Spira mirabilis

                              3. Povratak domu svom

                                   ...je suis pas colombe...

 

 

 


9.april 2008.

            U svakom smiraju vidim poziv Gospoda , a u usamljenosti moje duše eho odgo- vara: „Idem...“

            Da li je svrha mog življenja uživanje? Milosrđe? Čežnja...ka novim horizontima – to je jedino što ne može nikad biti zadovoljeno. Nisam stigla spoznati ni granice ovoga sveta, nisam u duši osetila dodir ni ovog podneblja, a Gospod već opominje, da ne zaboravim na ljudsku prolaznost. Putnik kroz ovaj trodimenzionalni svet. Sve više sam tamo, sve manje ovde.

            I ni dubinu duše svoje ne spoznah , a već moram nazad tebi, Gospode!

 

13.april 2008.

            BIRAJ! Došao je taj dugoočekivani dan!

            Duša vrda...Gde? Saad? Ja?!

            Kad bi moglo da se odloži...lepo je bilo živeti u ubeđenju da, eto, ja sam spremna, ali još nije vreme, eto, ja hoću, ali kasno je sad, ono što vredi, zauzeto je...

            BIRAJ!!!

            Samo još trenutak, čeekaj, da osmotrim još jednom sve tri dimenzije problema, ma kakvi tri, svih šest, a možda ima i petnaest (dimenzija , naravno) nikad se sa sigurnošću ne zna (koliko ih ima u preplašenom umu).

            Hoćeš li se ti, Raku jedan, osmeliti da napustiš svoj kavez tuge koji SIGURNOŠĆU zoveš?!

            Ali, ako se ne žalim na tugu, na usamljenost, na nerazumevanje, onda moram priznati svoju nemoć da ne volim ništa drugo do upravo ta stanja na koje se žalim i od kojih , očito, ne želim da se odvojim, jer... ko još piše o sreći?!!

            SREĆA  TE ČEKA, bedna kukavice! Izađi na megdan i priznaj!

            Sreća koju ti nudiš ima gorak ukus nestalnosti, a moje srce još jednom prepući ne može. Šav do šava je...

            PRIZNAJ !

            ŠTA DA PRIZNAM??? Da se plašim prepustiti se !!!Da tražim nešto što niko nuditi ne može?! U ovoj prolaznosti naših tela, ja tražim garanciju za ljubav i još zovem sebe prosvećenom, pih!... Ne teraj me da se svađam sa sobom, Raskoljnikov će mi brat biti...a i šta ću ti...sve imaš...mesta za mene nema...čemu?!

            Priznaj...

            Šta priznati?  Suze koje unapred prolivam jer znam, rastanka će biti, ovakvog ili onakvog, a ja svoje junaštvo istroših na ovom blesavom putu zvanom život.

            Mislio sam da ljubav hoćeš...

            Naravno,to i jeste jedino za čim tragam...ali isuviše zavoleh patnju svoju, ona me nikad izneveriti neće...sve ostalo, dođe i prođe i samo nju mi ostavlja...ponovo i ponovo i...

            Što bi je onda prekinula, to misliš?

            Pa , da, ona mi je jedino sigurna, kao i večna transformacija, sad se zovem Jolanda, sad  Draga...BILA SAM I BIĆU i neću se setiti ničega, ni imena , ni lika, ničega... samo patnje rastan(a)ka... bol do bola...

            JA SAM TVOJ BOL – SUOČI SE!  

            Kako da zavolim svoju bol?! Kako ljubavlju da pobedim tugu, kako radošću da nadvisim patnju? KAKO DA BUDEM SVE TO , A DA ME SE NIŠTA NE DOTIČE? ODGOVORI MI!!!

            Bura se stiša, talas nije bio dovoljno jak da stvar promeni, tek da je pokrene...

 

16.april 2008.

            Lep dan za rođendan!

            Ima lepih dana , a ima i lakih dana kao proletnja kiša.

            Za vreme lepih dana, očekujem da se pojaviš iza nekog ugla, na nekoj raskr- snici...

            Za vreme lakih dana lepršam na vetru jer znam da je tvoja energija sa mnom, ali da, eto, kasniš, nakim čudom još si nevidljiv, ti, TAJ koji treba da dođeš i da me izbaviš od mene same!

 

19.april 2008.

            Propuštam  dane svoje kroz prste neosetno kao vetar i napajam se čudima iz tvog vrela. Veže nas Pocoov konopac – sjajna nit protkana od želja koju ni jedan odve- zati ne želi.

            Tako vezani plešemo kroz vreme.

 

6.maj 2008.

            Đurđevdan.

            Nečija slava.                                                                                 

            Nečiji imendan.

            Meni – slava rodnog sela.

            Šta je razlika u jeziku,ako dvoje isto misle, isto osećaju? Cilj spaja ljude, a ne jezik. Grupišemo se po jezicima, čini mi se, samo da bismo imali sa kime da se svađa- mo. Čudna smo stvorenja, mi, ljudi.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            

            Tamo gde sam bila , jezici nisu prepreka bili. Da li zato što svi Grci i srpski znaju, ili što i mi iz Srbije natucamo nešto engleskog, svejedno je, izgubili se nismo.Niti smo se posvađali. Neverovatna energija manastira smiri sve naše pobune, čak i mane pojedinaca smetale nisu, a bolesti su se lakše podnosile tako da kući dođosmo u blaženom stanju ni sami ne shvatajući koliko smo zaista premoreni, koliko je malo prospavanih sati u pet dana i koliko je hiljada kilometara iza nas. Nijednog peha nije bilo pa zaključismo da je autobus pun dobrih ljudi, ili su nas štitili sveci kojima smo išli, pa je njhov mir bio jači od pojedinačne zlobe nas, mirjana.

            I vreme je pratilo naše raspoloženje. Bilo je sunčano i toplo od srede pa do nedelje u ponoć, bar tamo gde smo mi bili, a obiđosmo i planine, i nizine, i more, i ostrva...

            Divna,divnog li imena, beše moja senka i ja njena.Dragana, Mira, Milica, Aca i Božica, Stefan i još mnogo lepih imena i dobrih ljudi. Mnogo smo i svetaca obišli, bez reda što se nacija tiče jer Grcima su dela bitna – njihova čudesa, a ne jezik kojim su za života pričali.Idosmo redom od svete Petke , koju prisvaja nekoliko naroda, do Nektarija Eginskog, a i Jovana Rusa, pa završismo sa svetim Dimitrijem. Nigde više moštiju nisam videla no u Grčkoj i niko ne sumnja da se čudo može desiti baš njemu u svakom tre- nutku.Na početku imadoh otpor pema tolikim kostima, ali kasnije se naviknuh da se ovde klanjam lobanji, tamo ruci, a negde, na trećem mestu, koštici zgloba...jer sveci se razdeljuju manastirima širom sveta slično sejanju raskomadanog Ozirisovog tela, ali ovo nije paganstvo, ovo je volja Božja.Rekao bi tako cinik. Sad shvatam i zašto se rasturaju mošti njihove po svetu.Njihova svetost , stečena kroz patnju,prosvetliće bilo koje mesto na kome će biti izloženo. Po hologramskom načelu. Izgleda da je moguće i da deluje. O tome svedoče silne ikonice sa delovima tela ili celog čoveka koje vise zakačene za ikone svetaca koje Grci pomno razgledaju, brojeći čuda.

            Pošto krenuh na ovo putovanje iznenadno, jedva odradih sve obaveze do samog polaska pa ne stigoh smiriti um kao što dolikuje hodočasniku. Zato se prepustih volji Božjoj, jer ionako se ne može sve kontrolisati, naročito ono što i ne znaš kako izgleda... Pred sam polazak dovrših i Manuove zakone i shvatih da, ako jedan čovek prelazi celu svoju večnost isti krug života, i nema baš šanse da zalutam, nekako ću već pepoznati toliko puta već pređene puteve.I sve bi lakše, nađe se i prevoz do Rakovice i molitva sveštenika Nikole bi ljudska sa teškim prekorima za srpsku pamet, a opet sa puno očinske ljubavi za iste, što videh posle još samo kod čika Đorđa u Solunu, na groblju srpskih junaka. Nabroji Đorđe sa puno ljubavi sve velikane (novije) srpske istorije, tako se nađoše  zajedno i Tito i Milošević i G17 ...za njega su svi oni samo Srbi i čine deo srpske istorije ( po svojoj pameti i mogućnostima), kao i ljudi čije krstove pazi ceo svoj život, a i njegov otac pre njega...Nema ironije, nema mržnje, samo čistog rodoljublja jednog Dalmatinca koji dobrim delom i zaboravi srpski. Nema standardne retorike kustosa, sve je toplo, i kad nabraja imena mrtvih , i kad recituje rodoljubive stihove, i kad nudi rakiju na izlazu za pokoj duše vojnika. Samo duša u tom suvom, malenom, od sunca i starosti ispijenom telu sa šajkačom i kompletnom uniformom Karadžića. Ali , ko još na to gleda...

            Dok je ovo bila poseta mrtvima čiji duh drže živim reči jednog starca, mi pose- tismo žive duše svetaca upokojenih u raznim vekovima. Njihova energija je izuzetno jaka, pulsira  samo ako čovek želi da se prepusti. Tempo obilazaka je bio ravan Geor- gijevim treninzima na Zlatiboru.Da li je taj premor i dugačak post pre toga zaslužan za sve što se dogodilo? A da su to svi osetili na svoj način, vidi se po miru u autobusu pri povratku,po blaženim osmesima. Sveta mesta, svete mošti, žrtve svetaca učinili su da se mržnja, tuga, nezadovoljstvo istope.

            Čuda su se počela događati od kuće, putevi se počeše otvarati, tako da sam s Divnom stigla među prve do Rakovice, a pretilo je da se zbog nas kasni.U samom dvorištu crkve pronađoh staru vrstu božura, koji ima simboliku lotosa u indijskoj kulturi ili ruže u narodnim pesmama kosovskog ciklusa. Čudo je bila i beseda sveštenika pred polazak, verovatno, većina nas u starosti stiče i mudrost ( i hrabrosti da tu mudrost kaže), a ne samo bore.Pođosmo. Sad sam se već totalno opustila jer, sudeći po početku, na pravom sam putovanju.

            Onda novo čudo. Dok s Divnom razmatramo mogućnosti posete manastira svete Petke u Iašiju, vodič objavljuje kako je promenjena maršruta, pa manastir svete Petke  nećemo posetiti na kraju putovanja nego na početku. Još jedna potvrda  sinhroniciteta, gomilanje događaja po značenju bez stvarne međusobne fizičke veze.A onda novo iznenađenje!Nasred Grčke dok prelazimo viseći most do manastira  svete Petke, nasred srpskih rečenica, čujem rumunske reči!Okrećem se hitro i pitam prvog Rumuna odakle su, koja je njihova maršruta...pitam za informacije o mogućem odlasku u Iaši, ushićena što mi , eto, Bog odmah poslao i kanal kroz koji ću brže da ostvarim svoju želju. Ispevah prvo sa Srbima svetoj Petki „Hristos voskresja“, a onda se pridružih Rumunima sa  „Cristos a înviat“ i bih presrećna što su se dva dela mene same ujedinile , srpsko i rumunsko, na tom svetom mestu. Na rastanku napisah Stefanu poruku:“Znaš, na PUTU  Čovek sreće mnogo Duša, ali retko se te duše prepoznaju, neki susreti traju kao dašak vetra, uostalom, ceo život je samo jedan jači Božji uzdah.“ Upravo mi se to dogodilo, susret sa prošlošću , a možda i sa budućnošću. Treba uživati u tim trenucima bez želje da oni postanu večnost. Treba biti svestan da, sve što imamo, dođe i ode, a onda i mi jednog dana odemo putem zaborava.

            ALI...

            Lako je teoretisati kad ne boli.

            Ne ostaviše ni Meteori jak utisak, ni Atina, hotel „La mirage“ još manje bez obzira na svoje  ime.Topao susret sa sestrom ...

            Egina.Očekivahu se čuda svetog Nektarija, vidljiva...Nije da u čuda ne verujem, ali ne uspeh se prepustiti duhu svom, duši svojoj, sve zbog napetosti putovanja, brzine obilazaka svetih mesta. Pomislih čak da ni jednu molitvu iz duše izgovoriti neću moći, zbog stalnih Ljubinih (vodič):“za 20 minuta okup“,“ u pet minuta do 18h svi na večeru“, „ u 6 i 15 polazak“...a tek legosmo. Sveti Nektarije ipak smekša moje srce i posle celivanja sklonih se u jedno ćoše gde se htedoh  prepustiti plaču. Imadosmo par sati razgledanja na raspolaganju...ali, gužva, ne možeš ni suze proliti, a da te neko ne pomeri, ne umeša se u tvoju intimu...tako da nemadoh kud, posle par punih maramica, odustah od lamenta i pridružih se gomili u razgledanju visećih vrtova između manastira i nove crkve, kupovanju sitnica za rodbinu i ...ode mir.

            Ni slutila nisam šta me čeka.

            Evija. Eubija. Drugo ostrvo po veličini u Grčkoj. Obilazak moštiju svetog Ioana Rusa..Apsolutno ne znam kako manastir izgleda, ni okolina, kako uđosmo i gde izađoh... Ništa ne znam, ja i nisam bila u tom vremenu, za mene to nije  bio 3.maj i Acin rođen- dan. Možda i beše 3.maj, ali ko zna u kojoj vremenskoj dimenziji.Uđosmo , celivasmo mošti u zastakljenom kovčegu mladića sa srebrnom maskom na licu. Čusmo i tužnu istoriju mladog Rusa koji je dopao turskog ropstva i njegove muke da asketizmom sačuva svoju veru. Beše čudotvorac još za života. Sve vreme spavaše sa životinjama, u štali. Što više upoznajem ljude, sve više volim životinje, reče neko.Dok se čitao akatist, stajah po strani, kosnuta onim što videh u kovčegu - mladošću zarobljenom u smrti.Teška tuga me obuzeše i ja počeh treperiti. U jednom trenutku htedoh sebi olakšati i duboko se naklonih u pravcu kovčega. Dugo ostah u tom položaju,srećna što sam sa strane i ne smetam nikome.Iza mene sveti Serafim , čuva leđa sa ikone.Tu je već veza bila uspostavljena.

            Jedva dočekah da se akatist završi,da se približim kovčegu, a onda otac Dejan sprovede miropomazanije,našem redu se pridružiše i grčka deca, zatim stariji i nikad kraja.Čvrsto odlučih da ne izađem odatle dok  ne „popričam“ sa Jovanom . Nasamo. Samo, posle miropomazanija otegli se red za čitanje molitvi za zdravlje, zato smo tu. Približih se kovčegu rešena da ne odustanem,mada apsolutno nisam znala ŠTA treba da kažem, niti zašto radim to što radim.Pridruži mi se Stefan, ali brzo odustade. Plakala sam kao kiša. Suze se slivaju, a telo i noge kamen, zemlja vuče. Klekoh sa jednom grupom da i meni očita molitvu za zdravlje, a u meni samo reč OPROŠTAJ odzvanja. Zbog nečega trebalo je tražiti oproštaj od tog mladića, nešto sam zgrešila, neku bezazlenu glupost učinih, ali je to za njega imalo očito teške posledice.Samo sam htela da ga zamolim svim srcem i svom dušom za oproštaj za šta god da sam mu uradila, njemu lično.Baš tako, on i ja. Uvredih ga nečim. Ne znam kad i ne znam gde. Loviti maglu. U nekoj tamo vremenskoj spirali njegova duša se muči, u ovoj – moja duša samo za tugu zna. A dan pre toga uspeh da zamolim svetog Nektarija da me ISCELI. Da me učini celovitom. Isceliti. IZ+CEL+I+TI. Celina. Spomenuh ja sve svoje redom, neka se moli i za prijatelje i za neprijatelje, ali na kraju se sve svelo na „isceliti“. Toliko. Učini me celovitom jer osećam da se raspadam i telesno i duhovno.

            Odgovor dobih pored sledećeg kovčega.NEŠTO mi se mora još oprostiti. Lik mladića na ikoni mi nije poznat, ko zna koga slikaše.Nisam plakala zbog lika na ikoni, plakah zbog one ruke, obnaženih kostiju glave...plakah zbog tuge zatočene u tom kovčegu koja se nije imala sa kim deliti. Posle molitve za zdravlje, gde čuh, spomenu se i oproštaj grehova, samo se odmakoh do Jovanovih nogu i tu ostadoh prikovana na kolenima njegovom smrću nemoćna da zaustavim reku suza bez jecaja.Bila sam samo toliko svesna da se utešim mišlju da, čak i ako me ostave, jer ja izgubih pojam o vremenu, vodič redovno broji putnike, pa će primetiti da me nema, vratiće se po mene. A i da se ne vrate, ne bih mogla ustati. Jedva sam čekala da otac Dejan završi pakovanje svog pribora jer onda bi se oslobodila moja strana kovčega i onda bih mogla pričati sa Jovanom.Gledam kroz otečene suzne oči i vidim da još jedan naš stoji mirno, malo dalje, počasna straža. Bdi nad kovčekom ili mojim plačem, svejedno.Opet, osećam se sigur- nom, a nesputanom. Čini mi se da bih mogla da ne prestanem sa plačem ostatak života i da ostatak života mogu provesti, tu, pored kovčega, uz Jovana.Osetih da sam na sahrani, na njegovoj sahrani i da oplakujem mladost njegovu, da mu nešto skrivih i da treba da tražim oprost sada za to onda, šta god bilo i da moram ostati tu do sahrane, a mošti se ne sahranjuju i stalno su dva vremena u jednom i svesna sam sebe sada , a osećanja od onda i teške mi noge kao okovane za pod i ZNAM da treba da prekinem to mučenje jer ovo je  sada , i teram sebe da ustanem i ne mogu, nas dvoje smo jedno , on u smrti, ja (kao) živa, a oboje mrtvi, samo on u kovčegu, a ja klečim, i ja imam telo i on ima telo, ali smo mrtvi zajedno, sem mojih suza koje se nemilosrdno kotrljaju i ne brišem ih više. Svesna sam da je to osećaj koji sam već imala na seminaru kod Vlade, mrdam, a mrtva sam iznutra,sve dok mi nije priveo brata blizanca - Gorana, sa kojim, čim ga dotaknem , činim celinu, a sad nema ko da postavi scenu, da „oživi“ mrtve i da me oslobodi okova, želje da se ispružim pored kovčega na podu i da nikad više ne ustanem, Jovane!

            Teram sebe kroz zavesu suza, guram volju u nemoć mišica nogu i pokrećem se, ispravim se, dugo ostajem zalepljena za stub da ne padnem, da se ne srozam samo niz kamen stuba... i tražim priliku da ga niko više sa druge strane ne celiva, da me čuje, da me sluša dok mu govorim glasno i nebrojeno puta „OPROSTI , OPROSTI , OPROSTI...“ Celivam staklo u predelu ruke, želeći da mu celivam ruku, ne kao svecu,nego kao čoveku od kojeg tražim oproštaj, da se spustim i spustim glavu nisko , nisko od stida nekog nejasnog.Celivam mu deo obraza bez maske preko stakla kovčega jer blizak mi beše, Jovane, najbliži od svih...ŠTA URADIH I KAKO ISPRAVITI? Pita Edip u meni...

          Znadoh , čim te pogledah, da sam zbog tebe prevalila toliki put. Svi očekivaše čuda od Nektarija , a ja tebe tražih ceo život i u kovčegu te nađoh. I kako ti reći koliko mi je žao i koliko je kajanje kad toliko bolesnih dolazi tebi na isceljenje? Da li si me čekao?...Za ruke se držasmo i zajedno kao deca trčasmo planinama – samo kojim, pitam se. Voleli smo se toliko da je život  jednog bez drugog bezvredan bio. Onda te poku- piše, u rat si morao otići...samo ja mislih da je to bila Provansa, a možda smo i tamo bili, matrice se ponavljaju...možda smo se i u Engleskoj našli, a možda je to bila i Evija. Zamak, ja s mužem koga ne osećah kao dela sebe, pa tebe samo na čas kad zagrlih, znadoh da si ti TAJ. Visok, plav... Porastao si u pravog muškarca, vojnika...ne čini mi se da si bio uvređen ONDA...ili...ili ja ne razumem...Svakako, izgubih te tada i , evo, još te tražim predelima sunca čekajući da vaskrsneš moj duh.

            Dolazim iz Grčke treperećim telom koji jedva odvojih od kovčega tvog, a koji je, opet, uveče, na grčkoj večeri, čas posla shvatilo korake grčkog narodnog plesa koji toliko na rumunski liči.Otkud tako brzo naučih korake, pitaju  se šoferi, a ja znam da je ovo ko zna koji krug i da bi bila bruka da ih dosad nisam savladala, a izgovaram se  da sam igrala u folkloru, to mogu razumeti. Ili smo možda , Jovane, još kao deca učili jedno drugo plesu naroda i veselili se radosti grčkih  melodija, kao što samo deca umeju da se raduju. Jedino znam da si ti prvi naš svet napustio, nikad tu bol rastanka prebolela nisam. Samo stegnem zube, krik da bih zadržala. A ugrizla bih Smrt od besa što te pokupi, što me ostavi samu. Evo i dalje sam sama i šta vredi što sam te našla kad smo na suprotnim stranama zavese i znam da ti znaš i ti mene vidiš i ne možeš mi ništa reći , nego ja izmišljam priče po svojoj pameti.

             Hoćemo li bar večnost podeliti, Jovane? Hoćemo li prevariti Krug da nam se bar tamo ruke ne odvoje...

            Ili da promenimo priču? U sledećem susretu prevarićemo Krug, zaista, i ostaćemo zajedno, ali s ove strane zavese!

 

14.maj 2008.

            Krvavi zidovi od zalaska sunca. Prelivanje boja tvojih se, sa zidova, natavlja do moje duše i tu nalazi korene bolu , izgleda, nikad izlečenom.

            Umirem svaki put sa svakim tvojim zalaskom, a jutro mi ne donosi uvek radost, jer često dan bez tebe bude.

 

26.maj 2008.

            I dalje ne razumem od čijeg osmeha zavisi moja sreća!

            I dalje lutam ovim prostorima željena od mnogih, a sama.

            I dalje žele samo moje telo koje će poštovati samo dok ih zadovoljava,dušu ne primećujući.

            Ljubav se čuva za druge i to boli.

            Gde god otišla i koliko god daleko otišla, šema se ponavlja, matrica je ista – ista su htenja.

            Kako onda da se duša ne povuče u svoju ljušturu protureći osmeh kao barika- du...

           I svi misle, srećna je. I sve misle, šta joj fali, da sam ja slobodna... a ne znaju da je cena te slobode upravo ta samoća u kojoj se o životu u dvoje sanja. O večnoj ljubavi, o poštovanju...o svemu onome što u ovom svetu nema.

            Dok se meni zavidi, ja znam da ni one sve sa svojim parom srećne nisu, da im je život pun sumnji, svađe, popuštanja sve zbog straha da ne upadnu u stanje kakvo je moje sada. Vrzino kolo od straha i htenja.

            Dok maštam o toplom dodiru duša gledajući još jednom iz svoje samoće zvezde kasnoga proleća, znam, sreća nije za večnost, ljubav je samo pojam kojem se čezne, a poštovanje je, u praksi, strahopoštovanje ili sebično samopoštovanje, a život u dvoje retko kad trenutke sreće ima, sve je to obaveza i muka jer jedino što spaja nije ljubav, no strah od opstanka kao jedinke u ovom surovom svetu.

            Shvatam da je prava sreća što još imam sebe da se dogovaram, što još imam sebe da  poštujem, a decu da volim.

            Osmeh kao barikada skriva sve te blagodeti od ljudi i dok oni zavide i ogova- raju, kažem sebi, pravo je blago što se možeš nadati i sutrašnjem miru koji zavisi samo od tebe, Draga.

            Ali zov proleća za filozofiju ne zna, slavuji svoju ljubavnu pesmu maja tkaju kroz granje, a trešnje samo blizance rodiše. Hoće li me usud ipak isceliti, ukazati na onog od kojeg zavisi vedrina mog neba?

 

7.jun 2008.

            Dođi u prvi sumrak, ili u sam osvit zore. Iznenadi me osmehom i zadovolji moju glad za ljubavlju.

            Ti, svetlosti moja!

            Ti ne možeš biti promašaj, ti si sama moja čežnja. Sav moj dodir. Od želja istkan. Suzama mojim okupan. Blistaš u zraku htenja, nestaješ u mraku razočarenja da bi se pojavio još jasniji, ako ništa drugo, da me povedeš sa sobom na kraju. Da znam da cilj svoj dostigla jesam  i da ovo življenje uzalud bilo nije.

            Pojaviš se tek toliko u snovima da bi mi pokazao da moguć si, ali, eto, to nije moja sreća, to nije moj put.

            Stepski vuk sam, urlikom branila bih se od samoće, od siline života u meni , od neostvarenih nadanja.

            Ulazim u starost kao u hram, dostojanstvena u svom tugovanju, noseći masku mudrosti da sakrije svu toplinu duše koju nemadoh kome dati, sem cveću, deci...

            Ti čuvaš sebe za kraj tek da ne bude razočarenja. Putanju će ti odrediti moja zvezda padalica, dubok naklon će prethoditi spuštanju zavese.

            Hoćeš li bar tamo, gde tela nema, primetiti da postojim?

            Orlov let, orlova krila. OKO. Ja.

            Hoću li bar saznati tajnu postojanja kad ću već gladna ljubavi ostati?

 

22.jul 2008.

            Ima nekih perioda kad život zakuje čoveka na jednom mestu, a defilujuće planete samo šamaraju.

            Najjače se oseti Saturn. Melje čoveka kao žrvanj do sitne prašine kroz svoja tri prolaska.Zatim iza okuke čeka sledeća planeta koja oduva i to malo materije.Puf! Nema više čoveka...

            Niko se spasiti ne može. Možeš se zavarati jednom, dva puta...Može se slagati da nije bolelo, ali konačan rezultat je isti - razlaganje. Transcendencija. Za one koje transcendentirati znaju još za života...

            Stekoh i beskonačnost i ni ne znadoh koji poklon dobih. Zašto nikada ništa ne govore šta rade?! Učitelj je došao , video, odradio i otišao. Svi idu, a ja u večnosti ne mogu biti stalno.  Nisam znala da se večnost u ljudskom obliku može na momente svesti, koji su, doduše, fantastični, ali...i dalje mi nedostaje radost da to s nekim podelim, da moja ruka u ruci mirno počiva, da, kad okrenem glavu, sretnem par nasmejanih očiju, umesto praznih zidova...

            A vreme, ono profano, samo šiba dok ne ostane samo stih ili nota kao uspomena na jedan život.

 

9.avgust 2008.

            Juče beše 13 godina otkad napustih ustaljene staze predvođena svojim  Uranom u Lavu. Vrh ili propast, trećeg nema. Pratim vođstvo dosledno, pa sam najduže u prova- liji.

           Taman se uspeh i pomislim da sad umem da se čuvam oštrine vrha, aaa..., tamo neću kročiti , rekoh ja. Izgleda da ću da poreknem. Ni u večitom usponu ne može čovek stalno ostati.

            Spoznah dubinu provalije ljubavi. Umreh za ljubav. Koja li je dubina provalije koja me čeka? Hoću li uspeti da se izdignem ili će danak platiti glava usled starosti?

            Šta li me sad čeka?

            Osećam da se negde nešto kuva, a jedino ja u lonac zaviriti ne mogu.Kad mi ponude vruću kašu, ili ću je probati i opeći se , ili ću je gledati sa bezbedne udaljenosti večito se pitati kakvog je ukusa.Zna se da ću se opeći, nego koja je dubina bola koja me sad čeka?

            Oboženje ili putem Boga ... ili ništavilo...Ovo drugo je bar osigurano tako da...

 

12.avgust 2008.

            Praznina. Osmi mesec ponovo uzima svoj danak u krvi. I u suzama. Danas sahranjena šesnaestogodišnjakinja, Aleksandrina drugarica, sutra će mog druga, par sa folklora.

            Vest me udari kao malj posred čela, a noge klecaju i sad. Kako zaustaviti tu neman? Kako vratiti radost licima ljudi, kad svi crninu nosimo? Kako odagnati strah od aveti jer kad može pijani motociklista decu gaziti i bolest za mesec dana odneti život, onda niko nije siguran. Više nije siguran ni sutrašnji dan, ni sledeći trenutak čak. Opu- štanja nema.

            Nema je soba danas. Čime li se smrt sve najavljuje? Ko beše noćni „posetilac“ od prošle nedelje? Suši se pojedino cveće... život beži...

            Gospode, pomiluj...Zar ne vidiš koliko boli? Kuda ćeš sa tolikim suzama?

            Kako da iščupam dan radosti u ovom moru tuge?!

            Koliko teskobe...Gde god se okreneš, zid...

            Od juče „ spremam“ se za za daleki put. Čak i testament spomenuh u dnevniku. Koliko li njegovu smrt osećam kao svoju? Ili je reč zaista o putovanju? Volela sam i poštovala tog čoveka. Na svoj način. Lebdi ispred mene u nošnji, blago nagnute glave, jer visok beše, budno motreći da mi prvo iz pogleda pročita svaku želju. Prosto beše takav... Sećam se... Sagnuo se i obuo mi cipelu, kao princ Pepeljugi, u Novom Sadu, jednom , nekada...Samo da me ubedi da probam, možda mi se i svidi, pa kupim. Svidelo mi se i kupih. Imao je oko za lepu stvar, za sklad.Zato je i vodio folklor. Ostao je tamo i dao sebe Uzdinu čak i onda kada smo se svi mi rasuli po svetu.

            Svaka bitka sa smrću unapred je izgubljena. Samo očaj poraza ostaje.

            Zašto li onda noćas sanjah ujednačene kupe u svetlosnom lancu? Žašto su kupe BAŠ toliko iste? Šta predstavljaju? Kolika sam neznalica! A i kad budem otkrila šta je , samo ću shvatiti da su , naravno, Egipćani ili Sumeri ili Indijci... to već znali...

            Čemu li sva ova moja rovarenja, kad sve i dalje ide svojim tokom?!

            Trlja baba dlan...

 

13.avgust 2008.

            Gledaš me pogledom koji isključuje sve drugo, sem nas. A između nas samo mekota tvog glasa dok me ubeđuješ da ti pišem, a ja se branim da ne mogu zapamtiti adresu.

            - E simplu...Ioța Mircea 1,2,3...

            Zapamtih je za sva vremena ... un , doi, trei... kao što zapamtih i pomirljiv ton glasa čak i kad negoduješ, kad psuješ,jer psovka beše znak odrastanja, vas mladića mog doba...

            Uzdin se odvaja od mene parče po parče, otkida se kao meso...

                                     

 

14.avgust 2008.

            LEPE žrtvuju,

            HRABRI ginu,

            PAMETNI polude,

            DOBRE iskorišćavaju,

            jedino MUDRI OSTAJU.

 

18.avgust 2008.

            -  Dobila sam upravo čoveka kakvog sam tražila... – rekoh pre neki dan zamišljeno .

            Samo ne izrekoh glasno i nastavak misli. „...ali ti nisi TAJ.“

            Sad definitivno znam da brata tražim. Blizanca. Znam i da ću ga naći , uskoro.Jedino ne bih da bude kasno, opet.Bez njega nema dalje, to se mora odraditi jer Saturn sve to nadgleda iz mog trećeg polja u Devici.I Pluton je u Devici, samo u 4. polju, tako da , kad Saturn dotle dođe, sve će biti kristalno jasno. Samo da ne zakasnim opet...Borim se sa nekoliko stepeni horoskopa...sa vremenom.Ovog puta ne smem zakasniti , čemu li onda učim kako promeniti ono što stvarnost zovemo?!

            Poslaću mu poruku po tvom  golubu s terase, Nebojša. Neka leti, neka mu sleti na rame i neka mu kaže da ga čekam. Nacrtaću plan grada i belim krugom svetlosti naznačiću mesto bivstvovanja mojeg.A onda ću razmaknuti niti vremena da se ne sapleteš i čekaću. Iz neke stvarnosti primetićeš vatru svetla, prati nežno gugutanje vetra i zalutati nećeš.Onaj ogromni hrast tamo biće ti sa leve strane. Slušaj, tvoj put je onaj kuda  slavuji pevaju, ne skreći sa poja njihovog, vremena se nema.A onda samo pratiš sunce. Ono će ti leđa grejati jer ti, naravno, stižeš upravo na vatromet boja još jednog zalaska.Ovog puta posmatraćemo ga zajedno , stopljeni jedinstvenom svetlošću koju samo blizanci poseduju.

 

            Kroz sve ove moje dane provejavaju dva tipa muškaraca.

            Brkovi, dobar , ali gord, hrabar kao vitez, odgovoran kao otac moj . Dostojan- stven kao kralj, sa jasnim ciljevima samo njemu znanim, večito sluteći nova vremena, večito u akciji jer život je kratak i treba sve stići. Stalno na oprezu, svestan svojih potencijala,a do besvesti nežan, sa sačuvanom dečijom radošću, željan srodne duše na čijem će ramenu umornu glavu odmoriti, na čijim će grudima mirno sanjati,gde sumnje ni izdaje nema...Strahovita volja, koja amortizuje udarac vraćajući ga kao bumerang. Ruke!!! Po rukama ću te prepoznati! Pupčanom vrpcom povezani smo kroz sve spirale    svih vremena.

            Poslah ti opis zapisan u dahu vetra,a ti se prepoznaj i odazovi se...

            Drugi je Kelt svetle kose i tamnog tena.Orao. Spreman na sve. Izuzetna oštroumnost, volja iznad svega. Sve podređeno cilju, a cilj je iznad čoveka, cilj je nacija onda. Svemir? Bezizražajan pogled svetlih očiju iza kojeg se krije detinja duša željna pažnje majke . Sve bi uradio da je zadivi. I ubio bi. Jer , uvek postoje Napoleoni, ali i vaši. Stalno na oprezu da mu nešto ne promakne, da ga ne preteknu. Sa izuzetnim iskrenjem duše u vidu ironičnih upadica koje srce razgale. Rođeni ratnik, borac protiv svega i svačega što se kosi s njegovom ideologijom. A njegova je prava, zna se.Ispravi sebe, ali obavezno prvo pogreši...

            Dačanin i Kelt iz jednog sna...možda je san samo početak priče...

            Ko je brat? Ako je blizanac, crn bi trebalo da bude. Zašto se onda više keltski osećam? Zašto se više osećam kao prvosveštenica nego kao dačanska princeza? Lepši su zalasci u Škotskoj, divlji su i veća je tuga no u Rumuniji bez obzira što obe more imaju.

            „Dacă durere de inima ai, vino la Kamenica!“ Zagonetan prošlogodišnji poziv prijatelja mladosti moje.

            Čačkam jedno, a iščačkaću ko zna šta. Merovinzi? Pramenovi magle...hvatam ih u letu trudeći se da likove vidim i priču razumem...

            Moram ovog puta stići na vreme i promeniti tok.

            Lik ubice ostaje u zenicama i nakon smrti – pročitah to jednom u Etrurskoj tajni. Onaj Dačanin, nije ONAJ nego je ONA!!! Isuviše nežna konstitucija mi beše u oklopu, ali mislih da je više dete no muškarac, kao Ivo Senković, otišao da brani oca svog.Zato je kralj u snu bio TOLIKO TUŽAN! Nepravda beše totalna, hrabra „Dijana“ iskoči da brani oca svog, ionako bi se umrlo, ta rat je,  Rimljani su već unutar dačke teritorije, a kralj sa par odanih već opkoljen. Ali mladić keltske krvi u rimskoj ratnoj opremi beše surov, a ispod oklopa pol se ne vidi.Nije shvatio ni kad je zverstvo učinio da to nije uradio muškarcu, izgleda da je kasnije, usput, od kralja ili njegove garde saznao. Nikakvu muškost pokazao nije i to ga proganja. Koji udarac za ego! Zato me traži, za oproštaj...

            Zašto li sam tražila JA oproštaj od Jovana Rusa...Nešto mi opet izmiče...

            Tražim Ioana, Jovana, Johana, Johna....(Vatrogasna sirena se čuje. Kao u dečijoj igri, blizu sam, vruće je...)

            Da li je moguće da su se ubica i ubijeni toliko vezali tim činom da su se kasnije rodili kao blizanci? Da li je ta veza prerasla, zbog zakona ravnoteže, u neizmernu ljubav, da jedan bez drugog ne mogu, bar dok ne osveste... Ne smem zakasniti ovog puta, ali gde otići i kome reći?

 

            Da probam ponovo...

            Bilo jedno doba, doba Arkadije u Provansi... rodiše se blizanci u jednoj porodici da bi njihova ljubav sprala greh...Odvojiše ih, ljubav nije stigla da odradi svoje.. Crne kose, vitki, divlji , puni života...Moji gobleni sa zida...

            Neka Arkadija ranije, mnogo,mnogo ranije... Iz najdublje prošlosti slike u simbolima govore...Pastirica drži jarca za rogove. Drži buduće zlo koje će je ubiti? Da li su onda i princeze u dečijem dobu ovce i koze čuvale?

            Srešću ubicu u liku brata mog. Rasulo. Htedoh večnost da dotaknem, a Edip postadoh koji bolje da traganje počeo ni nije jer krivica je uvek u nama samima sakri- vena.

            Koga li to treba da nađem, matricu da izmenim, da oslobodim dušu za nov po- četak, pa makar i u sledećem Krugu... 

             Neko to sve posmatra iz helikoptera ( u nekom snu) i zabavlja se. Bog?

                 * * *

            Veče. Kad krenuh u šetnju na stazi iza zgrade dočeka me mrtav golub, nalik tvojem, Nebojša. Pretrnuh.Pismo nije stiglo ili treba odraditi nešto drugo pre toga? Osmelih se danas da dođem do tebe prvi put posle sahrane.Zaboravih za tvoj šeretski osmeh koji negira bilo kakvu ozbiljniju brigu na ovom svetu jer svet je stvoren za uživanje i glup je onaj ko to ne iskoristi. Znamo ipak da je bilo i drugačijih dana.Nisam se htela prepustiti plakanju, ni  tu, kao ni sinoć, nešto još fali, komadić priče je još u uglu uma mog i žulja. Ipak, dogodi se nešto, tuga mi izađe na popodnevnom suncu ostavlja- jući,  možda, mesto sreći.

            Hvala ti, bio si mi najbolji prijatelj, šteta što hrabri ginu. Kad bi nas Bog kaznio radošću za promenu...

 

19. avgust 2008.

            Poranih jutros u crkvu sa svim svojim bolovima u leđima (melje nas svemir) da se ja pričestim, za svaki slučaj. Usput razmišljam o imenu koji je noćas izronio iz mraka uma. John...Johny – setih se da sam tako zvala tajno svoju prvu ljubav, pa ostadoh začu- đena kako se budućnost ukazuje čoveku, ali čovek je samo čovek, mora da luta, da lupa glavom o zidove, pa da se priseti da mu je sve rečeno ko zna kad još...

            John...hm,može..Johan, brrr , ne volim nemački...Ion? Bilo bi prirodno, ali asocira na ime pisca Ion Neculce (Ion Glupi!),ma ne, bez veze je... i onda – TRAS!

            – JEAN! Izgovorih to dosta glasno sve osvrćući se da me neko nije čuo,nisam poludela još. Jean i John. Ne Johny je bolje, možda je odrastao uz englesku dadilju ko zna u kojoj dimenziji, ima daleke veze i sa Ivanom... ništa drugo blisko nije sem – TRAS! – drugi put, IOAN...JOVAN; IOUAn, IeOUAn, dakle BOGA tražim!!! Ili krv svoju... I opet na početku...da li ću stići sve da razmrsim?

            U crkvi se oootegli red za ispovest, a ne beše nas desetak, i to sve zato što ima finih koji čekaju red i manje finih, koji upadaju izigravajući bogove u samoj božjoj kući.Savladah nestrpljenje uz strašan napor volje, čak i bolove u krstima jer nije još vreme...mogu ja žuriti koliko hoću, dogodiće se tačno u minut i sekund, kad je predviđeno i tu ja ne pričam o pričešću, no o onom drugom...o susretu koji toliko čekam.Prođe i ispovest, tražim mesto da se spustim jer bolovi za Preobraženje ne znaju.Sedoh tačno ispred table sa tekstom Simbola vere.Desno , Arhangel Mihajlo čuva stražu. Čitam pažljivo tekst pokušavajući da proniknem u suštinu reči.Smeta mi što za par reči ne znam tačno značenje,prevedeno na našu svakodnevnu stvarnost , pa čitam opet i opet tekst iz početka dok ne shvatim da uopšte ne znam šta čitam , ali da sam prebačena u drugu stvarnost...teška sam, neko teško stanje, nema veze sa bolom u leđima... i dok ja pokušavam da racionališem šta se zbiva ispred očiju mi promaknu uniforma, u uniformi čovek, naravno, često viđen sa celom porodicom u crkvi. Očito sedoh u muške redove, konstatujem, a opet pokušavam se setiti da li sam ga ikada videla u uniformi i... što baš danas vojnička uniforma sa tri zvezdice u crkvi (koji god čin značile), a u glavi odzvanja „avijacija, avijacija „, tek kasnije primetih da je uniforma zelena! Lep čovek, ni ne primetih to dosad. Svesna sam da je samo kanal,matrica, a ne mogu dokučiti.Nešto kasnije mi opet preleti ispred očiju kad ga nisam očekivala i zbuni me totalno. Pa ja u uniformi i ne poznajem nikoga! Ah, da beše mladić koji odsluži vojni rok  pri avijaciji, ali sad je u Americi...poslednje što sam čula o avijaciji beše lik iz nekog romana koji mi pokloni majka jedne učenice, ona , prosvetni inspektor, on, pilot, radio neko vreme u Sloveniji...

            Tragovi...

            Preobraženje... Jean – Johny, čeeeekati...

 

20.8. 2008.

            Simetrija u datumu,ipak , čini mi se, biće jača 28.8 2008. jer je i Gospojina. Verovatno će do tada biti mnogo kolebanja. Kako prija tišina. Majstor mi učini veliku uslugu što mi je odneo radio.

            Znači, ne tražim ja ni muškarca ni brata, Boga tražim. Nije ni čudo što ga nikako među ljudima ne mogu naći. Sveta Petka će mi ga pokazati kad u Iašiju budem bila.. Treba samo krenuti na put.

 

            Noć. Iznedri i ova simetrija jedno ime. Tek da zaokruži priču. A šta će simetrija iznedriti nego simetriju – Blizanca. Vojno lice, pesnik i mnogo toga još... Tek sad se prisećam da ga je S. na svojim predavanjima spominjao, ali...treba i čuti...Već izvesno vreme se oduševljavam njegovim tekstovima  zbog logike rečenice, ali nikako da čepr- kam dalje. To večeras odradih. Sve k’o sve, ali PESME! TO JE TAJ! Prosto k’o pasulj, a ništa ne valja.Šta sad, sad kad sam ga našla?

            Lelek izbija iz mene:“Fratele meu, fratele meu...“

            Uvek postoji mogućnost da je sve samo opsena...magla...

 

31.avg.2008.

            Sunčano nedeljno popodne.Svesno upravljati znanjem.

            Znanje često upravlja čovekom i onda postane beskorisno. Bolest intelektualaca – nauče da bi se znalo da oni znaju. Pametniji je onda onaj koji zna tri stvari,ali ih koristi za svoje i opšte dobro.       

            Izvedoh hirurški zahvat na sebi.Šta ako je operacija uspela, a pacijent umro?! 

           Idem da prošetam. Hoću da volim, pa makar i sebe; hoću da se radujem, pa makar i sebi.

 

2.sept.2008.

            Vikati... VIČEM... R I Č E M ... Naričem... Jooooj...

            Opet neko mlad ide...Bela golubica sve glavu okreće nazad... Jooooj... Jadnog li proroka koji samo smrt sluti.

            Obrni. Okreni.

            Radost. Smeh. Ljubav...

            Ljubav,radost, smeh... neka odzvanja...

 

6.sept.2008.

            Kako li zvuči labudova pesma?

            Jecaj, pa krik..., mrak..., krik, pa jecaj..., m u k.

 

20.sept.2008.

            Krade nam  Bog dane. Seje smrt kao žito što bi. Proklija baš svako zrno. Pitanje je vremena samo.

            Još jedna tmurna jesen u zenicama... Još jedan dan pun ljutnje, besa, nezado- voljstva... trauma. Čeka se samo pucanj biča sv. Ilije i bljesak... otvorena vrata (raja?) opet će progutati jednog. Desetkuje nas i ne znam da li je gore onima koji idu pre vremena ili onima koji red svoj čekaju zanemeli u svojoj nemoći da išta promene. Čak ni toliko se vremena nema da se između dva  fijuka uhvate dašak radosti, senka ljubavi, pramen sreće... kao slamku...

            Obnevideh za kratko vreme. Čak zaboravih šta je ono što bi trebalo videti... Zaborav... možda on donosi mir u ovoj agoniji čekanja Demoklovog mača. Jer, da će pasti, to je sigurno. Zatvoriti oči i ... otići...među zvezde... Zašto li se tako očajnički držimo za ono što se zemlja zove?! Čuda se događaju samo kad su čudotvorci u blizini i kad su raspoloženi da presipaju svoj dar i na nas nesvesne.

            Ne mogu da odlučim da li ovo što danas imam, kad jedva između poluotvorenih kapaka stvarnost nazirem, život zove... il`  prisila...  il` kukavičluk...

            Dođe dan kada je sve besmisleno. I ja sama.


6.okt.2008.

            Šta sam ja sad?

            Emotivna glad.

            Usled opreza, ostaću zaista gladna. Ako ne budem pazila i zagrizem, vratiću se situacijama koje sam jedva prebrodila. Buridanov magarac sam.

 

8.nov.2008.

            Aranđelovdan (rumunski) i Mitrovdan (srpski) u jednom danu. Poteče li izvor na vratima raja, koji arhanđeo mačem čuva ? Svakako , osetih te, ko god bio. Mogu zamisliti naš topao zagrljaj koliko hoću, naša fizička tela ostaju u dve dimenzije, a komunikacija je na nivou gluvih telefona.

            Teško je oprostiti se od nečega pre nego što je i počelo...sa svešću da svaki dan neće doneti novu ljubav, već samo starost , usamljenost i smrt.

            Zar je svo svetlo rezervisano za raj samo?!

 

11.11.2008.

            Moje jedanaestice u datumu... Poslah ti e-mail...Gradim li opet kule u vazduhu?... Nebojša mi se smeje dobroćudno, podržava me, misli da si ti taj... koji? Bar brata da nađem, srodnu dušu, u ovom svetu iluzija...

 

14.nov.2008.

            Mada idu sve tmurniji dani, zrak svetlosti zvani e-mail spaja dve stvarnosti. Svako obujmljen svojom iluzijom gradi deo mosta na svojoj obali, pitanje je da li će se lukovi podudarati kad jednom budu blizu sredine NIČEGA. Možda nastanu dva paralelna mosta samo. Preći ćemo s druge strane, ali dočekaće nas praznina. Ne smem tako misliti, treba imati vere...

            Bubamara obradova nebo mog jučerašnjeg dana. Nisam bila sama, nekome sam bila potrebna. Neko se napajao mojom energijom pritom ne kradući mi osmeh, niti osmeh danu, koji ostade svetao.

            Odvezaše se pertle dva puta...ne, to nije znak smrti, neka bude simbol odvezivanja puteva u ovoj fizičkoj ravni...

            Noćas me probudi tresak. 4h. Beše isuviše jasan da bih se zavaravala da sanjam. Konstatovah da je ogledalo palo sa police i da se nije razbilo (ko kaže da Kinezi ne proizvode kvalitetne stvari?). Poseti li me?

            Misli su mi totalno zaokupljene tobom. Bar osećam da živim.

 

16.nov.2008.

            Grešim li? Vreme se toliko zgusnulo da se nema vremena ni za viđenja, tek naslutiš da bi nečija priča mogla biti i tvoja, da si pronašao delić izgubljenog sebe, u letu se duše dodirnu i... ništa... nema se vremena ni sećanja da se stvore. Doći će doba kad će se na nagoveštaju ostati, a onda ćemo se pretvoriti u Džojsove junake, ovde Usta, tamo Ruka... dok ne ostane samo šum vasione... totalno razlaganje... I gde je tu čovek? Zar će nestati ljubavi? Želje?

            Juče popodne, dok je nebo reflektovalo svoje svetlo o staklo mog prozora, neko me toliko jako poželi da razdvojenost tela uopšte problem bio nije. To nije S. bio. Od njegovih misli vibriram kao da radim pet meditacija odjednom.

            Izmaglica jutra otkriva nejasne obrise jedne moguće priče... Živim u svetu Maje obavljajući svakodnevne poslove usput , u žurbi... Gospode, i dalje se trudim da odgo- netam mozgom stvari srca.

 

25.nov.2008.

            Uran opozicija Saturn  zakuca u petak uveče na vrata terase. Zakuca?! Ma , razvaljuje, a zna se da niko preko terase na 9.spratu ući ne može, sem... duše...

            Na istoj sam strani zgrade, Mariora, kao i tvoji...njima htede javiti da odlaziš? Ovog puta ne za Nemačku, nego zauvek... Ili si se htela vratiti? Isto zauvek... Knedla u grlu... 48-a ti je... skoro sestra... još i po ocu – Rumunka... 

            Ti si me prva opomenula da odavde treba otići, zapravo , i ne doći. Ali , evo , ti ode i opet isto... Čak se i udade, da promeniš tok stvari, da bolest okreneš na dobro... i... ništa. Uran kad se uroti sa Saturnom, dobro nije...

            Rekoh deci u školi , da znaš... obradovaše se onomad zbog tvoje bajke... „i onda se venčaše i živeše srećno...“, ali joj dubinu gorčine ne znadoše... ni ja ...Htedoh da poverujem, da pronađem dete u sebi, da ne slutim zlo... kao što svaki put osećah žmarce kad prolažah pored vrata vašeg stana, dnevno pet puta bar...jer otkad čuh za tvoju bolest, osetih partu na vašim vratima i muka je bilo skrenuti glavu i sa uzdahom olakšanja videti da je nema, da je još nema... Lepa si na slici, da znaš, nekako sanjiva i vedra... u svom svetu... Sad si se rešila muka nadgradnje... zla i zavisti ove zgrade... koja je samo previše emotivna...

            Dođe li Nebojša put da ti pokaže...ili brat tvoj? Današnja kiša u sneg se pre- tvara... zavejaće oplakane tragove... zima iz Nemačke dođe ovog puta...

            Šta li mi htede reći u petak uveče? Zašto htede razvaliti vrata terase, Mariora? Besna? Ljuta? Da li je to opomena meni, nama da moramo otići odavde ? Gde više da idem? Ima li nekog mesta i za mene sem groba???

            Evo i Nebojša se umusio, steže zube, krivo mu je... ne može sprečiti ono što zna da mora doći... ja samo slutiti mogu... on zna... i opet ništa....

            Bila bi lepa zima da nema onoliko tuge... onoliko jada sneg da prekrije... zamaskira...izbiće opet jer... na vratima zgrade dve parte , dve mlade ženske osobe... nećemo spomenuti Marfija... Kako veje! Sad bi moja nekadašnja gazdarica, Slovenka, uzela svoj kišobran, hitro bi izašla i prošetala po prvom snegu... da nije mrtva...

            U subotu težak dan, beše 22.11. (2008.). Lepe brojke u datumu, pomislih, susretanja... Ne znadoh da će u smrti biti, jer reče Jova, to dan tvoje smrti beše...

            Šta li mi htede reći, Mariora ?

 

8.dec.2008.

            Slušaj, Ozirisu!

            (Da li ću moliti ili besneti?)

            Jeste da te ja tražim upornošću Izide, skupljajući ovde zglob tvoje ruke, tamo čašicu ramena, ali jedno moraš znati! TEBE skupljah s polja, iz Nila, odvajah čestice tvog tela od suvoće peska ŽIVOT da ti dam. Pitah anđele, kažu, da , to je on, to je njegovo, pravo imaš, brat ti beše jednom. Ruke, gospode, ruke! Znak prepoznavanja. Imaš predivne ruke , ruke koje tražim. Zar ti nije ostao dodir moj na dlanu? Šaljem ti svetleću loptu svojih najnežnijih želja da te podseti na naše igre... Velika je? Pa igramo se veko- vima... nakupilo se i misli i osećanja koja nisam imala s kim podeliti.

            Vidiš, ja ti ne skupljah po vazduhu Egipta tvoj prestravljeni pogled... To Seta vidiš? Njegova li se surovost ogleda u zenici tvojoj? Oprosti što me nije bilo, stala bih ispred oštrice njegovog mača. Naravno, pokolja bi i dalje bilo, ali , ili bismo zajedno bili s one strane dana, ili bi dobio šansu da se spasiš...Onda bih ja bila umesto bledog  Meseca, a ti bi čeznuo i tražio, kao što ja sada tražim.

            Nek mišić lica tvog ne trza više, spoznaj Seta u sebi i pomirite se, moli vas vaša sestra. I Polinik i Eteokle imaju pravo na moju ljubav, rekla bi Antigona, koja će žrtvovati sebe u ime te ljubavi. A niko kriv. Ljudski zakoni samo... priča se nastavlja kroz večnost sa promenjenim imenima... isti obrasci svuda ... i radosti i tuge.

            Zbog čega vi zaratovaste? Dan mora biti smenjen noću i svako dobije svoje parče kolača... ili htedoste biti iznad Oca svog – da vlada samo dan ili samo noć? Pre- vlast , moć... Adler. San svakog muškarca. Valjda i svake žene , samo suptilnije izvedeno.

           A šta sad ostaje? Strava zapisana u irisu.Gvozdena maska na licu, misliš, ni cela artiljerija je neće razbiti. Ne, ne plaši se, tvoje emocije su sigurne u okamenjenoj duši. Ni lepet krila nežnosti, ni drhtaj napetog mišića usne željnog dodira neće je moći dodirnuti. Zazidana. Hoće li biti potreban još jedan Set da je oslobodi?

            A njega se plašiš, u stalnom očekivanju napada. Nemijski sveštenik si koji Dijanino carstvo čuvaš? I on ima blago pognuta ramena, nakostrešena leđa kao u mačke jer mač svoj ne ispušta, niti oči sklapa za sve vrema svoje vladavine. Vredi li? Vredi li ta moć tog mučenja?!

            A da budemo ljudi, Ozirisu? Prosti , obični ljudi koji su spoznali božanstvo i shvatili da bogovi nisu, ne što ne bi mogli, nego što smisla nema... Čemu sva ta moć kad svako inače radi šta hoće, kad ti se život sastoji od konstantnog straha ugraviranog sad i u genima već... život li je to?

            Hajde da budemo deca, razdragana deca koja će se srca puna radosti predati sutrašnjem danu, a noć prespavati bez mača u ruci.

            Ispruži svoju ruku preko Dunava i ja ću svoju, gradićemo most od  nežnosti, ljubavi i razumevanja, od želja koje će se ispuniti, koja ćemo mi ispuniti... Odagnaćemo daljinu i mrak iz naših pogleda, jer mi deca sunca jesmo, Ozirisu!

                                                                             Tvoja Izida

 

15.dec.2008.

            Materijalizovana moja misao, šta ćemo sad? Prošlo je vreme iluzija, treba se suočiti sa nesavršenstvom onoga  što stvori. A nesavršeno je, čim sama si još, čim Kelti sa svojom muzikom istu nostalgiju izazivaju. Čija sam? Ničija. Ni svoja. Borim se sa svojom ljubavlju da je držim zatočenu, a ona bi da ruke pruži, da nežnost da, da sebe pokaže...

            Kako li to izgleda kad se čovek poput Pigmaliona u svoje delo zaljubi, a onda shvati da mu treba dorada?! Kako zavoleti nesavršenost  - svoju , jer da sam ja savr- šena,i on bi bio, ta delo moje vizije jeste. Ovako plešemo razdvojenih stvarnosti, čudno skladnih koraka, samo topline nema. Nema ni bola,možda samo malo gorčine što tako, ni u šta, trošimo vreme predviđeno za ovo življenje, kao da smo mladi, kao da možemo propuštene dane vratiti...

            Šteta za ovoliku tugu, evo ni sunce nema snage da nam ovog popodneva podrži osmeh.

            Sve bude i prođe, čak i slava. Više ne znam šta je bitno, a šta u vodu baciti treba. Da li je bitan današnji dan ukoliko samo uzdahe nosi? Za onim što je moglo biti, a...

            Gde si, radosti moja?

 

18.dec.2008.

            Na mene misliš, duša te moja oseća.

            Smešno što pored svih sredstava za komunikaciju naš dijalog ostaje zamrznut u grlu još.

            Strahovi...strahovi...ja želim prevazići svoj, ali pomoć mi treba...moram znati zbog koga bih mostove za sobom rušila opet... Ne, nema sigurnosti nigde...koliko ja mogu garantovati bilo kome bilo šta...danas sam ovde, sutra...? Šta čekam onda? Sve znam i sve isto ostaje – družiću se sa Deda Mrazom i ove godine.

            Ples...Jedan korak levo ti tamo, jedan korak desno ja ovamo...praznina zjapi...ili čežnja, možda... jer osećam , davno isti cilj imamo...uostalom, šta ja hoću, apsolut se postiže iza života.

            Pozdravljam tvoje misli večeras.

                                     

 

25.dec.2008. Božić

            Edip završi svoju odiseju i ne sviđa mu se šta pronađe na kraju puta.

            Krećemo u potragu za svojim jedinstvenim bićem da bismo shvatili da svi jedno smo i jedno je sve.Naravno, pritom jedinstvenost ispari jer sve se može ipak svesti na par varijanti jednog arhetipa. Tako Lilit dobi i posestrimu Moranu. Ali, moja Morana nije crna od zla , ona je samo nevidljiva prostom, prestrašenom čoveku kome pruža utehu ukazujući na mogućnost Neba...

            Kako li Morane umiru?

            Tako što se večno živi.

 

28.dec.2008.

            Nedelja stoji zaleđena u okviru prozora. I mada sunčano je, čini se , sve stade, Persefona deluje iz donjeg sveta.

            Šalješ informacije kao dete kad se skrivalica igra, a ulog - mi. Vajaš svoj portret oprezno kao po tankom ledu da hodaš,jer šta ako, dok hvataš pticu u letu, shvatiš da je zdrav razum kod opreznih ostao...

            Tu, a priviđenje i dalje jesi... zamrznut u uglu slike , tek belac udarcem kopite minute odbrojava Trudiš se da zadržiš ozbiljan izraz lica, a sve na tebi nestrpljivo je... i osmeh bi da preskoči prepreku mudrosti, i zagrljaj da sebe celog da.

            Reče , tragove umeš da pratiš, znakove pored puta. Onda znaš i ko sam i ko bismo mogli biti i šta nam je činiti.

            Biću skromna ( za početak!) – bar da se upoznamo... jer biće dovoljna reč da me ubedi da si to TI, ali i sumnju da izazove...

            Skupljam tragove svoje tzv. stvarnosti, ili večnosti... Da li je moguće da Draga Mašin trag moj jeste?! Sinoć to bi toliko jak osećaj da mi zlo beše. „Ubiše me, Aleksan- dre, ubiše!“ Rekoh ti sinoć. Znali smo da će takav ishod biti , jedino poželeh da nam ruka u ruci što duže traje. Bilo koja druga stvarnost, laž bi bila, nedovoljna, nedolična za ono što jedno drugom besmo.Da, Aleksandre moj, potpunost življenja iskaše i potpunost žrtve. Gušili su me dok mi telo rasporiše.Sad ne boli, teskoba u grudima samo jaka je.Strah zbog dugoočekivanog pokolja.Ne mogoh osetiti sinoć šta tebi činjaše... očima duše video si... isuviše su bili zaokupljeni traganjem za naslednikom, za dokazima dok su rovarili telom mojim... ne razumem nešto..., ne, dete ne nađoše, naravno, ali ne razumem, u meni sve apsolutno zdravo beše...joooj, crni Aleksandre, KO BEŠE NEPLODAN? Jooj!... da, baš te toliko voleh... i onda sam znala da si ti Taj kao što i sada to znam. Kad zavoliš nesavršenost onog drugog, onda pravog si našla. To znamo mi, žene.

            Dopusti da se dogodi susret, ne sakrivaj se iza privida.

 

30.decembar 2009.

            Ledeni dan,kažu. Naša terasa svedoči o ledenoj nedelji već. Zamrznut osmeh u povoju, a zamah ostaje u embrionalnoj fazi. Tamo je bar toplo. I dim ognjišta se teško probija kroz zamrznutu koru vazduha. Nakoštrešene grane u Narodnoj bašti bele se kao priviđenja. Nit' snega, nit' snega nema.

            Sve ostalo nedorečeno, dosanjano, ali nedoživljeno.


12.januar 2009.

            Dašak duše dopre i do mog lica. Njegove duše. Tako, nenajavljeno dodirnu mi u letu pogled i srce se ozari. Put je osvetljen svetlosti – direktan. To samo misli mogu. I usamljenost.

            Led je napolju. I magla. I mrak. Ipak misao koju je poslao ostaje da svetli kao snop plazme. Da, ovo i jeste četvrto ili tamo neko stanje. Izvidnica. Nesiguran je mada  nisam ja problem. Problem je svaki put unutar čoveka, sklonost projekciji  deo je ljudske nesavršenosti. Gleda trećim okom , sad vidim, i  piše. Jesam i „X“ i „Y“ , a i „Z“ ponekad, nepoznanica čak i sebi samoj. Aha, na „vezi“ još jedan, a možda još par njih... Hm, čudna je ovo igra mozgova...Valjda to ljudi rade iz dosade, zima, pa... Ne, većina to radi iz koristoljublja, sebe pobedili nisu. On? On to radi iz znatiželje. I zbog usamljenosti, ali on to ni ne zna. Taj bunar otkopao nije, isuviše boli, puklo bi negde da se brana odje- dnom skloni. Kuljala bi snaga i oborila bi čoveka. A čemu čista energija bez telesnog oklopa?! Još ima dana za ratovati sa propadljivošću. Boriti se za opstanak materije. Ha, lako je prepustiti se i otići. Ma da, stopiti se sa maglom noći, zalediti se. Zaboraviti da iza čuči zakovan dečak željan sunca.

            Kad se to zbilo? Kad ti je postalo svejedno šta će ti se desiti? Kad si shvatio da ništa smisla nema? I onda,  'ajd da se ne baci znanje, da ne propadne trud... identifi- kacija s narodom...cilj...“A GDE JE ČOVEK?“ vičem.To boli, je ' ? Čoveka bismo utopili u naciju, fantastična kamuflaža...Za šta? Za telesno? Ostaje duša da viri kroz rupu u buretu dok ne popucaju obruči, stege volje...

            Volim te, dete! Zakorači slobodno, tvoje bledilo će nestati sa prvim zracima ljubavi. Naručje je rašireno za tebe, učini taj korak, jedan, prvi...pa drugi... Ne, ne smeje se niko tvojoj golotinji,anđelu... i nema više povreda... Koliko godina imaš? Pet-šest,kažeš više mislima no usnama. Ruka ti je tako providna, zar je niko dahom svojim nije ugrejao dosad? I gde na ovu zimu baš...Srećo malena, evo i osmeha... pa da, Sunce ti je gospodar i treba se smejati prvo grlom, a onda srcem. Hej, hoćemo li se zajedno smejati? Vidiš i ja davno zaboravih osmeh sreće kako izgleda... detinjstvo moje dece daleko je bilo, radost njihovu su drugi krali... Nemoj da tuguješ, ne, to su moje suze, naše suze nek teku onom rekom iza brvnare... neka poskoče po kamenu hladnom, neka živnu i pretvore se u radost...

            Hej, dođi da te zagrljajem štitim od mraza večerašnjeg, bar će tako nostalgije za bliskošću nestati. Porašćeš ti brzo dojen jutarnjom rosom, napojen ljubavlju dana , ali nećeš otići više nigde. Ne što bih te ja zatočenog držala, bože sačuvaj, nego, nema se gde otići. Svi smo ovde zajedno, neki vidljivi, a neki...sakriveni velom prošlosti samo...

            Uhvati me dete u tebi s puno poverenja za ruku, hodamo mekom travom planina naših misli , ne osećajući mraz dana.

            Čekamo proleće.

 

15.1.2009.

            Pomeriti centar svesti u božansku svest i pri tom ostati sve vreme u ravnoteži sopstvene lične svesti – teeeežak zadatak.

            „Pre prosvetljenja , cepaj drva, nosi vodu, posle prosvetljenja, cepaj drva , nosi vodu“ , kažu...

 

27.1.2009. Sv. Sava – gospodar vukova

            Ti, toliko željeni, toliko voljeni, fetus ostade, ne beše ni rođen! Toliko žala, toliko čežnje u meni ostade. Mora da je ipak raj ono mesto odakle dolazimo, inače ne bi imala smisla tolika snaga želje za samo jednim – ponovnim spajanjem. To je jače od svega, od ljubavi prema roditeljima, čak i prema sopstvenom porodu. Svojevrsna divinacija.. A ti me ostavi još na vratima raja i pusti me da se sama suočim sa vukovima, sa životom. Ni- kad moja glava nije mogla gledati ka budućnosti, ostade zamrznuta gledajući ka izvoru svoje jedine ljubavi.Nepodeljene. Ka tebi. Tako zaleđeni, ti sa ispruženom praznom ru- kom,a ja u poluokretu hodam nesvesna kroz ono što život zovu, u sebi preživljavajući jedan jedini trenutak – trenutak našeg odvajanja...  Tražim te . Zavirujem u tamne oči neznanaca želeći da u njima prepoznam tvoju iskru. Dodirujem tamnilo kože nežno oče- kujući signal svesti :“ Da, to je On!“...A nije. Širim nozdrve da  uhvatim trag tvog mirisa, misleći da ga je vetar razvejao i do mog vremena, a on ni nastao nije. Očajna hrlim ka svetlu, misleći da si to ti, da bih naišla na mrak tuđih savesti i bila grubo odbijena... NIGDE MESTA ZA MENE, NIGDE TVOG ZAGRLJAJA, NIGDE PUNOĆE SRCA.Sve polovno , rasparčano, histerično...gubim nadu da ću za vreme ovog življenja naići bar na jednu tvoju misao, da znam da te ima, ali da , eto, nije suđeno... Počeh potragu i po drugim dimenzijama, nemoguće da si se baš ti, jedini koji mi odgovara, zaturio negde u ovom kosmosu, nemoguće da samo tebe nema, moja bol je tako realna...

            Brate po utrobi majke, po Bogu, dušo moja nikad rođena, nikad prežaljena! Sad bar znam zašto su moja traganja uzaludna, sad bar znam šta treba da čekam da bih ti se vratila, a dotle živeću bar  utešena da nisu baš sve krivice moje .

            Kao Sizif – tegliti svoj kamen...

 

9.2.2009.

            Ponedeljak, pun Mesec u Lavu. Savršen blizanački datum za susret. Dodirnuše se duše u prolazu i ... ne prepoznaše se. Jedno je mašta, a stvarnost, kao i uvek, bude njena totalna suprotnost, ili neko laže... Svejedno , rezultat je isti. Praznina.

            AMIN.

 

16.2.2009.

            Zavijanje se čulo još u promuklom mraku...nevinost beline snega sakri tragove zločina.

            Zario je zube duboko u njeno meso, a ona se osmehivala osmehom nirvane kao da ljubav vodi. I to je bolje no razdvojenost.Ako je to jedini način da se osete u ovoj dimenziji, onda prosuti pupoljci koji raniše sneg i nisu prevelika žrtva.

            Ostaše ožiljci na dlanu koji nežnost očekivaše, okrznuše se pogledi u strahu da ne otkriju previše.Ipak trenutak se zaledi. Toplota zarivenih očnjaka struji joj telom i bljesnu prepoznavanje. Mir prepoznaše nemir gonjenog ciljevima i velikim idejama... glad za ljubavlju i nežnošću koji još samo kod dece osetiti se može.

            Nema optuživanja, svesno je sebe dala radi Zapisa. Toliko je bilo njeno.

            Urlanjem teraće nemir želja kraj debla posečenog hrasta koji je znak na putu trebalo da bude...da ne zaluta...da ga njoj dovede. U očima će mu krv njena ostati kao uspomena na susret dve nespojive ravni.

            Na raskrsnici caruje neispunjenost.

 

17.2.2009.

            Jače je no što slutih.

            Zariću zube u mišicu svoju da utulim bol, stegnuću vrat rukama da zadržim krik.

            V R I I I I I I I I S A K  - nemi, još je sva bol u meni. Raspolutiće se telo moje na tvoj i moj deo. Postaću bliznakinja samoj sebi, tako možda uspem da s nekim podelim očaj samoće.

            Grebeee...čupala bih krik iz grla, kad bih mogla. Pustila bih ga na svetlo dana da se suočimo moja bol i ja. Ja i moja bol. Mi, sami na ovom svetu.

            Lice da ti gledam,grimasu grča da ti poravnam drhtavim dlanom,otisak grubosti ovoga sveta da izbrišem, suzama ponovnog viđenja da ti umijem usne, da se pogledamo kao da smo jedini na planeti, da nadoknadimo u jednom trenutku sva življenja pa da te pustim snegu i zaboravu...

            Ali ne pre nego što ruke sjedinjene u večnosti ne predaju toplinu jedna drugoj, ne pre nego što me ne osetiš i telom i dušom da ne bih mogla nikad više reći da nisam bila potpuna.

            Minu malo bol.Šta li se dogodilo večeras sem što kasni sneg pokušava da nam pomuti vidik i zaveje put? Bilo je dublje i jače no što se nadah.Čupanje korena uvek je bolna radnja, naročito kad se jedan sam bori .

 

24.2.2009.

            Bič.

            Fijuuu!Tres!

            Polete brada na levu stranu...

            Fffijuuu! Treees!

            Pade čovek. Mir. Podigne se na levi lakat pa protrlja oči. Svet drugačije izgleda ili je promenjen samo ugao posmatranja? Bukvalno. Od dole sve drugačije izgleda, čak i mrav brat bude...

            Promeniću lakat. Vidi,vidi, vranac ide sad ka MOJOJ glavi! Srećom te se njegov krug ne može prekinuti inače, ode moja malenkost! Kad bude vreme bilo, iz Kruga zajedno izlazimo, to je svakako neminovnost ukoliko od Boga na dar Vreme dobiješ pored znaka prastarih dana u obliku dolapa.

            Jesam li ja vranac pun snage i moći? Mogu li promeniti svet, bar svoj? Ili sam bedno kljuse kome će , kao i Tantalu , sve biti na dohvatu ruke, a nedostižno, i voda, i hrana, jer...bič fijukne...

            Fijuuu! Tup!

            Šta ostade? Ironija i samoironija, raka i večiti mir.

 

3.3.2009.

            Šetač dugom.

            Da li je ovo savijena iglica belog bora? Čini se tako providnom, upadam u nju kao u kraljevski vrt nošena mirisom prošlosti.

            Sve je tu, i šišarka koju mi pokloni tek da mi vidiš osmeh, tek da mi u zenici ljubav proveriš, i koren o koji se zapletoh, a ti me viteški oko struka pridržavaše dok nam je smeh ispunjavao krošnje borova i dizao se sve do onog oblaka (nestašnog kao i ti), koji nam skvasi dan.

            Ruke u molitvi za nas. Crna kovrdža na čelu spusti se kao teg, zbog misli, a srce razigrano, voli, voli ceo svet. Jer ti si tamo, negde u borbi provodiš svoje sutone, kal ti je drug, modrina neba krov i molitve moje ležaj.

            Utoneš tako svaki put u našu dugu na našoj iglici bora, okrećeš šišarku na dlanu lomeći se o korenje života i čekaš da prođe... dan kao što će i večnost proći.

            Ja sam bršljan, otrov i lek. Pogledaj me očima snova, zaviri u košaru Snežanine maćehe, možda je jedna jabuka tvoja. Za ljubav kao i za smrt.

            Za radost? He, gde se to zaturi u ovom danu bez duge? Bog je postao zabo- ravan, daje istima dva puta.

            Zapamti misao, zabeleži osećaj, ugrabi nežnost... jedino u dugi smo svoji, nepodeljeni blizanci.

 

6.3.2009.

            Sunčani deo marta danas,bar do podneva. Posle par pročitanih stranica, tvoja misao obuhvati me celu, pružam dlan ka tvom srcu i budem u tebi.

            Kako li se slažu svetlo i tama? Kako li se zabavljaju Merkur i Saturn u jednom ćupu? Priča i ćutanje, radost življenja Blizanca sa ozbiljnošću Jarca? Očajno težak spoj za nosioca, verovatno podeljenost za sva vremena pa šta kad nadjača.

            Gnušanje, gađenje nad sobom spolja, a srce igra, osmehuje se i cupka u mestu čekajući svoj red. Svest oštro sve beleži kao seizmograf i pamti dugo da bi rečenice knjiga nastale. Gomilaju se reči, bujaju značenja prevaljujući prepreku usana . Zbogom mudrosti, ta Saturn i silan biti može,dok Merkur šiba samo... a kad se osvestiš – lom. Ko da raščisti? Duboka povređenost jer sličnog ne nađe ( da li ga ima?) i kuda otići, jer gore je nebo , a dole je tvrdo (što bi Mitke rekao) pa ostaje ŽAL samo, ali ne za mladost...ne, to je proživljeno, što u tišini uma, što u galami naredbi nadređenih... buntovnik... žal što sličnog nema i kad ga nađe, a ono petlje nema da žrtvuje , ne sve ostalo, već i sebe, za cilj.

            Prevrati spolja i iznutra jer makro je u mikro (& viceversa!) čisto da se teorija potvrdi u praksi,  čovek ruševina postaje, Titanik koji se lomi, pa pola tone, a pola bi da se veseli jer bal je tek počeo, da rana nije preduboka i voda plavi.

            Haos se jedino organizacijom pobediti može, sinu sinu vojske i ti znade put svoj.Crtaš ga drugima da bi, kada se okreneš posle aplauza, shvatio da i dalje sam si, podeljen na svoje svetlo i tamu i da radost zarobljena u ironiji i gordosti ostade.

            A duša kao pupoljak ruže krvari na ivici usamljenosti među trnjem blistajući. Ko će raniti ruke svoje da je izvuče kad je i sam vlasnik gura na dno i guši jer previše boli da je još jednom pusti da poleti, možda, po poslednji put.

            Tako vitezovi prolaze.

 

16.mart 2009.

            Vrata onostranog koja otvori ujna Anina smrt iznedri još jedno saznanje.

            Biblioteka. Masivno drvo odaje bogatstvo i moć. Mnoštvo knjiga koje znanje treba da znače.

            Na kolenima, pognutih ramena ispunjava centar prostorije...gledaju je sve te mrtve oči nauke. Trese se u toj tankoj belini koja jedva da pokriva bujnost njene mlado- sti. Zna da će biti žrtvovana, ali više oseća nego što shvata užas koji sledi. Mora biti mla- da i nevina, čiste duše, tako traže propisi. Nema spasa...ipak, on je učen čovek, misli ona, možda...a ne zna da je baš ta učenost i dovela do toga da ona bude tu, odvojena od porodice, od nejakog  brata još – blizanca – koji bi dao sve da je spase, da zna ...i da može...

            Stefan se zoveš?...Vatra neka ...možda je neko od bogova sišao...

            Kruži  kao životinja dok njuši nemoćan plen. Vrte se oko nje pohotne oči, prepu- ni rafovi i pod se čak pomera...Ne-ma spa-sa, ne-ma spa-sa, govori bat nervoznih koraka, nikad više doma, roditeljskog zagrljaja, sigurnosti meke postelje, osmeh brata u kiti cveća njoj namenjena... Oh, ta može ga držati za ruku u svojim mislima...eto,manje se pod ljulja...Koža čizama škripi u svom kružnom maršu...zna da je može imati kad poželi, zna da neće biti ni nevina žrtvovana kao što se zahteva, ta on je bog...bog tih svečanosti i jedino će on znati...ali neće da je ima prestravljenu...kako ne shvata njegovu uzvišenost? Kako ne želi da se podaje Njemu, bogu njenog sadašnjeg neba, Njemu – poglavaru naroda?

            Steže sve jače ruku brata na grudima, opasajući se nevidljivim zidovima ludila, tonuć u srećne dane kao u Božiji blagoslov.

            I, zaista, bar da ga mrzi, da se opire, imao bi razloga da je napada, eto, rospija, buni se, nije imao kud, govorio bi svojoj probuđenoj savesti...Koraci više nisu žustri, raspored energija se promenio...nema sažaljenja, samo nemoć...pogrešio je pristup ili osobu, šteta što je ne može zadržati, ona ima ličnost, tek sad vidi...biće njegova, ali ne po njegovim pravilima, biće žrtvovana, ne nevina, umreće, ali neće biti pobeđena...

            Odrađuje stvar, tek da kralju kruna s glave ne padne, ali ispod sebe ima mlitavo telo koje bi se isto tako i mrtvo moglo zvati, dok ona slobodnom rukom bere cveće koje isto tako ostavlja slomljeno iza sebe kao trag jedne uništene mladosti, trag nemoći pred moćnicima koji, ako i za dušu znaju, ne poštuju je, koji misle da je nebo samo za njih stvoreno, a da sve ostale mogu gaziti kao mrave, a isti ih mravi hrane...

            Par crvenih cvetova na bogatom tepihu proganjaće viteza do smrti pretvarajući se u lokve krvi u kojima se davi noćima...našao je ovog puta pogrešnu, ili pravu, njena ga je krotkost proklela: „Dece imati nećeš, jer ne umeš da ih poštuješ!“

 

31.mart 2009.

            Nepravda. Koliko li ih je načinjeno za života jednog čoveka, a koliko za života čovečanstva?

            Što li osećam samo ukus nepravde, nezadovoljstva...lelek Lelejske gore?

            Odnesoh mirišljave zumbule u belom šlajeru Nebojši da mu najave proleće. Jer ono se budi danas mada toliko sporo kao Zlo proleće Lalićevo i sad se više i ne nadam dobru. Sad ide sedam mršavih egipatskih krava, samo ne znam kad bejahu sedam de- belih ili sam bila slepa, a tek sad naočare nosim...

            I umesto da uhvatim dah leptira u letu, da između dva oblaka dodirnem osmeh sunca, ja se povlačim u svoju ljušturu sve dublje, čekajući u strahu konačni udarac koji neće srušiti samo ljušturu već i bilo koji oblik sutrašnjeg dana. Ne ostaje ni uteha da je sve prolazno kad je najprolazniji u toj ludoj frci gubljenja upravo čovek. Ne vredi ni haos organizovati, sve puca pred konjunkcijom Marsa i Urana. Putevi su zamršeni. Ostaje smrad na okupu da guši podsećajući na propadanje ideje o čoveku.

            Težina neizgovorenih reči nežnosti kao i osude prete da zadave davno već po- sustalo srce. Negde je neko već umro, samo se čeka još objava, lelek koji sledi i smiraj.

            Sve baš svoj tok ima, svoj početak, ali i svoj kraj i stalno nam se dešavaju rođenja kroz male ili malo veće smrti, a da počneš novi krug iz prethodnog, moraš nestati ma koliko to bolno bilo.

            Ide sledeći krug, Nešo, znam, ali ovo umiranje isuviše dugo traje, a sve je slabija snaga koja će u život vratiti, sve je manje bitno hoće li se to uopšte i dogoditi. Za svima nama ostaje jedna duga od leleka.

            Izvrištala bih život svoj da mogu...

 

4.4.2009.

            Toneš u san pravednika obgrljen našom seni kao oreolom. Skupile smo se poput suđaja (na dan rođenja) da ti poželimo u skladu sa raspoloženjem. Dobio si milinu naših dodira, svežinu ljubavne rose, kao i čežnju svih nas za daljinama neistraženim. A onda si dobio zaborav, neka uvek mora da zabrlja stvar.

            Odsanjaćeš svoj san u kojem ćeš ispuniti čežnju za svežinom rose svaki put na licu druge, a onda će nastupiti Zaborav, kao što obično biva, smetnućeš s uma kud si pošao i  čudićeš se šta još ovde radiš. Dotaknućeš usne Ljubičice, u prolazu nežno će ti ruka preleteti preko bedra Lale, dok ćeš očima pokušavati zauzdati gromove Perunike... leptir ili vilinski konjic si?

            I tek pomisliš u letu zlata zraka da svoj put pronašao si kad te prošlost nedovr- šena stiže. Otkačiš Zaborav sa klina detinjstva, toneš u majčino krilo radujući se spase- nju jer jedino nju, Sveticu svog neba prevario nisi. Ni sa sobom. Uvek je voljaše više od svih i od svega i tako ostaše zakačen za ideju, za neispunjen san, večito bežeći u zabo- rav kad se stvarnost, kao vuk baca da ti rasparča dan tražeći svoj deo. A ti, ne da ne bi dao, nego dela nemaš, srce Njoj ostavio si, još onda, na rođenju. Jedino dušu napaćenu šetaš kroz život tražeći bezuslovnu ljubav sličnu rajskoj. I ne nalaziš je,jer i suđaje svoje suđaje imaju i tako se sudbine prepliću, umrse, nesposobne da izvedu same sebe do izvora. Ostaju zakačene za svoje neispunjene želje vapeći za Zaboravom koji pokloniše nekada, ne znaju više kome.

            Posle meteža par okamenjenih krila (leptira ili vilinskog konjica?) ostaje  Ljubav da se nadigrava sa Čežnjom...tako zakačene čekaju konačni Zaborav.

 

10.april 2009.

            Vladin seminar. Okrajak proleća u oknu. Upiše pupoljci svu jeku leleka, zaglu- šiće radošću otupelo srce i krenuće...prva kao i potonja – radost kao i smrt.

            Izaći će sva bol, nota po notu pretvoriće se u krik zatočene mržnje. Nepravda i nesloboda guše jer sve ostaje unutar čoveka, niko nevinost duše da razume, niti će. I narcisa kad ima previše , lepota nestaje.

            Danas je lep dan za slobodu mržnje.

 

13.4.2009.

            U smrti sam. Treba se roditi.

 

            „Hristos voskrese iz mrtvih

             smrću smrt uništi

             i svima u grobovima

             život darova.“

   

            Najteže je roditi sam sebe.

 

1.maj 2009.

            Praznik (ne)rada. Golubovi gnezdo na terasi napraviše i dva jajeta već ima. Lepo je gledati život kako se rađa, lepo je gledati ljubav, podelu posla  uz gugutanje...

             Opet je veza uspostavljena. Nešto je umrlo juče da bi se danas drugo rodilo. Nekoga ću pitati kao i princeza Hazara što pitaše: „Zar me ne prepoznaješ?“ Samo, u drugom životu. Onda neću biti ničija sen, zavolećeš me zbog mene same , onaj lik od juče i onaj od danas kao i onaj od sutra biće jedan lik u bajci - moj lik.Sad mi ostaje samo da slutim sledeću realnost i da stvorim bajku za sledeći život.

 

3.maj 2009.

            Ne dopuštam suzama da vide sjaj sunca . Čuvam ljubomorno grimasu osmeha da sakrije mene. Još jedno proleće prolazi rezervisano za druge, opet sam propustila voz hrabrosti. Zapravo, on nije ni ušao u stanicu ovog proleća. Zaglavio se negde u ekonomskoj krizi, Srbija je bar toga puna. Jad.

 

6.maj 2009.

            Ne brini, to su samo mace, jablanovi procvetaše. Iz raspada novi početak niče.   Perun juri kolebljivo sunce po mokrom nebu noseći u nozdrvi miris prolećnjih pljuskova.

            Čezne se za malo stalnosti, da osmeh zaljubljenih ne zatamni nestašni oblak. Ali, proleće je – zona prelaska iz mrtvog u živo, iz depresije u volju. Od želje ka reali- zaciji. Ko će da povuče nogu? Slavuj? Eno ga viri, ali njegovu pesmu uspavana srca ne čuju. Šalje svoj ljubavni poziv nebu koji mu odgovara plodnom kišom. I mace se spuštaju na njegov san umesto mojih ruku.

            Nedefinisanost oblika. Susret geometrijskih termina u istoj glavi. Tačka se pre- tvara u liniju, a ova u trougao. Daleko je kvadrat – zaokruženost smisla – a opet maca sama uleti kroz prozor i spusti se na ruku milujući. Možda ipak... pa danas je Đurđev- dan! Georgije će ubiti aždahu neverovanja i spasiće svoju Dušu. Ona će se stopiti sa nečujnim tkanje paukova da bi se jednog dana samo objavila u svom svom sjaju. Uda- hnuta će biti i od njega, širiće mu se venama, krv će jače prostrujati pa će progledati.

            Prvo će sigurno znati da usamljenost sreća nije, ta misao će pokrenuti potragu, a onda je sve već lako. Ja godinama utreh put baš njemu Dugo Željenom Vitezu. Razgr- nuće se zavesa vremena, prepoznaće svoju potrebu. Doći će i ostati.

             U suštini, nikad odvojeni ni ne besmo, tek malo lutanja Odisejevog tipa razdvoji naše stvarnosti da bi nas đurđevak svojim kandilima podsetio da je vreme jedno, pa ako početka nema, nema ni kraja.

            Što bih tužna onda bila kad u tvom krilu boravi moja misao za sva vremena?

 

8.maj 2009.

            Ko je kriv što u rukama i dalje držim prazninu, što mi svetlost oka ničija senka ne magli?

            Ko je kriv što pesma proleća miluje tuđe uši, što mi nežnost promaši vrata...

            I ovo moje, duša se zove. Čežnja. Što se više misao uvlači u sumnju, ogledalo realnosti na više parčadi razbija suštinu. Iz pukotina iscuri srž ostavljajući ljusku praznu. Ko je kriv?

            Što li ne mogu skupiti hrabrosti i otresti se sebe kao zmije jer, sve je tu na dohvatu ruke i ničega nema do osame.

            Zvukovi ubijaju. Oni tamni šumovi koje ostavljaju bestelesna bića za sobom. Ti lepljivi tragovi bivše stvarnosti govore da je sve moguće, da se jesen pretvorila u cvet kestena...Šta li se onda čeka? Da li da šapat vetra odredi pravac tvog poljupca? Ja jug jesam, a ti istok predstavljaš. Istok u zapad gleda za sva vremena. Izgleda da mora doći do zamene teze, ili ti sever budi ili mene u jesen tvoga života pretvori, inače će nam se večito putanje seći pod pravim uglom, a tu je onda jedan susret moguć... a on se već dogodio beše.

            Toliko lepote danas, a toliko laganja sebe... Ko mi kriv?

 

28.maj 2009.

            Spasovdan. Idem odavde. Ponovo je vreme kada Ciganka čergarka mora svesti račune, isključivo sa sobom kao i svaki put, i da vine svoja krila. Slomljeno desno oporavi se sasvim dovoljno da nacrta nov luk na svodu ove naše Vojvodine. Let pa pad. Padam li sad, a da nisam svesna?Jesam li opet na dnu, a da , ne videći ivice provalije, ne mogu proceniti svoj položaj? Varljiva je pozicija ove moje kule. Možda ja vidim grad na dlanu, ali ona je samo ambis koji preti da se survava svakog dana.

            Jedno je sigurno: dani prolaze i neće se vratiti više. Snaga ističe sa njima, a ja postajem sve bezvoljnija da je zadržavam. „Nemam volje, ni snage“ što reče Dušan Vasiljev. Niti vidim smisao.Samo grabež ili prepuštanje. Ako ne grabiš, poješće te, a to nije moj svet. Moj svet čezne za dodirima sunca, za lepotom večeri udvoje, za nežnošću i svežinom dečijeg osmeha.

            Nebo je postavljeno naopako danas i sluti na prevrat. Miriše na odlazak koliko god se dan činio mirnim.

 

14.jun 2009.

            - Ispljuni taj strah!

            - ...

            - Pusti ljubav da kola tvojim krvotokom mesto tuge, pusti nežnost da pređe peko praga usana... Otvori se !

            - Nova bol čeka, zar ne? Evo slutim je iza zastora sreće koju provodadžišeš...Peče već buduća suza.

            - Zar danas nisam bila dovoljno jasna? – pita Ljubav.

            - Da, govorilo se danas o ljubavi, jasno se govorilo o ljubavi, videla se ljubav, koliko god ja pogled nisko spustila... I znam da sam uhvaćena u zamku svojih misli i ne vidim izlaz. sem kroz bol.

            - Ispljuni strahove! Nema garancije za snove , samo za smrt.

 

25.jul 2009.

            Susret s tobom – kraj ili novi početak?

            Letim, lebdim na krilima onoga što jesam, što sam mogla biti, a nisam, bešum- no. U nepovrat ovog puta. Jesam li bar to zaslužila? Zna li bar taj kosmos koliko ova moja duša vredi... Zna, naravno da zna,ljudski je sumnjati.

            Pitam se da li je trebalo još nešto izbrušiti, dovesti u red, do sjaja... Postati skromnija no što već jesam, vratiti još neizgovorenu optužbu u nesvesno i sahraniti je. Jesu li suze dovoljno oprale obraz posle svega. Je li kajanja dovoljno? Da li je borba bila za prave stvari: za ljubav , za poštenje, za dušu...

            Treba li obući rizu kao sv. Simeon da bi se oprostilo?

            Postati svetlo koje raščišćava nepravdu – slon među ljudima – smeta se svima. I niko ne gleda svoje nepoštenje, no mu smeta čist život drugog.

            Nit grehova i kajanja ima svoj kraj kao što je imao i svoj početak. Odmotava se, odmotava se i... dođemo i odemo. Samo jednom zauvek, ostalo je šetnja radi dorade belutka. Nešto se ističe, nešto bude isticano, uplovljava se u brod ljubavi – zbog uživanja ili zaborava, ali svi budemo tu, mi bivši i mi sadašnji. Jednom se samo nestaje. Za čim žaliti? Spremanja za to nikad dovoljno, svaki put ostajemo nedovoljno pripremljeni, zatečeni, nevoljni za odlazak. A ostali čekaju kao što i ovi ne puštaju.Prirodni zakon da prvo pomisliš na sebe, a tek kasnije na drvo, na mrava...Koliko li je njih sagorelo, koliko li je njih pogaženo, sve zarad komocije čoveka, sa malim „č“.

            Letim,kažu,bezbrižno se leti, hvatam pogledom poslednji zrak toliko voljenog sunca na zapadu i setim se svega. Šta je bilo i šta je moglo biti, gledam istom zenicom šta bila jesam i šta ću biti. Raspršivanje atoma u etar, konačno se dajem svima podjednako.Neko gunđa, smeta mu sjaj, neko (ga) radosno prima. Nikad više cela. I nikad više ljudskog bola. Čemu žal onda? Strah? Pa toliko puta je taj put pređen dosad i konj bi naučio da ne misli više.

            Pustiti, prepustiti sebe, otići mirno u sjaj , u svetlost.

            Brzo će se zavesa spustiti, treba istrpeti još samo desetak kokošaka u crnom.

                                  

21.avgust 2009.

            Skok u talas. U ambis, mislih, a ono talas života. Obrisah ono nekoliko kapi sa svog iznenađenog čela i progledah.  Ovo ovde je čovek, da, to su ljudi  i ja sam biće, još uvek čovek ...Čudo!  Lopta svetlosti koja se kotrlja među zveri. Krči svoj put zahvaljujući faktoru iznenađenja. He! To nisu očekivali, inače bi je natkrilili svojom tamom.

            Treba odraditi drugi deo priče. Ostvariti svoj cilj zbog kojeg je duša poslata. Nije sama, zna da je svetlosna nit veže za Tvorca. To daje sigurnost. U suštini , On nas koristi kao đulad u svojoj borbi protiv zla. Dok se ne istanji sjaj. Ulubljena lopta , u borbi, predaje svoj sjaj tami, a onda se svetlosna vrpca prekida. To je konačna Smrt. Zove li se to Nebeska vojska? Sada samo vidljiva i ljudima. Koeljevi Ratnici svetlosti?

           Kaljena da bih bila živi svetlosni mač. Odeliti Dobro od Zla, Svetlo od Tmine. Biti oruđe Večnosti u borbi protiv Sile putem nežnosti, protiv Gluposti putem produhovljavanja . I sve to za Ljubav.

            Pomilovati Bol pretvarajući ga u Radost življenja za druge. Podržati pravednika da ostvari svoj cilj. Tepih prostreti Razumevanju i Poštovanju. Obučavati u Snishodljivosti bez ulizištva... Stvoriti sve više Ljudi. Onih koji shvataju smisao prosvetljenja i koji će krenuti putem samospoznaje da bi bili ogledalo spoznaje drugima. Širiti svetlost na Zemlji. Ukazati na ulogu Prirode u životu čoveka. Jedino u savezu sa Prirodom možemo da se borimo protiv Zla. Tehnologiju stvori čovek, a ona sad radi protiv čoveka. Spasiti decu našu. Vratiti čoveka Prirodi, vratiti ga sebi. Priroda vapi za pažnjom čoveka koji je uništava misleći da gradi sebi bolji svet.Sad nam se Priroda sveti. Time je krug završen.

             Sadašnja slika čovečanstva je jedna užasna slika Bolesti. Trujemo zemlju iz komocije, zbog profita, zbog svoje gluposti , a ona nam kroz proizvode sav taj otrov vraća. Priroda ubija? Neee! Mi smo ubice, ali , malo ko zna, mi smo i žrtve – ubijeni.

            Sećate li se zlatnih polja žita? Mirisa zrelog kukuruza? Stidljivih lepotica, sunco- kreta? Mekog pada prve crne brazde u proleće? Zaboravili smo da volimo zemlju koju obrađujemo. Zaboravili smo da volimo uopšte . Ne umemo voleti ni sebe jer onda se ne bismo samouništavali.

            Vreme je Ratnika svetlosti.

 

12.maj 2004.

                                    A P E L

 

            „Ja vidim smrt na licu sviju vas, draga braćo, vidim je kako vam smežurava lice, ubeljuje kosu i odnizuje zube i kako vam grudi ispija, a hod i krvotok usporava.“ (vladika Nikolaj, Besede pod gorom)

            Govorio je tako vladika onda, među živima dok bejaše, ali istina njegovih reči ostaje i danas sa nama kad on svetac postade. A ti, smrti, ode li ti nekuda sa lica zemlje ili i dalje haraš? Hraniš se životom , svetlošću. Koliko je velika tama tvoja kad onoliko umiranja nije uspelo da ti osvetli ni delić lica? I dalje radiš u mraku, za tamne sile i nepoznati su tvoji putevi. Tajanstveni. Braćo po svetlu, proniknite u tajnu smrti da bismo otkrili tajnu življenja i stali na put mraku.

            Zar ne vidite? Slepi li ste ? Mrak je sve veći svakim danom nad čovečanstvom...

            Zar ne osećate? Hladan dodir tmine gura nas na ivicu pakla, a odatle se niko vratio nije, jer pisano je: „ Tog dana smo rekli paklu: 'Jesi li se napunio?' A pakao će odgovoriti:  'Ima li vas još?' (Kur'an)

            Zar se ne plašite? Ne odlaska, ljudi smo, braćo i sestre po smrti, zapisano je ko će kad, nego ne plašite li se ostanka u ovom zlu? Šta činite da  bi svetlo ostalo svetlo, da ne pozeleni od pokvarenosti duša naših? Šta činite za čistotu tela svog da biste tako pripremili put zraku koji treba tu da se nastani, zraku kome bi trebalo da smo kolevka? Kako će se roditi duh duše naše u močvari uma tzv. civilizovanog  čoveka?

           Čovek? Pa to smo mi! Nema drugih ljudi sem nas! Na nama je svet, a mi sve činimo da ga predamo paklu. Lakše je bez odgovornosti, valjda. Nego, ljudi, ako ostade neko da se može tako nazvati, kome decu našu? Pa mi izdajemo porod svoj! Od sveta napravismo Sodomu i Gomor, a dičimo se roditeljstvom!Treba li nam još jedan Armagedon?

           Jer jedino što stvorismo, braćo po poštenju, civilizacijom našom, to je grotlo pakla za decu svoju i decu dece svoje, a na duhovnom planu, kažu mudre glave, ne odmakosmo ni pedalj od primitivnog čoveka.

            Niste li prestravljeni? Kratko nam je vreme ostalo, crnina se hrani našom glupošću, strahovima našim, širi se... obuhvatiće nas...

            „Govorio sam tješeći se“, kaže Meša Selimović preko usta Ahmeda Nurudina, „smrt je jekin,  sigurno saznanje, jedino za šta znamo sigurno da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje. Sve što činimo , to je priprema za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek još bliže, nikad dalje. Pa ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe ako je ovaj život kratak prolazak  što traje samo čas ili dan, zašto se borimo da produžimo još dan ili čas? Zemaljski život je varljiv, vječnost je bolja.“ (Meša Selimović, Derviš i smrt)   

            Braćo i sestre po istini, šta uradismo za svetlo večnosti naše?

 

13.8.2009.

            Rosu uhvati paučina lukavog. Sad se napaja i ne žali što višak otiče u čašicu zumbula.

            Stogodišnja kruška nadnela se kao majka nad potomstvom svojim, budno motri već polusuvim prstima nad jutarnjim  mirom bašte. Nad đurđevkom sađenim od ruku kojih više nema, nad mirišljavim krinom, nad lalama i ljubičicama... Plač kukavice otku- cava kao sat prolaznost.

            Uspomene peku suzama.


19.9.2009.

            Skoro simetrija.

             Sve se ponavlja, sve se toliko ponavlja da samo slep ne vidi. A takav će pre i progledati.

            Volim te. Bez euforije, bez veličanja, ali sa sjajem postojanosti. Volela sam te sve vreme našeg poznanstva, ali zazirah od predaje. Od budućeg bola. Tvoje svetle misli izbrisaše slutnju.

            Došao si u izvidnicu, a  ostaćeš onoliko koliko ti je vremena određeno. Hoćeš li spustiti svoj umorni štit za čas da bi otkrio svu veličinu svog srca? Razliti sebe do Boga i nazad svetlo da bi nam održao. Sjaj svoj svuda svetli. Nacrtao si mapu od svetlećih tragova po ovoj zemlji i dela te tvoja sustižu, ukrštaju vam se putevi iz svih vremena da bi se duša očistila. Tako se i mi sretosmo.

             Rekao si još onda sebi , kad na kolenima bejah: „  Nju moram jednom po Božijim zakonima voleti.“ Nisam klela ni onda, ali dela naša ostavljaju i mračne tragove koje kasnije moramo pohoditi i osvetliti, ako smo ljudi. Krećeš tragom svog mraka, a mog ondašnjeg svetla, kletvu nevinosti da  ispraviš. Samo što, nevinost nevinost traži... Moramo od svetla satkani Bogu bez ijedne trunke propadljive ljudske ništavnosti u sebi.

            Ljubim i ja tebe usnama Gospoda, brišem ti lice dahom vrelog leta. Osvrni se , ima još dana...

            Taj tanki, tanki trag svog nepoverenja koje prepoznajem u tebi može časkom pomutiti svo izgrađeno svetlo. Nestaćemo opet, zaledićemo se ponovo u nepoverenje, nespokojstvo, nemir i razdvojenost. Ko treba činiti prvi korak po vodi, a da Isusovu veru ima? Dodir dva leptira u letu, toliko je određeno. Natkrilićeš me lelujanjem svojih krila u znaku zaštite i , taman kad pomislim, smisao dotakoh postojanja, sevanje vremena pokazaće svoj oštri zub. Sec!

            Volim te, leptiru moj nestašni, leptiru moj plavi! Stopljen sa nebom deliš sjaj zvezda i pričaš, pričaš jezikom besmrtnih priču o veeelikom srcu, o jedinstvenoj ljubavi prema Duši svojoj s kojom si konačno jedno.

            Odlebdeću još par krugova pa ćemo se sresti na Mesecu kad će me poslednji zrak zalazećeg sunca prebaciti tebi.

             Odbaciću sve ljudima što svojstveno je i voleću te snagom večnosti ovo malo vremena što ostalo je.

              Da.

 

18.decembar 2009.

            DREVNA MANTRA IZ RIG VEDE KOJA POBEĐUJE SMRT

            Umire se . Umiralo se toliko puta. Iz smrti tek vaskrsenja ima. Umreću ponovo. Sve je smrtno.Ima i smrti bez vaskrsenja.To je ta poslednja smrt o kojoj ova pesma priča.Večnost Duše podrazumeva nerođenje njeno u telesnom. Ova je poslednja. Ali i prva koje sam svesna.

            Većina mojih već je tamo.Gledaju i broje ono malo treptaja što nas razdvaja. Nikad nas nisu napustili .Velika je usamljenost duše moje, nije ni čudo što plačem svaki put kad se nežnost pomoli na vidiku mog dana, sve to na smrt me podseća.

             Ova mantra pokušava da premosti život i život sa svojim otegnutim „oooomm“. Sve smo to mi , i oni odavde, i oni budući odande.Svi smo mi jedno , razdvojeni zvucima smrti, talasima te morine koje se spasao niko nije, pred kojom je pokleknulo svako kole- no, pa i viteško.

             Od koga se sada opraštam? Od sebe ovde ovakva.Čini se ipak da je to najteži rastanak. Svako gleda drugi pravac sveta. Duša istok, telo zapad, ili obrni, svejedno.

              I nijedan obred nije vaskrsao telo. Duša ne umire (dugo) ako se neguje. Raz- dvajam se od sebe same , a nisam uspela da se spojim u sebi, nažalost, na ovom sve- tu...

            „Oooommm“ – otegnuto srpsko „oooojjjj“, bolni zvuk  rumunske dojne, urlanje vuka usred spokojne zimske noći. Nemoć da se išta promeni, može se samo naučiti pomirenju sa onim što doći mora. Sa onim što dato jeste.

            Gledaj dobro zvezde, drugi je tamo ugao i one prestaju plave biti. Oseti  sunce, tamo miluje samo sećanje na zlato zraka...i, mada kažu, lepše je tamo, ipak svi toliko žalimo upravo prolaznost svoju.Nešto očito u redu nije. Nebojša se stalno mršti, kao čovek koji je tek sad shvatio da je propustio jedino što je bilo vredno: da traje što duže. Nit’ živeo , još manje se naživeo, a sada osuđen na večiti muk, posmatra naš dolazak. Koja li sam ja po redu?

            Plašim li se ja to samo otići? Šta li je to što još hoću? Šta je to što vredi još učiniti za kratko vreme boravka našeg u telesnom? Šta je to što bi imalo smisla i posle...? Šta je to što nas , određene, drži na okupu ovde? Zašto smo uopšte rođeni kad smo toliko nebitni za vasionu? Čemu li ove moje suze doprinose kad čak ni srcu lakše nije...Šta preostaje? I čemu? Kud?

            Gde da denem pogled svoj, a da na tugu ne naiđem?

            Raduj se, kažu molitve...Raduj se...Eho življenja je u tome, ali  moje ga uvo ne registruje više. Ponavljam se kroz trajanje i to ne stvara više radost već dosadu. Želimo iste stvari da bismo od istih pobegli kad dolaze, prestravljeni, jer ispunjenje želja smrt istih podrazumeva.

            Raduj se ...čak i onda kad znaš da odbrojani udasi su tvoji...Raduj se čak i kad znaš da zora za tebe svitati više neće...Raduj se , leptiru prelepi, imao si ceo jedan dan za život. Raduj se što put pred sobom imaš pa makar se ono i Smrt zvalo.

            Raduj se , uvek gore ima.

            Podneblja naša više tugu ne mogu primati i ona ječi i u međuzvezdanom pro- storu. Prati je očima duše i raduj se , ako još znaš šta radost za Zemljanina beše.

            Raduj se danas, jer sutra još gore biće, ako ništa drugo, stariji si za jedan dan, bliži si nebesima za jednu noć.

            I kako prevazići toliku apsurdnost onoga što život čoveka se zove, do prepustiti se baš čoveku u sebi i smrti. Pristati unapred na ništavilo, pa borbom protiv nje gubiti i ono malo atoma snage što dato nam jeste...Raduj se , živeo si jednom, mnogi čekaju i dalje na otelotvorenje. I nigde ne valja, odande se jedva čeka ovde doći, a ovde ( mada  odavde ne želimo otići) kukamo kako je mrtvima bolje, bar su u miru. I još se čudimo što Bog diže ruke od nas takvih...

            Raduj se , danas si proplakala dan, noć će sakriti i od tebe tvoje mračne misli i jalove nade koje polažeš u sutra koje ne postoji .

            Plači, jer samo čovek jesi.

            Saterala me Smrt u ćošak i ne žuri , zna da nemam kud. Kao i Hamlet sa svojom osvetom, čeka svoj trenutak. Gledamo se oči u oči i ne zna se ko žali više. Ja, što opet moram otići, ili ona, što opet nespremnu me zatiče.

            I koliko god se opraštala i dalje neverica postoji i dalje pogled krišom gleda šta ostavlja.

            Tešimo se da mudrost žalost za životom izbija i kukavički ljubavlju kao koprenom prekrivamo tminu koja dolazi.Junačimo se govoreći da je sve to prirodno dok strah od tame srcem vlada.

            Ne možeš ni napred, sve si bliži njoj, ni nazad – smisla nema vratiti dane svog strahovanja... Zaleđen kao ledenice na prozoru čekaš neumitnost koja te nije ni primetila u svom prolazu, a opet sa sobom te nosi.

             I pesak si , i ništa si...Zrak svetla koji će se raspršiti dok zemlja deo kruga učini...Zaborav! Gde je čovek? Zar bi čovek?

              „ Ooooommmm“

 

 

                                Epilog

 

       30.6.2010.

                Jedini način da pobedimo smrt jeste da živimo, da zračimo život, da zračimo zdravlje, ljubav...sve ono što smrt nije i ona  će se povući.

                - Skloni se!

                Moja svetlost će biti neprobojni štit o koje će se tvoje ništavilo raspršiti, tvoj mrak se razići, a ljubav pobediti. Čista misao, hrabra bez trunke straha suočiće se sa tvojom kosom i neće biti pokošena jer su to pojmovi iz dva različita sveta i ne mogu se dotaći. Plemenitost neće klonuti pred tvojom navalom jer se i nema gde povući. Njen je domen  život, sve ostalo je tvoje carstvo. Tamo i ostaj. Nismo te zvali i ne prilazi bliže no što ti naš strah dopušta. Mi jesmo samo ljudi i upravo zato tvoje mesto nije s nama. Da ti nije dojadilo u tvom egzilu pa se uželela društva? Nama ne godi druženje s tobom, niti smo mi pogodno tlo za tvoje planove.

                Ovde vlada želja za životom, vlada žeđ za razumevanjem, vapi se da se ljubav iskoristi, radost da se iskaže. To je naše oružje kojim hoćemo odbraniti ovu trodimenzionalnost u vremenu. Trajati spokojno, to je naš cilj!

                - Ne damo se!

                Ne prilazi, moju mantiju od tuge baciću u tvoju provaliju, pletem sebi plašt satkan od harmonije, od lepote, sa cvećem dragosti i milošta. Njime ću pokriti sebe i decu svoju, njime ću pokriti život, a ti preleti preko kao tornado, ali bez da iščupaš ijednu nit mog pletiva. Odbiće te naša svetlost i svetost naših duša, snaga majčinskih  molitvi. Dobronamernost njena natkriljuje se nad našim danom posvećujući nju, bedem naših života. Ne daje se besmislu, a ja dete sam njeno.

                 - Odstupi!

                 Cvetove mog života nećeš ubrati! Smeh njihov odbrana će im biti. Nevinost njihovog jutra stajaće između života i tebe i sačuvaće blistavi sjaj dana. Tvoj talas će se raspršiti u mehuriće, bezazlene, šarene u igri sunca.

                - I vrati nam sunce!

                Imamo pravo na njegov osmeh, mi koji ne pomišljamo da izdajemo život, da okrenemo leđa svetlu.

                                                                ***

                U suštini ti si jedna dama koju niko ne razume...Dete koje se okrenulo protiv roditelja da bi mu skrenulo pažnju. Zlodelima.

                - Odrasti!

                Tvoji besomučni pohodi ovog leta neće ti doneti vence ljubavi. Hraniš se našim strahom ne poznajući ljubav,radost, smeh... Ima toliko toga što bi mogla spoznati  i ne vidim razloga tvom haranju kad posla za te ima toliko...Poludela si usled nebeskog kvadrata?...Da.da, Saturn u mengelama Plutona  i Urana...ili Uran u mengelama Plutona i Saturna,ili...svejedno... još kad se tome pridruži i Sunce, nama se pomrači dan. Teško je u takvim danima misliti na radost. A , opet, što ne bi ublažila oštricu tvog krila kojim sečeš bez potrebe ? Zar se ne zamori? Siđi sa svoje vrteške, osvesti se , stani, razmisli, presaberi se, predahni...Nema potreba da za sobom ostaviš pokor mržnje, razjapljene čeljusti u vapaju i iskolačene oči u strahu...

                -Posmatraj život!

                Pridruži se našem danu, ali s naše strane, vidi lepotu leptira i drugog dana njegovog života, izljubi tek rođeno dete i podari mu dug, dug život.

                -Rodi sama život!

                Nema veće radosti od toga. Pevaj s nama, igraj kolo naših podneva i ponoći...Čuvaj nas od prolaznosti kad već moć imaš. Neguj iskru življenja, nema lepšeg posla od tog. Odbaci gnusobu, crninu, obuci šarenilo duge, zaigraj s decom našom čuvajuči ih od takvih kao što si ti...bila. Nema većeg hrišćanina od Pavla, ali tek kad je uspeo ubiti Savla u sebi. Vidiš, to je podvig, junaštvo.

                - Probaj!

                Mi jesmo samo ljudi, ali naš život ume da bude zaista čaroban! Iskusi ga!Već vidim toplu krv kako ti udara u obraze, kako se pitaš gde ti je sve dosad duša bila...

                - Dobrodošla!

                Sad si tek postala prava sestra životu!