Spira mirabilis

     Draga David                                            

                                            Opsena

 

                                   ...rien de rien...   

 

 

                                                Prolog

 

      Da li smo se sreli na neizbežnom putu sudbine? 

      Sudbina smo mi i naše misli.

      Tražio sam vezu između života i smrti. S jedne strane, sve mi to izgleda kao puštoš, a opet imam utisak da se svi tu nalazimo, i mi živi i oni drugi. U tom cikličnom kretanju života i smrti , mi nismo ničemu ni početak ni kraj. Nastavak smo samo nečeg bilog i nečeg što će zauvek postojati. Napuštajući ovo nepregledno prostranstvo , uviđam da se niko ne rađa samo jednom i da niko ne umire  za svagda. Ni nas dvoje nismo nikakav početak. I mi smo nastavak nečeg i bilog i prošlog. Ko zna gde i ko zna kad, postojale su dve jedinke čiji put mi sledimo.   

      Svako je na svojoj stazi tražio sebe dok nam se staze nisu ispreplitale. Tako smo, tražeći sebe, našli jedno drugo . Ja sam u sebi našao tebe. Tek sam onda, izgleda, našao i sebe, deo sebe koji odavno tražim. Tako su se te naše staze ispreplitale i spojile se u jedan put.   

      Ako mi pružiš ruku, ja bih da te povedem u svoj , odnosno, u naš svet. Sa neodoljivom željom da pronađeš sebe, ili kako ti reče , onaj drugi deo sebe, da već jednom budeš kompletna. Tada ćeš videti kako je i tvoja duša u svojoj dubini malo „lična” . Ona je zajam i postoji već hiljadama godina.

       Sudbina te podarila meni , a ja joj se sa visine svoga ushićenja duboko, duboko zahvaljujem.

            U meni si, duboko, duboko u podsvesti.               

 

 

 

 

 

                                   Lirski dijalog

 

                                                     В O   T И Ш И N A  ( A .   Ш O П O В )

                                                                                                                                                                                                Aкo нoсиш нeштo нeизрeчeнo,

                                                        нeштo штo тe прeтискa и пeчe,

                                                        зaкoпaj гa вo длaбoкa тишинa,

                                                        тишинaтa сaмa к′ e гo рeчe.

 

 1990 i neka...

 

16.maj 

            Ovo je provera našeg duha. Neka bude ono što po tvome mišljenju “biti je mnogo teško” – da ne kažem , biti ne može. Čitavom utrobom osećam da to nije samo zavet našeg emotivnog zanosa. Neka bude to što biti i može i mora- to je uslov našeg opstanka, ostvarenje čitave ličnosti . Polako žrtvujemo sve dosadašnje. Strašna cena. Kob naše sudbine. Kosmička nepravda pod čijom okrutnošću drhte svi oni i sve ono što je bilo prema nama okrutno, surovo, nemilosrdno. Na probi , na iskušenju ja sam go čovek. U pitanju su ljudske, a ne državne granice. Ove druge preći ćemo zajedno, a ove prve, budemo li izdržali  ( što moramo i hoćemo) , promeniće tok naše ljudske sudbine. Kad se približimo apsolutu, kad se približimo beskonačnosti – beskonačno ćemo biti bliži jedan drugom, jer tamo ništa nije relativno, zamisli!

 

            Ovo je već veče 17-og maja. Uvažavajući te iznad svih i iznad svega, prihvatiću nešto tvoje. Moram jedino da ti priznam da moje misli idu mnogo brže od ovog pera i tako ne uspevam sve da ih pohvatam u savršenom redu, gubim korak. Ja Rak nisam i ne pravim nikakve druge, osim korake napred. Kažeš, moram mnogo da izdržim, jedna od tvojih poruka u silnim raspravama.

            Ako ne bih izdržao sve ovo, kako bih potom živeo?

            Pitam te šapatom: Da li veruješ onom filozofu koji tvrdi da su najtiše reči one koje donose oluju?

            Frazirala si o nekoj sačuvanoj sigurnosti , ne izgubiti ono što imaš. Da li si još uvek sigurna da nas nisu obmanjivali očevi i majke, učitelji i pesnici ? Obmanjivali nas tako kobno i glupo. Slušajući njih, dobro znaš do čega su neki od nas dogurali – srećom, preživeli.

 

18.maj ,  sreda

            Opet si počela da pišeš...

            Počinješ napomenom. One su uvek vrlo važne. Kako ovu da shvatim? Da li ti to mene porediš sa nekim ko ti je godinama bio idol? Ustvari, ovo se ja tešim. Ipak je u meni proradio crv. Samo što ima crvi koji uništavaju ono što i jeste za raspad, ali ima i onih drugih ...  ti pogodi koji su ....

            Pitam se šta li je to u meni što me je nateralo da pišem. Kažeš , nije tema ljubav. Ja pitam tebe: Šta je ljubav?Da li je to ona zablesavljenost kad vidiš da ti se ništa ne sviđa, ništa ne razumeš, ne misli kao ti, ništa nije od onoga što ti hoćeš, ali ipak ostaješ tu gde jesi, zbog...

            Sa tobom nasamo - galaksija bez imalo prostora...život...brzina svetlosti ...kosmičke godine...zaustavljena neprolazna prolaznost.

 

22.maj

            Ležim na parketu. Papir mi je na kolenima. Ja u oblacima. Ti među zvezdama. Hajde da se dogovorimo. Ti i ja se lepo razumemo. Budi mi ti na kolenima, papir mi neće trebati . Sve ove redove šaputaću tebi na uvce, moj topli dah osetićeš na vratu. Obline i prevoji tvoji biće u mojim rukama. Sve to kad se raziđu oblaci i padnu zvezde...Samo da to dočekam!

            Dopadaš mi se . Sve mi se tvoje dopada. Ne pamtim da sam se ovako prijatno sa nekim osećao. Poveruj mi onako kako ja tebi verujem.Još dugo ćemo  mnogim restoranima Evrope piti vina, a ja ću ti pričati  gde i kad sam sve s tobom bio.

            Veruješ mi sve ? Uživljavaš se u taj naš drugi , nestvarni i neznani život, koji bi ti takav i postao, stvaran i jedini da samo imam veću snagu rečitosti. Kad ti zasmeta banalnost i običnost prostaka, stvari, ljudi, izađi  sa mnom da gledamo onaj deo našeg neba prema zapadu – naš smer.

 

Veče je 23.maja, 23.05h

            Muzika sa talasa „Radio stotke” .To je tvoj Novi Sad. Emisija „ Nema više romantike” . Zamisli kakva bi romantik a bila da si noćas sa mnom! Ja to ipak ne mogu. Da li mi nedostaje mašte...ta stvarnost bi bila tako lepa! Noćas bi me sigurno pogodila ili moždana ili srčana kap.

 

27.maj

            Samo usput nešto za početak. I danas sam na njivi bio sâm. Ne neće biti tako.Motika je bila sama , a ja odavno nisam sâm. Pala je kiša. Planovi su pokvareni. Verovatno i tvoji. Sada si ovde , na mojim kolenima u ovim krivim redovima. Pa kad si već tu , da te pitam. Ako si se u mladosti prvo odredila prema Bogu, pa onda prema svetu, išla si pravim redom. Ja nikad nisam razumeo onu filozofiju da Boga oseća srce, a ne razum. Sada, pred konačnom odlukom i sa svom rešenošću, ja stvarno osećam jednog Boga u srcu i oko dijafragme. To je verovatno Bog, ne kukavica, naprotiv „onih” koji zbog „nečega” mogu sve i da žrtvuju i da urade.

            Danas sam onom nekadašnjem mirnom životu suprotstavio ovaj uzburkani. Kakav kontrast ! Neuporedivo! Zajedno sa mnom zaljuljalo se čitavo  polje , sa svim svojim beskrajnim zelenim redovima. Da se nisam tako čvrsto uhvatio za tvoju ruku i moj svet bi se porušio, a ja bih postao jedna velika ruševina.

            Uverio sam samog sebe da sam postao neko drugi. Svim ovim nemirom plaćam to zadovoljstvo. Sav taj nemir koji donese svežinu kao vetar . Utihne malo u dubokoj noći,u mom snu , da bi se pred zoru pretvorio u okean. Tako osvežen dolazim tebi u ova kratka i retka jutra.Ti me ćutanjem uveriš da je i tvoja radost slična mojoj!

            Toliko misli mi prođe kroz glavu. Poneku od njih uspem da zapišem. Kada bi moje moždane ćelije bile samo pozitivno selektivne, sve bi to drugačije izgledalo. Ovako moram da se upitam: Da li su ovo impresije ili depresije? Da li smo se sreli na neizbežnom putu sudbine ili je sve ovo bežanje od očaja ? Malo i ja u stilu Raka...tek da vidiš kako to izgleda.

 

5.jun

            Opet zajedno

            Kiša , nedelja, samica. Učini nešto da ne bude samice. Natoči po jedno piće. daj da zapalimo po jednu i da ćaskamo. Ovde nas niko neće videti. Zaštićeni smo . Od čega da počnemo?

            Nalazim se u beskrajnom prostranstvu između neba i zemlje. U toj pustoši gde samo orlovi krstare, čuje se ono sumorno zavijanje visinskih vetrova. U tom neispitanom prostranstvu tražio sam vezu između života i smrti. S jedne strane, sve mi to izgleda kao puštoš, a opet imam utisak da se svi tu nalazimo, i mi živi i oni drugi. U tom cikličnom kretanju života i smrti , mi nismo ničemu ni početak ni kraj. Nastavak smo samo nečeg bilog i nečeg što će zauvek postojati.Da prekinem tu užasnu prazninu, počinjem da te doživam .Znaš li šta je od svega ovoga ostalo? Jedan usmljeni glas i jedan usamljeni vetar. Napuštajući ovo nepregledno prostranstvo , uviđam da se niko ne rađa samo jednom i da niko ne umire  za svagda. Ni nas dvoje nismo nikakav početak. I mi smo nastavak nečeg i bilog i prošlog. Ko zna gde i ko zna kad, postojale su dve jedinke čiji put mi sledimo. Kad bih nekako mogao da saznam šta je bilo sa njima, znao bih i šta nas čeka. Sigurno je samo jedno, čeka nas naša sudbina.

            Ovo sam ja samo malo pobegao od stvarnosti.Još uvek mi odzvanjaju tvoje reči, one izgovorene kroz suze, iako oči ti nisam video. Učinilo mi se kao  da je proletela strela koja me je samo okrznula.  Osetio sam očaj, neki silan strah. Ćutao sam. Šta sam mogao da kažem ? Presvetli Bože, pomozi mi, ovo ne mogu da prihvatim, ni da odbijem. Tog momenta mi se učinilo da bi najbolje bilo da nestanem, da me zemlja proguta. Da se odreknem tebe, jedinog stvorenja koje sam sačuvao za svoju nezadovoljenu i gladnu ljubav. Šta bih onda bio? Ništavilo koje bi se stidelo samog sebe, najusamljeniji bednik na ovom svetu.

            O, sudbino, sebe ću ubiti, ako je izgubim! Sudbino, pa ona mi je više  od svih! Više mi je i od sebe samog. Držim se za nju kao za kotvu. Bez te žene svet bi mi bio nepregledna tama i pustoš.

 

11.jun

            Danas smo se prosto naprosto susreli iznenada na pijaci. U tvojim očima bilo je nečega. Nisam uspeo da dokučim ništa. Rekla si : „ Komšija” i morala da odeš. Ispratio sam te pogledom.  Poznati koraci, odlazi moja Draga, osoba. Odjednom sam ostao sam, tako sâm i pored svog onog društva. Sreća te je ubrzo počela da sipi kiša i mi se raziđosmo , jer više i nisam mogao pričati s njima. Što bi ti rekla, evo me sada u kavezu.

            Pišem ti običnom olovkom, neka i to bude neka simbolika. Upravo hoću da ostavim sva ogromna prostranstva, neispitane prostore i da dođem tebi u okrilje.

            Prva tvoja reč koju si mi napisala negde tamo s početka proleća bila je „Prosto”. Ja bih i toj reči dao neku simboliku. Sve ovo što je među nama, prosto je moralo da se dogodi. Prosto mi to moramo da rešimo, ustvari ti. Tu, na samom početku, napisala si da se i početka plašiš , ali i onoga što sledi. Početak je prošao, jedan strah manje, od ovog trajanja nije te strah. Često si u grču i on bi prošao da imamo više vremena ( onoga što ne postoji , baš je kontrast , zar ne?). Zaista, malo smo sami.Evo me sada nasamo sa tobom, ali ovo nije dijalog... Ona tvoja procvetala grančica šljive gledana iz onog dela kuće nad kojim si zadržala monopol, izgubila je latice. Sad su to šljive već, ali oporog ukusa. Ti bi rekla, kao i ljubav neproživljena.

            Tako mi nedostaješ ovoga časa, danas  recimo. Ovako sam ostavljen da se zabavim sa samim sobom – po mom mišljenju   , najveća ljudska muka. Osećam se kao na suđenju. Ja sam okrivljeni, ja sudija, ja svedok. Ovoga momenta ništa nemam osim ubeđenja da sam iskren. Neka počne suđenje, neka počne rasprava.

            Pitaš se da li vredi povrediti decu. Ja mislim da su deca već povređena kad su već rođena u takvom braku.Razmišljanje ti je dobro: ne ostati u braku zbog dece. Deca su samo izgovor za mnoge brakove i po mom dubokom ubeđenju, ništa ne dobijaju u takvim brakovima. Kompleks im uvek ostaje, jer im se roditelji  ne slažu , pa , bili oni zajedno ili ne, svodi se na isto. To sada pouzadano mogu da tvrdim svodeći račune svega što sam hteo i svega što je ispalo. Deci kao da je svejedno, pogotovo kad malo odrastu. Pisala si mi o deci razvedenih roditelja i onih koji se ne slažu. Piše kod tebe „ i jedni i drugi” što govori da je to ista situacija. Kažeš da D. već nosi u sebi posledice vaše nesloge. pre neki dan joj je bio šesti rođendan. Još toliko i možda malo više i ona će da se otrgne i bez ičije pomoći.Ne znam koliko joj možeš biti od pomoći ni ako ostaneš tu. Ovo pišem zbog one tvoje izjave da je samo deseti deo tebe prisutan i da pokazuješ najgori deo sebe. Daj da spasemo bar S. Ko zna , možda se budemo lepo snašli u tom svetu, još uvek svetu naših želja, pa uzmemo i D. kod nas. Tema je isuviše osetljiva, nemoj da mi zameriš.Sudim iskreno, svedočim iskreno, obzirom da ima mnogo mojih želja, trudim se da što manje budem subjektivan. Čitajući jednu od tvojih narednih rečenica pitam se šta bi bilo od tvoje dece da nije bilo G. , Mire i tvoje mame. Da njih nije bilo, ne bih ti ni ja ovo pisao. Sad mi ne drhti samo brada, već čitava snaga, u grlu gorčina, steglo se srce.

            Da ti kažem još nešto. Na početku, ovog našeg početka, nisam ništa razumeo kad si mi govorila. Bilo je tako neobično i neverovatno. Kasnije je isto bilo lepo i neverovatno., ali sam sve razumeo. Valjda ne grešim ako sam i sad ubeđen da se lepo razumemo u svemu. Zbog svih tih razloga, dozvoli mi da komentarišem i dalje., jer od svega, samo znam, povratka nema. Dobro znaš da život nije računska radnja koja se olovkom i gumicom ispravlja na papiru. Mnogim putevima prolazimo  jednom i za svagda.  Nema povratka, nema popravke. Zato, plašeći se da u nečemu ne pogrešimo, ja sam čvrsto ubeđen da je pred nama put, put sudbine, put onoga što smo oduvek želeli, a što bili nismo i zato ne smemo da od tog puta odustanemo.Priznajem, nisam odmah napisao, put neizvesnosti. I ta neizvesnost ima po meni više draži od ovog kaveza, od ove sigurnosti gde sam tako sputan i ograničen.

            Na jednom mestu , između ostalog, pišeš mi „ mozak  neće da prihvati tu činjenicu” . Da te ne diram u stare rane.  E, pa vidiš, ni moj mozak  ne može da prihvati činjenicu da ti računajući sebe „kao mrtvu” ipak se kolebaš da ostaneš u toj kući. Znam, ta je kuća i tvoje delo, tvoja kreacija. Jednom sam od tebe čuo , pre nego što smo bili ono što jesmo, da te ona jedino vezuje za to mesto. Od tebe sam jednom čuo da ti znaš gde ćeš i šta ćeš, samo malo da ti deca odrastu.To samo znači da si  nekada bila načisto sa nečim, ili ti se tako činilo. Da si onda bila načisto, odakle sad tolika previranja? Ipak je ono bilo bežanje jednog Raka u svoje snove. i još nešto, ali pre toga da te zamolim sa visine svoga ushićenja, iz dubine duše, ne zameri. Možeš li da ostaneš da živiš sa ljudima koji „ radije sahranjuju nego što pružaju ruku pomoći”? I mimo svega toga, oni tebe ne razumeju , a ti njih još manje možda. I da bi bila danas ono što jesi, morala si da odeš odatle. „Ovako ili onako , ali sigurno nikada više ovamo.” Ipak si sada „ovamo”. Tu smo se sreli. Pružila si mi ruku , izvukla me iz samoće. Nesebično otvorio sam  ti i dušu i srce, pružio ti obe ruke , kako ti kažeš, osmislio ti postojanje, i čemu bi sad bilo premišljanja. Ubeđeniji sam nego ikad da si mi pravi izbor, da će to biti život pun bliskosti, pun nežnosti, razumevanja, jer meni si jednom rekla, a i ti si osoba koja ne misli samo na sebe. Ja i ranije nisam mislio samo na sebe. Mnogi su to zloupotrebili. Postao sam zatvoreniji i tvrđi prema svima drugima, hoću da svu svoju pažnju i nežnost poklonim tebi. Ponekad mi kažeš da preterujem. Ja se plašim da te ne povredim nečim. Sve što činim, to je od srca ( kao ono tvoje gostoprimstvo, nikad ga zaboraviti ne mogu) , a rezonujem ovako. Ja te već davno smatram za svoju i sasvim je normalno da se tako osećam i u skladu sa tim i ponašam. Ta znam, uhvatiće me kasnije euforije pa neću imati mogućnosti da ti poklonim svu nežnost i pažnju.  Euforije će uhvatiti i tebe, pa ti pažnja ne bi bi toliko ni značila. Zato pusti da te volim, pusti da istrošim bar malo nežnosti na to kratko vreme što sam s tobom.Izdržala si možda i do krajnjih granica izdržljivosti. „ Zbog koga?!” tvoje reči. Ako si se  promenila, dozvoli  da popunim tu prazninu koja je nastala. Osloni se na mene, biću ti podrška i ljubav. Da bi bila potpuna, moraš imati oslonac, osloni se na ljubav. Ipak si ti osećajan tip i da vredi, ne može se uvek živeti razumno.Osećaji pobeđuju razum. Daj da spasemo tvoju ličnost, tvoje postojanje.Moramo istrajati do kraja u ovome što smo počeli. Malo mi ovo liči na ubeđivanje, ali su me pobedile želje ( i ja sam osećajan tip ). Ima nečega što mi govori da je to jedini i pravi put, to mi uliva sigurnost, jer ko ne pokuša, ništa neće ni ostvariti. Tragati dalje i ne pomiriti se sa status quo. Ima i drugih puteva, ne samo seoskih, ima sigurnosti i na drugom mestu. Verovatno za to treba da protekne izvesno vreme, ali bolje i jedan period neizvesnosti, nego sve ovo što sada traje. Od svega na svetu najviše mrzim sve ono što se radi forme radi. Vredi li onda zadržati porodicu radi forme? Dok ti grliš malo sunce , a ona ti guguče, ja negde grlim tebe. I kad tako prebacim ruku preko tvoga tela, imam utisak da me ništa ne može odvojiti od tebe. Osećam mir, tu si sa mnom, ili je to budućnost koja odavno traje i ponekad uspem da je dokučim jednim delom sebe.

            Daj mi ruku da te vodim u svoj svet, tamo nikad nećeš biti tužna i nećeš biti sama. Čak ni posle 21h kad svi spavaju mirne duše , tebi ostaje onaj deo svesnog života u noći u tvom okrilju. Razmisli dobro  šta možeš pružiti deci, a šta će tek ostati tebi, ako ostaneš tu sa svom tom prazninom u sebi. Može malo i lepih stvari – trenutak večnosti . Prvi zagrljaj, prvi poljubac, celo tvoje telo  u mojim rukama...obuzela me strast. Ljubav. Tog trenutka sam zahvatio pune ruke večnosti sa željom da večnost nikad ne prođe.

 

20.jun

            Dugo sam ti u sebi govorio ovo ljubavno pismo. Čitavo mi telo gori, trudim se da mi glava ostane hladna. To je sada i za nas sad najvažnije. Pre nego sam i počeo , izrekao sam jednu molitvu, jednu rečenicu: „ Daj mi ,Bože, bolju pamet!”

            Tako bih da osetim usne tvoje, da osetim ruke tvoje...

 

Bez datuma

            Zahvalnica!

           Sa visine mesta na kome si me postavila, iz dubine onoga što sam opet ja, a gde mnogi ne mogu da zađu, hvala! Glasom proizvoden od  najtananijih struna duše , zagolicane tako kako samo retki umeju – hvala!

 

21.jun

            Danas je prvi dan leta. Ti si mi ga jutros donela, golubijim korakom zajedno sa onom „mojom suknjom” u tvojim toplim nasmejanim očima. Ni od jednog leta ništa lepše  nisam očekivao. Tako sam ubeđen da će mi ovo leto biti najlepše! „ Jedno leto i jedna soba s pogledom na more.” Ovoga dana je spoljni svet imao istu frekvenciju sa mojim unutrašnjim bićem, ovo je bio praznik duše.

            Prođe mi kroz glavu jedna tvoja napisana rečenica: „ Danas je prvi dan proleća.” Samo nešto pre te tvoje napisane rečenice svako od nas je išao svojim utabanim stazama. Svako je na svojoj stazi tražio sebe dok nam se staze nisu ispreplitale. Tako smo, tražeći sebe, našli jedno drugo . Ja sam u sebi našao tebe. Tek sam onda, izgleda, našao i sebe, deo sebe koji odavno tražim. Tako su se te naše staze ispreplitale i spojile se u jedan put. To nije  put većine, on je lak, ovaj naš put je težak, ali mnogo obećava .Pođimo!

            U to vreme , kad sam tražio sebe, našao sam jedno divno utočište, „slučajno” kako se kaže. Ali ne postoje takvi slučajevi. Ako čovek kome je nešto neophodno, nađe isto to bez čega ne može, onda mu to ne pruža slučaj, već njegova rođena žudnja i neko ga moranje odvede tamo. Ti bi to rekla : „Ne može čovek da pobegne od svoje sudbine.”

            Sudbina je htela da ovaj svet ugledaš jednog jula , sad i ja kao i ti, ne znam pre koliko godina. Tad nisi znala ni šta je svet, nisi znala ni za samu sebe. Ovoga jula , ako mi pružiš ruku, ja bih da te povedem u svoj , odnosno, u naš svet. Sa neodoljivom željom da pronađeš sebe, ili kako ti reče , onaj drugi deo sebe, da već jednom budeš kompletna. Tada ćeš videti kako je i tvoja duša u svojoj dubini malo „ lična” . Ona je zajam i postoji već hiljadama godina. Zato je moramo poklanjati jedno drugom, ako to već i nismo uradili. Izabrali smo jedan put i tim putem mi upravo moramo ići. Ljudi kao ti i ja sasvim su usamljeni, zato imamo jedno drugo. Ja bih rekao , možda postoji potajno zadovoljstvo što smo drugačiji, što se možemo osloniti jedno na drugo, želimo ono što je za mnoge neobično ,prosekom se ne možemo zadovoljiti. Uveren sam da i to mora opstati, ako neko hoće da tim putem ide do kraja.

            Ne znam koliko mi je bliska filozofija, ali često sam o ovome razmišljao – više ne mogu da budem sam. Od kad sam tebe sreo , ja više i nisam sam . Osećam se ovde ponekad kao ubogi, slabašni psić, kome je potrebno samo malo topline i koji bi pokatkad želeo da oseti blizinu sebi sličnog i ravnog. Dosta mi je bilo iznad sebe i oko sebe samo ovog hladnog vasionskog prostora.

            Primetio sam danas da su ti strune kako koji dan prođe , sve više zategnute. Malo smo promenili uloge. Ja sam odlutao u onom svetu koji se krio ispod one naj-naj suknje na svetu. Ti si primetila onaj auto  koji je išao iza nas uz komentar: „Ja, kao i ti , sad sve primećujem”dok sam ja svom emotivnom zanosu dao malo slobode. Kad sam se trgao , moj neizgovoreni komentar je bio :” Ala se lepo dopunjujemo!” . Iako još u zanosu, tako sam se gordo i svečano osećao u sebi. Sudbina te podarila meni , a ja joj se sa visine svoga ushićenja duboko, duboko zahvaljujem.

            Sad su se i moje strune zategle, poznata ti je moja neopuštenost mišića, sve jače stiskam olovku. Samo tebi – opet smo bili zajedno! Želim ti lep san u prvoj letnjoj noći.

                                                

                                                   

 

                                        *  *  *

 

 

Bez datuma 

            Ipak sam sa tobom stigao do beskonačnosti. Doživeo sam jednu beskonačnu ljubav i jedan beskonačan očaj.Sad ne znam gde sam. Po prvoj beskonačnosti , među zvezdama sam, po drugoj, bespomoćno se praćakam u dubokom ponoru, kao riba u mulju koji se suši, umirući polako, jednom za svagda. Možda će ipak pasti neka kiša i stići i do dna mog ponora.Desiće se to što mora da se desi. Znam da hoće, ali duboko u sebi verujem da neće. Ne pristajem na tako nešto. Još mnogo života ima u meni, još mnogo nepređenih puteva. Otići ću, govorim sebi , spustim kapke, zatvorim oči kao kapiju da ovekovečim tvoju nastalu sliku.

            Znaš li ti kako mi je bilo? Znaš li kako mi je sad?  Otići ću  ne znam kuda da više ne mislim na izdaju.

            U retkim trenucima samokontrole nalazim se između zvezda i ponora. Negde na nuli i sam se osećam.Ja više nisam ništa, možda sam ja ništa.Čemu postojati? Ta nula, to je nadmorska visina . Čudan osećaj : Ja na pučini. Svuda oko mene samo ona beskrajna crna vodurina. Zadnjim atomima snage zadržavam se na površini, ne znajući kuda mi valja da se usmerim. Gde se nalazi najbliža obala? Do obale sigurno neću stići, zato se samo održavam na vodi da sačuvam energiju. Čekam da prorade tvoji talasi , moje talasne dužine , pa da mi pošalješ jedan brod za spas. Ovako neću sigurno dugo izdržati. Kad god mi je teško, uspem da te dozovem, pa se  onda čvrsto rukama uhvatim oko tvoga struka – SPAS.

            Ima ljudi koji mogu da pričaju sve i svašta. Mi to čujemo ili ne čujemo, ali ostajemo mirni. Tako nas uzbune, pokrenu nešto u nama i uvek osećamo njihovo prisustvo. Ne mogu da se ne setim. Ja sam ilazio, a ti ulazila u autobus. Rekla si samo : „ ’Ajte s nama!” I sad čujem taj uzvik koji mi više nikad nije dao mira. Zbog tog nemira upao sam u mnoge grehove, griže savesti, silne rasprave, mnoga suđenja i uvek i sada, ja sam krivac. Ko zna koliko sam u pravu, ali ja mislim ovako: u životu se ne možemo stalno pridržavati propisa. Propisi su ono što su ljudi izmislili, a život je nešto mnogo šire, ono što uvek biva izlazeći uvek iz nas samih, iz sveta u nama. Mnogo sam štete više naneo životu trudeći se da ne počinim nikakav greh, nego čineći isti taj greh. Znači li to da treba da budemo grešni? Ne znam! Znam samo da često treba poslušati srce, jer ono je u sadejstvu sa mozgom - to je jedino naše, mislim na srce, jer su nam mozak godinama mnogi punili svim i svačim. Znam, nikad nisam bio bez misli, uvek mi je bila puna glava, a samo da znaš koliko puta, a i sada, bilo mi je prazno srce. I opet mi je glava puna užasnim crnim mislima! Takav je život, ako se ovo može nazvati životom. Pre bih rekao, ovo je jedno lagano umiranje. Malo hrane i ovo malo sna , bez zanimanja za bilo šta, ipak nije život.

            Pogledam još jednom u beskonačni niz ovih slova, nanišanim neke misli i ne znam da li sam ih ubio ili oživio.

 

14.jul

            Gaga!!!

            Opet sam. Užas. Očaj u beskonačnosti. Vreme sumorno. Teško meni, još uvek nisam sve shvatio.Kad budem shvatio, teško meni još više. Kako je samo moglo sve tako da se odigrava?!. To se život poigrao sa mnom. Tako neukusna šala – šta sam ti zgrešio, živote moj?

            Za mene više ničeg nema. Kud god se okrenem , pustoš. Nema onoga što meni nedostaje. Sve ostalo nije ni od kakvog značaja. Jedna slika mi je ostala u glavi. Spoljnog sveta više nema.  Moj unutrašnji svet davno je porušen.Osećam se kao olupina starog, davno potonulog broda , koju su mornari izvadili i sad se više na njoj ne mogu prepoznati  ni osnovni delovi. Od svega ovoga može jedino da me spase moždana kap ili srčani udar. I to bi se desilo da u meni ne postoji  još jedna žeravica koja tinja i čeka da se raspali. Daj, Bože!

            Više nema svrhe postojati. Kad se ugasi i ovaj zadnji plamičak u meni, nestaću. Ne mogu da živim u ovoj besmislici. Sad mi je jasna ona najgora kletva: „ Da Bog da imao, pa nemao!” Ništa gore nema.Georgije, sad znam odgovor na jedno tvoje pitanje: najnesrećniji trenutak u mom životu  koji je.. Toliko sam se plašio da neću izdržati . Za toliko sreće nisam imao ni snage ni pameti. Kako mrzim sebe! Doživeo sam brodolom. Nalazim se na pučini.Čekao sam samo neku neman da mi prekrati muke. Nigde ajkule, nema mi spasa. Ostala je ova teška borba bez nade kojoj se kraj i ne naslućuje. Molim te, Bože, ovako nešto nemoj učiniti ni onima koje najmanje volim. Pišem tek toliko da ne klonem. Da se vidi da postojim , mada mi je jasno da više i nema smisla postojati.

            Ovaj raskid me naterao da se vratim unazad. Sve se ponavljalo u mome sećanju  bezbroj puta. Možda je ovo samo dbrana od straha koji me je napao. Ovo pisanje je samo varka koja me štiti , nisam sasvim bespomoćan, nečim se branim, nečim se bavim. Moram da se zapitam, Bože, kome pišem ?! To ja tražim uzrok svome očaju.Možda sam  slučajno bačen u mutnu maticu reke, nose me brzaci . Nemam snage da se branim. Svo mi se telo izubijalo po kamenju.Čekam samo da mi glavu razbije, pa da me ova matica bez duše odnese svome slivu.

            Sad je rana počela strašno da krvari, šta li će ostati od mene bivšeg? Prekorevam sebe zbog svih mogućnosti. Da li još uvek mogu da ih vratim?Ludački vraćam vreme, još uvek živim u ushićenju. Dokle li će to da me održava? Ja samo znam, dok to budem uspevao, dotle ću i postojati.

 

24.jul

            Jedno rano julsko jutro . Pogledam kroz prozor. More, mirna voda. Obleću galebovi i gaču. A ja u ova sumorna jutra ? Baš mi jutro najteže pada. To je onaj prelaz  kad iz jedne kože uskačem u drugu. Vratim se, legnem. Ostane mi pogled na plafonu, nastavljam misli, one od sinoć. Ponavljam ista pitanja, korigujem odgovore.

            Jutros su je zvali na kafu. Tako mi prija samoća. Ja sa sobom i sa tobom. Ja bez sebe , ali sa tobom. Ja i bez sebe , ali nikako i bez tebe. U ovom slučaju ne važi i obrnuto. Ti ovde nisi bez mene, a tu si, iako mene nema.

            Posle doručka, plaža. U vodu mi se i ne ulazi. Nešto mi hladno, neka jeza... Hladan mi pogled, hladna misao, oko srca hladno. Prošetaću plažom , ali da se nekako izvučem i da niko od društva ne pođe sa mnom. Tražim neko telo  nalik tvojem. Ide nešto. Ugledam jedne noge. Mnogo lepe , skoro kao tvoje. U blizini nađem mesto i sednem. Ova će me sličnost malo smiriti. Uspem da stvorim meni neke drage  slike, oživi  željeno u meni. Kad devojka okrete glavu – razočarenje. Više ni noge nisu bile one od malopre. I ja odem da tražim neke druge sličnosti. Moram nekako da ispunim dan do ručka. Posle ručka opet nekoliko sati sobe i izolacije. Prija mi samoća iako nisam sam: tvoj lik i moj očaj.

            ...

            Prolazili su dani , a mene sve isto bolelo, kako prvog dana tako i danas, ni jače ni slabije, ali uvek bolno. Nećeš verovati , šetam po tom malom turističkom  naselju. Tražim tebe. Uočavam sličnosti i razlike. Skoro da me to zabavlja.

            Nebo je jedino što me zanima .Kad se ovako dobro ugrejem , onda skočim u vodu pa zaplivam ka jugu. Plivam dugo , do poslednjeg atoma snage . Kad tako iscrpljen izađem na obalu, treba mi izvestan period da se povratim. Tada su mi i misli bleđe, a to mi je i cilj. Okrećem glavu plićaku, setim se nekih dogovora i otme mi se uzdah... To primete moji iz društva uz komentar: „ Bože, šta ti je?!”

            Sve ovo pišem da te ne zaboravim. Neka boli. I neću da me boli ništa drugo. Setih se sad tvojih reči : „ Izvini što sam bilo šta i pokušala!” Izvini ti, izvinjenje nije na mestu. Pa zar da da iz mene isteraš ono naj-naj-najlepše?

            Makar i ovako, bila si sa mnom na moru. Tuga!

 

Bez datuma

            Sa prozora sobe 371 gledam u more. Mirno. Bez talasa. Skoro bez znaka života. Primećuje se samo mala uzburkanost, tek toliko da me opomene da i tu ima života. Kad mi pogled odluta dalje ka beskonačnosti, iznad pučine, vidi se samo odsjaj penušave magle. Dalje moj pogled nije mogao da dosegne.A ja sam hteo još dalje... Da li je to moja zabluda?

            I jutros me ošamarila jedna misao. Nastavljala se u kratkim razmacima sna i jave ne menjajući smisao. Ne znajući tačno kad na javi , a kad u snu, svest mi je isticala kao živa. Pojavila se tu i slutnja, a ona je uvek nagoveštaj nesreće. Ka d sam došao sebi ( ako taj još postoji) bejah u postelji.

            Skupljen, zgrčen, smanjen, poželeo sam da se vratim u majčinu utrobu (rekoh tako da ne bi bilo vulgarnosti). Još uvek sam u mislima okretao ista pitanja: zar si morala da mi naneseš toliku bol? Žena koju obožavam! Poznajemo li se dovoljno? Da li sam bio zaslepljen ljubavlju? Ova i slična pitanja okretao sam  u glavi čitave noći . Odgovore nisam ponavljao...A kako bih ih ponavljao, možda ih i ne znam.

 

Bez datuma

            Tamo sam gde si me ostavila. Ostavila. Do kad ? Ili samo nisi imala snage da na našem putu načiniš i poslednji korak? Rak, zar ne?Sumnjičav, kolebljiv... Dobro, to si ti. Šta li sam ja? Da li sam ovo ja? Možda nisam. Jesam, na žalost. Hteo sam malo da se izdvojim od sebe pa da posmatram sa strane. Opet bih ugledao užas u očima, u čitavom biću ovog drugog mene. Pa ipak, ni koraka nikud. Na putu sam onom  „našem”, ta reč još uvek postoji za mene. Kao da sam izolovan od svega, a ipak obuhvaćen mnogostruko, jednom željom, jednom impresijom , jednom preokupacijom. Na granici sam  da postanem slomljen čovek ili zver. Dođi! Bliže priđi. Potrebna mi je tvoja blizina. Dođi da ćutimo zajedno. Staviću ti ruku na koleno. Samo da se proverim i uverim u postojanje. Kaži  šta bilo... Pogledaj me još jednom i nemoj reći ništa. Saznaću iz tvog pogleda.

            Izgleda da je svanulo tamo, na onom drugom svetu. U mom je tama. Samo malo , u zoru, primetim razliku  dana i noći. Osećam  sigurne  korake vremena. Ne znam samo da li vreme dolazi ili unazad odlazi.

 

27.jul

            Tamo sam još uvek gde si me ostavila. Ostao mi je vapaj na ivici suvih usana.

            Kad uspem da stvorim tvoje lice od lišća povijenih grana što se tako neobavezno ljuljaju iznad moje glave...           

            Kad uspem da vidim tvoj najtopliji pogled u odsjaju vode koja  se kupa u samoj sebi na ovom julskom suncu...

            Kad  vesla čamca koji se približava sa pučine  liče na tvoje raširene ruke koje hrle u zagrljaj meni, na onom putu na kom se nekad svodio i od kojeg se sastojao naš život ...

            Kad osetim toplinu sunca što me greje nalik na toplinu očiju tvojih ...

            Tek TAD , za čas, izađem iz beznađa, ludački vraćam vreme i čitav ja budem jedna divna uspomena stara!

 

27.jul

            Popila sam kafu i pročitala ono malo napisanih reči što mi je od tebe ostalo. Volela bih da sam imala svaku tvoju napisanu reč...Pokušavam da zamislim tvoj lik...Ima puno toga da se kaže. Vidim samo  tvoje unezvereno lice, lice osobe koja više ne zna ni ko je, ni šta je , ni gde je.

            I kad na satu nisu poklopljene kazaljke, znam da misliš na mene i da ti ništa nije jasno, kao i da ne možeš doći do zaključka bez mene. Ipak jedan opšti zaključak jeste taj  da nisi bio spreman za mene. Ja sam zaista uspela da ostavim sve radi ostvarenja jednog sna. Sve sam strpala u fioke: i kajanje , i strah, i ljubav prema deci i prema roditeljima. Sve je to bilo u meni, ali u Ljubičinim fiokama.

            Morala sam da te vidim posle svega. Tek tada sam uspela da se raspakujem, torba je stajala dva dana nasred sobe. Nisam mogla ni da pričam .  Vratila sam se  i sve mi je bilo tuđe, i kuća i sve u njoj... Pokušavam svim silama da budem na visini zadatka.Jedino se radujem smehu svoje dece. Ne razumem ništa dalje od toga. Ne znam više ni ko ste svi vi, ni ko sam ja. Ipak si ispunio moj san, skroz do kraja. Sad ni ne znam šta sanjam. Nekako nije ni bitno više.  Sve je zapravo prividno u redu. Sem mog osmeha. Sad se osmehujem jedino deci i kad se setim nekog našeg razgovora, gesta.

            Lutala sam danas gradom dok nisam shvatila da u svakom prolazniku tražim tebe. A znam da nisi tu.

            Treba da krenem. Ne znam kako da se oprostim od tebe. Ne znam da li je uopšte moguće da izađeš iz mog života...

 

29.jul  

            Da u ovoj azbuci ima slova, a ja veštinu da ih iskombinujem , možda bih uspeo da izrazim šta ovog trena osećam.

            Gledam te još uvek sa prozora ove „svoje” sobe, u trenutku se stvori lik , blistav. Tamo, iza tvojih leđa, jer si okrenuta meni, vidi se plaža. Nekoliko stotina skoro nagih ljudskih tela kupa se u vodi i na suncu. Čuje se hiljade usklika i uzvika, a meni se čini da svi ti glasovi izlaze iz tebe. Tek tada svi ti glasovi podsete me na život, pa čak i na sreću, na nešto što se sluti  i očekuje. Bez tvog lika to bi bila obična galama i vreva jedne beznačajne mase. Svi su oni tako veseli  i razdragani, uživaju u blagodetima leta, sunca i mora, a ja , a ja kad izgubim bljesak tvog lika , ostanem tužan i sam.

            Bože, pitam se šta li ti osećaš sada u ovom času... Da li imam prava na ove svoje osećaje?

            Još mnogo toga pitam se sada...Možda ti znaš odgovore? Pokušaću sada da te dozovem, ne iz ovog spoljšnjeg sveta jer tu te nema. Dozvaću te iz sebe samog, iz najskrivenijih uglova svog tela.Nemoj kao obično da budeš tajanstvena , otvori se i reci mi , sve mi kaži, da ništa ne ostane nedorečeno. Dobro znaš koliko mi to znači, reći ćeš mi sve reči koje prećutkuješ, da i ja budem snažniji, jači...

           

Ispovest

            Sad sam na plaži. Sva ona vreva postaje nesnosna. Uspem da se isključim i uđem u svoj  svet, u sebe samog. Tu me nešto muči. Tako bih da sve to nekome ispričam . Nemam kome da kažem, sem olovci  i hartiji. Zato baš i pišem ovom „olovkom”, nežno je pritiskam jagodicama prstiju kao da dotičem svog darodavca.

            Napravio sam nedavno užasnu, sudbonosnu, katastrofalnu  grešku. Imao sam lepu šansu da budem Novosađanin, da izbegnem  sva kruta pravila palanke, da se sklonim iz mnogih očiju i svih snimanja.

            Mogao sam da postanem svoj i slobodan – ostvarena ličnost. Umesto da budem Novosađanin , bio sam novosadista. Bože! Zar sam i to bio ja? Sedim u jedinom restoranu na plaži. „Tužno se smešim ženi koja me gleda. Svuda oko mene devojke se ljube, a ja tražim oči, oči kao tvoje...”

            Negde iz onog ćoška dopire muzika , čuje se i jedan muški vokal. Tekst me pogodio. „Ako ti ikad loše krene, osloni se na mene, doći ću , pozovi me”.

            Društvo za stolom pita šta ću da pijem. Odmahujem rukom, dosta je pića ( iako je bilo samo jedno!), hranim se zvucima ove muzike, a pijem gorčinu teksta ove divne pesme.

            Doći ću, pozovi me!

 

1.avgust

            Čista subjektivnost. Dođe mi da se tebi izvinjavam zbog takvih svojih misli, jer nema obećanja, nema iluzija, nema više snova o budućnosti. Skrivene misli, skrivena slova koja ne vode ničemu...

            Pričam onom čoveku kojeg sam ostavila pored telefona. Ne znam ko si danas. Ne znam šta misliš danas. Ne znam dubinu tvog bola , niti snagu osvete.. Plašim se Jarca koji se ne vraća ostavljenom. Nemam prava da pišem ovo. A ne mogu da ne mislim. Ostala je samo duša od nas dvoje. Oporavićemo se , to je sigurno, bar telesno. Ja ću se oporaviti onda kada me ti budeš odbacio , onda kad me budeš povredio. Možda sam ja tebe već povredila. Možda si me već odbacio, možda si se već oporavio, a da ja ni ne znam. Zato pišem čoveku koga znam. Čoveku koji je mogao da razume moju dušu. Nisam mogla dva dana ništa da radim po povratku. Samo bih ćutala i ležala zatvorenih očiju. I mislila. Nije bilo nikakve želje ni za čim, sem za tim da te vidim. Bilo mi je mnogo lakše kad sam te videla. Izvini ako sam te povredila tim dolaskom.

            Lagala sam te kad sam ti rekla razlog svog povratka. Nisi to onda mogao podneti. Tvoja neodlučnost me je pokolebala.  Ja sam zaista sve ostavila zbog tebe. Shvatila sam da stalno bežim u prošlost ili živim u budućnosti da ne bih videla sadašnjost. Onda sam odlučila da nema više bežanja, da ako hoću da ostvarim sebe, moram sadašnjosti da gledam u oči i da odgovaram za svoje postupke. Pronašla sam sistem sa fiokama. Lepo složim sva osećanja i misli koje me mogu povrediti u fioke  i tako mogu odlučno da krenem i suočim se sa današnjicom. Ti nisi pronašao sistem za sebe, niti si dovoljno dobro imitirao. Obično ti to dobro ide. Na isti sam način preživela i ovo naše razdvajanje. Fioke. Izlaziš iz njih kad sam sama.  U meni si, duboko, duboko u podsvesti. Dok te ne vidim.

            Zanima me do kog si zaključka ti došao. Znam da razmišljaš. O svemu...

            Ta nedelja mi je bila očajna. Bezvoljnost , depresija, nije bilo želje ni za čim , sem želje da pričam s tobom. Možda da opravdam svoju odluku.  Nered po kući , neoprani sudovi, odeća svuda po sobama, neuredna deca. Telesno sam bila tu. Automat. Malo sam se trgla kad sam te videla.Rekla sam mu da me izvede iz kuće ili ću se ubiti. Ionako nisam bila ni za šta.  A onda je umrla sestra . Mama kaže da sad  ima rupu u srcu. Prosto rupu. Nikad sestri  ne mogu podići dovoljno veliki spomenik sem onoga koji već nosim u svom srcu. Ne mogu joj nadoknaditi njen život. Sad nemam više prava ni na smrt. Nemam prava da povredim .  To je ono što sam shvatila na sahrani. Mislila sam da sve mogu da sahranim u fioke i da živim sa njima zatvorenim.  Možda i mogu, nisam ni stigla probati. Možda ti ne možeš.

            Još uvek ne znam na čemu sam . Zapravo ne znam šta hoću ovim pisanjem. Da ostanemo bliski, verovatno. Da ne postanemo neprijatelji. Da znaš da negde imaš prijatelja.  Ja ne mogu puno da ti pružim, ne mogu više ništa da ti pružim. Čak se ni ne nadam bilo čemu. Ali ne mogu da prekinem da mislim i da ti pišem. Pretponoćni trenuci . Kažu da je 29. danas bio.

 

 

9.avgust

            Bože,  da li ću imati suza da isplačem svu svoju bol? Nećeš me , valjda, osuditi da bolujem bez suza? Bože, da li je to što se meni desilo više sudbina nego moja greška? Toliko sam se plašio da negde ne pogrešim, a ipak je neko od nas pogrešio. Ja ili Ti . Ili ja što nisam kao Ti. Oprosti mi! Nemam nikoga, a sam sa sobom ne mogu da pričam. Sve ovo što nosim u sebi, moram nekome da kažem. Inače me nema. Ako u meni ostane sav ovaj očaj, uništiće me iznutra, ostaće samo ljuštura. Ostalo mi je jedino da plačem, ali ne samo suzama. Čitavim telom plačem. Svim kostima, utrobom i svim žilama.To mi je jedini smisao u ovom trenutku .

            Kad me plakanje uspokoji i kad u onom podrhtavanju i smirivanju tela nađem malo spokoja,ja opet zagrlim tebe i zaspim tako. Kakav spas!

 

12.avgust

             Draga moja...

            Prošao je jedan vek od našeg rastanka na onom trgu u našem Sadu. Ne vek vremena. Vek života, očaja bola i smrti .  I ako uopšte postoji vreme, ovakav očajnik  ga sigurno nema. Postoji opasnost  i telesni napor nepojmljiv čoveku koji nije patio. Nespavanje. Strah od svega, strah i od tog straha.

            Znao sam da će jako, jako da zaboli. Ali, ovoliko? To je zato što me nikad ovako i ovoliko nije bolelo. Ipak upućujem tebi i ove poslednje misli. Uvek mi se čini da su poslednje, da ću ostati i bez njih u ovom stanju.Daj , Bože, da i sad grešim. Ako i ne izdržim, ovo mi je bilo suđeno.Bar sam živeo u ubeđenju da sam bio voljen od najdivnijeg bića u ovoj galaksiji. Ja i sada živim za jedno beskonačno! Ako te nekad za mnom spopadne žalost, u nekoj vedroj noći, traži me u onom istom našem sazvežđu.. „Toliko puta sam sa one moje terase gledala zvezde i mislila na tebe!” I sad, kad u sebi čujem tu rečenicu, ne mogu da se uzdržim. Doći će i ovoj patnji kraj, kraj zajedno sa tvojim krajem, moje srce.

            Grlim te do svog poslednjeg otkucaja!

            U čoveku se ništa tako brzo i tako lako ne obnavlja kao nada. Ja očajnički vapim za nadom. Vapim i da te uverim da nemaš razloga da se brineš za mene...Ne! Nisam sposoban za takvo licemerje. Brini! Za mene mnogo brini! Ja to silno želim. Jer ne znam šta bi drugo u ovoj situaciji bila tvoja ljubav. A bez nje neću moći...

            Moram da te pitam.Znaš li ti šta je to duhovna beda? Kad te punog, prepunog, na kraju ispuni praznina! Verovao sam da su muka mišljenja, tajne, najteži duhovni problem čoveku. I sad verujem da su sve to i nespavanje najteži čoveku. Nasuprot ovome , za čoveka najveća sreća je ljubav.Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole.

 

14.avgust

            Sve najlepše što sam imao , odnela je sa sobom. Živim , pardon, egzistiram, vapeći da vratim sve što sam imao. Jedina plemenita osoba koju sam poznavao , moj najlepši san i, opet, jedini koji mi stvarnost nije uništila.

            Bože, da li se ja ovo zanosim? Imam li prava , posle svega što sam pogrešio, na ovaj osećaj?Istina je ipak ovo. Imao prava ili nemao , osećaj je ostao isti. Ne mogu da kažem da sad nešto više  i jače osećam. Bilo je toliko jako da nije moglo jače. Ne može tek tako da iščezne. Ja mislim da to nikada i ne može da nestane. Pre će mene nestati nego ovoga što osećam.. To ne dam nikome – to je jedino što imam.

 

17.avgust

            Ja sam takva. Možda ne oduvek, ali dovoljno dugo. Ako nešto počnem, idem do kraja. Glavom kroz zid, možda. To nije bitno. Nije bila bitna moja glava.Dvoumila sam se zbog drugih. I onda sam shvatila da od sumnji nema ništa, da, ako hoću da istrajem u odluci, moram povrediti, najmanje moguće, ali ipak povrediti. Kad sam i to odlučila, nije više bilo puta nazad, niti okretanja glave. Niti misli.

            Bila sam tako sigurna u tebe. Ipak si bolji na rečima.Nisam htela da budem kočnica ostvarenju jednog sna. Jedino nisam dobro slušala tvoje misli. Ne ove izrečene, one druge...Ti nisi savladao svoja kolebanja. Možda na to se računa kad kažu da , gde god otišao , uvek ćeš se kući vratiti.

            S kojim si mislima došao? Ni sad mi nije jasno.Beše i straha od ispunjenja sna , ali i straha od totalnog predavanja. Bio si totalno izgubljen, a ja na kraju svih svojih snaga.Ja više nisam mogla dalje bez podrške, bez stvarne podrške.Nisu me vratile kući tuđe reči, već tvoja kolebanja i moja totalna nemoć da išta više promenim. Izgubili smo se.

            Zato mi nemoj sad iznuđivati obećanja koja ne mogu dati. Buditi nade koje nisam u mogućnosti da ostvarim. I nisam ja spas. Nađi snage u sebi , dokle god se osloniš na drugog, bićeš povređen. Ne poznaješ dovoljno ni sebe, kamoli mene. Ovo nije nikakav oproštaj , ni rastanak. Ovo su misli. Ne želim da te povredim, ne želim da te napustim, želim da ti pomognem, možda sa više opreza i sa više straha. Ali dok se sam ne pronađeš, uvek ćeš činiti greške.

            Mislim da si uvideo da ljubav nije sve. Bar ljubavi smo imali. Napretek. Nije bila dovoljna. Opila nas je pa smo se izgubili u stvarnom svetu. S takvom ljubavlju se može umreti, ne živeti. A mi smo hteli život, i te kako! Ti nisi još na zemlji. Iz raja u pakao. Sredi misli. Ja sam tu. Ne bežim nigde. Nemam ni gde odavde. Ne obećavam. Bila bih licemerna prema tebi ili Njemu. Pronađi sebe, pa ćeš , možda, pronađi i mene i onaj pravi život koji treba da vodiš. Moje misli su još posvećene tebi.Dokle god sam ti potrebna , ja i ne mogu otići. Možemo se omrznuti , možda, što bi bilo žalosno, posle svega. Nekada sam mislila da je tamo, s one strane, kraj. Tačka. I bilo je lakše. Imali bismo izbora. Sad nema ni toga. Potražimo spas na ovom svetu da lakše prebrodimo onaj, a i onaj sledeći. Pomozimo se uzajamno, koliko je to moguće. Možda nas čeka nešto zajedničko, možda i ne čeka. Možda se to i dogodi, ali isuviše kasno za oboje, mada mislim da su nam duše toliko spojene da, zapravo, nikad nije kasno. Nikad nismo ni želeli  mnogo toga sem mira, jedinstva i sreće. Za to nije kasno  sve dotle dok smo živi. Možda će ti sve ovo kasnije ličiti na  ludost, na bajku. Možda više nećeš gledati na stvarnost kroz izmaglicu od snova i želja. Možda ćeš naći ispunjenje negde drugde. Nema obaveza. Tu sam. Budi i ti tu. Na ovom svetu. Jednom smo zaključili da je i to sreća što poznaješ nekoga ko ti odgovara. Čemu onda toliki očaj?I dalje sija mesec i zvezde s moje terase. Laka ti noć!

 

18. istog meseca

            Sa iste verande. Nema zvezda i hladno je. Nekako se ipak bolje osećam bez zidova. Ne znam ni zašto pišem , ni šta bih pisala šta već nisam. Možda samo izbacujem deo misli iz glave. Tražim mir isto kao i ti. A mir je tu, samo sam se izgubila u traženju. Kao i ti . 

            Bila je mama danas ovde. Podsetila me na sestru. Verovatno opet padam u depresiju. Činimo sebe nesrećnim. Ona je bila nesrećna, ne mi. Mi imamo mogućnost izbora. A opet se smatramo nesrećnima. Ona nije imala ništa.

            Snaga razuma. Neki put se pitam šta ja to hoću i ne umem da objasnim. Tera me neki nemir dalje. Večito traženje. Hoću li i šta ću naći? Tražim li sebe? Tražiš li ti sebe? U odnosu na moju sestru, imam sve. I opet tražim. Još više znanja, još saznanja.Ja se ne mogu pomiriti sa tim: „Život je takav i tačka . Treba ga živeti i tačka”. Ne znam šta hoću od ovog života. Možda više od običnog života. Mene obični , svakodnevni poslovi ne ispunjavaju. Više. Ali šta više? Ne takmičim se ni sa kim. Sa samom sobom možda. Saznati sve što čovek, ljudsko biće  može saznati. Pa onda pitanje: čemu? Za pomoć drugima. Onih koji imaju uvo da slušaju. Za one kojima je pomoć potrebna. Možda još nisam pronašla svoj poziv. Nije to nezadovoljstvo sobom. Ja znam da mogu više. Ne znam samo u kom smeru da okrenem pogled. Svako saznanje me tera sledećem saznanju. Nema kraja.Ja mogu više od ovoga  šta radim. Od svega ovoga šta radim. Samo , na žalost, nemam koga da sledim. Ne zato što nije niko ispred mene, već zato što takve ne poznajem i što nisu radi svi da takva saznanja podele . Možda misle da neće biti shvaćeni.

            Depresija ili ludilo?

            Kažeš danas: ”Ti ne možeš da shvatiš”. Možda i ne mogu. Ali jedno je sigurno: ti ne želiš da izađeš iz svog očaja. Možda ne znaš kako . Ja imam intuiciju, to  mi uvek pomaže. Nesvesno biram put. I ako neki put pogrešim, umem dosta i da trpim dok ne napravim sledeći izbor.  Umeš li ti da istrpiš , a da ne oplakuješ sebe? Seti se Sidarte – najveće vrednosti su umeti postiti i čekati. Jarac bi trebalo da ima više snage nego Rak. Mada ja jesam pomalo kao Feniks, rađam se iz sopstvenog pepela svaki put.  Možeš li ti ? Imam utisak da si se odvojio od života , a istovremeno žališ što ne živiš. Niko ne može živeti tvoj život, moraš ti sam. A da li je dobar ili loš, to si , nadam se, sad uvideo da zavisi od tebe i od tvojih misli, misli kao pozitivne energije. Dok si verovao u uspeh , išlo je. Čak glatko. Čim si posumnjao ( Petre! ) , sve se izokrenulo.  Koliko je takvih sumnji bilo u tvom životu? Da li si se ikad pitao? Koliko je tvojih negativnih misli  preovladalo u tvom životu i preokrenulo  situacije na tvoju štetu? Koliko si bio otvoren u svojim mislima prema drugima? U kojoj si meri  pokušavao da im se približiš , ali na njihov način?  Opet morališem.  Prema meni si bio i jesi besprekoran u postupcima, verujem i mislima, ali šta je sa drugima? Čak i da smo uspeli  da ostvarimo neodvojivo  jedinstvo misli , tela i duše, možda bi u tvom sećanju ostalo traga od prethodnih neuspeha. I ne bi ti dalo mira nikada.

            Pokušaj da se otvoriš. Savladaj strah od toga da svako želi da te povredi , strah od toga da ti je sudbina predodredila neuspeh i lošu sreću. Sudbina smo mi i naše misli.Nekad dobre, nekad loše. Baš kao i sudbina , zar ne?

            Pišem ti ovo da bi se pomirio sa sobom  u prvom redu.  Da bi se pronašao i stekao mir.  Da se rodiš iz pepela, možda bolji od prethodnog. Da bi se nervni završeci povukli sa površine kože.  Da stekneš samopouzdanje. Da možeš ti da vodiš , a ne da budeš vođen. Da se skloni izraz straha , da se glava povuče nazad i ramena da se opuste. Da se opuste mišići. Da postaneš svoj. Tek onda možeš da daješ.

            Gubim se u mislima. Sad sam se već smrzla . Mesec se probija kroz trsku. Skoro će i novi dan...Mirno spavaj!

 

20. avgust

            Subota, pijaca. Defilovalo je dosta faca. U dva maha je prošla i meni najdraža osoba. Prvi put bez pozdrava. reče potom da su na pijaci sve patikice za dete male ...

            Ovo bi bio samo uvod. drugo je tema večeri.  Ne smem ni da je napomenem , da ne promašim, a onda , zna se, negativna ocena. Ja sad treba da dam ocenu svom stanju. Ne ovom stanju , već nekom prošlom koje je sve porušilo. Pokvario je onaj koji je ljubav  želeo svom dušom i svim srcem. Prosto sam živeo za taj nalepši san, sreću koja mi se smešila , a dogodilo se ono najgore – upropašteno je sve. Ponestalo snage, ponestalo pameti, upravo onda kad mi je najviše trebalo.  Samom sebi ličio sam na avet. 

            Pročitao sam obe knjige koje si mi dala.  I sad ne znam da li ti imaš toliko uticaja na mene pa sve uradim šta kažeš , a može biti i da smo toliko srodni da sve što ti voliš sviđa se i meni. U jednoj knjizi pročitam da je jedna moja karakteristika nedostatak pomirljivosti  i opuštenosti. Stalno na oprezu, razum preovladava. Svest nikad ne spava. Racionalan tip.  Nikad se ne odvajam od zemlje, s obzirom da mi je to i zodijački znak, nikad nisam dao duši oduška.

            Godinama sam želeo da doživim nešto lepo , nešto uzvišeno , da se odvojim od svakidašnjeg života. Hteo sam tu apsolutnost ili beskonačnost, kako smo je zvali.  Sve to doživeo sam po prvi put , u svom , ne baš kratkom životu, s tobom ,  ili uz tebe. Nisu mi trebala nikakva doping sredstva , ti si mi bila dovoljna inspiracija, podrška, ti si mi bila sve što mi je trebalo. Trebalo za ovaj život i za onaj svet  među zvezdama , u oblacima, u beskonačnosti. Tako sam živeo nekoliko meseci, rekao bih , u krađi onih nekoliko zajedničkih trenutaka za ruku u ruci , za jedan zagrljaj, za jedan poljubac. Prosto nisam imao vremena da se spustim  na zemlju. Možda to i nisam hteo , bilo mi je lepo ushićenom u oblacima. Bio sam tamo gde nikad nisam i kakav nikad nisam bio. Ti bi rekla: dete kome je potrebna ljubav i pažnja. Ja kažem: ne bilo čija, jer imao sam i toga, a ipak sam ostao na zemlji ukopan. Ti si mi toliko prijala da sam se gubio.

            U Novome Sadu je trebalo sići sa svih tih visina i početi nešto konkretno, trebalo je sa snova preći u stvarnost. I ti si bila na kraju izdržljivosti , ali nisam očekivao takav „preki sud”. Od ushićenja u bol i očaj.

            Sanjaj me noćas, neću ti mnogo uzeti od sna jer oni traju sekunde samo ...

 

4.septembar

            Pobegoh od zatvorenog prostora. Izađoh u noć. Čuje se samo poneki čvrčak. Sve ostalo je tišina i tama. Uprem pogled u daljinu i opet ničeg na vidiku. Podignem malo glavu. Na nebu ugledah  samo osnovne geometrijske pojmove. Te tačke u mislima počeh da spajam sa pravim linijama. Ukazaše mi se nekakvi mnogouglovi. Ne pada mi na pamet da im računam zbir uglova niti broj dijagonala. Započeh drugu igru. Od slova sam dobio jednu reč. Ta reč počinje petim, a završava se prvim slovom azbuke. Upitah se kojoj vrsti reči pripada. Imenica, vlastita imenica, a ponekad može biti i pridev. Šta znači za mene ta reč?Meni znači sve! Kao vrsta reči i kao „ vrsta ljudi” i kao tip karaktera i kao zodijački znak. Jesam li te ja uzdigao ili se ti stvarno tamo nalaziš? Svejedno za ostale, za mene si tamo. Sad mogu da izađem u noć i da gledam zvezde do mile volje. Prosto se sa njima zabavljam Šta ću drugo kad ne znam astronomiju.Pa i ne treba mi, znam tebe. Ti si među zvezdama , a zvezde su svake noći u mom dvorištu. Meni preostaje samo da izađem i da podignem glavu. Gledajući zvezde pričam Aleksu šta sve tamo ima. On me gleda onim svojim bademastim, psećim očima, a ja stičem utisak da ništa ne razume. Aleks, nisi ti jedini koji me ne razume! Zato postoji jedno ljudsko biće koje me razume, eno ga tamo, zar ga ne vidiš?! Pogleda i on u pravcu mog uprtog prsta , ali mu ubrzo svu pažnju odvuče jedna mačka. Tako se ispričamo Aleks i ja , pa on odjuri za onom macom, a ja priđoh za korak bliže zvezdama i beskonačnosti. A tebi ?

            Tebi poklanjam sve ove svoje misli do zvezda ...

           

            Jutro. Dvadeseti drugo novembarsko .Magla . Sve mi se nešto obećavalo. Čista simbolika. Moram da verujem u ono što uvek bude. Ni jutros nisam mogao  a da se ne setim 22. aprilskog jutra i jedne suknje... Seti se... Pa onda po redosledu isto, ali septembarsko  jutro i direktorka: „ Odustali kandidati, primićemo tebe”. To baš tebe, a ti se spremi da častiš!

            I jutros mi dođe pospana. Na tvome licu vidi se umor. U crvenoj jakni i plavim farmerkama. Sede pored prozora, kao malo se zavali u sedište , pa pogleda u sat. Još malo ima do početka časa.  Htede tako naslonjena da odmoriš to tvoje umorno telo. A dušu?  Dušu dade meni. Onako otvorenu pa kao da se pokaja. Nisi valjda? Da znaš koliko mi znači, ne bi se nikad pokajala. Bilo je dvadeset i drugo jutro , moralo je da mi se desi nešto lepo. U povratku si se vadila na maglu. Izgleda da je magle bilo i u tebi samoj. Kad bi samo znala koliko to želim i koliko je lepo, nikad ne bi pokvarila.

            I sad mi prođe kroz glavu ona priča tvoje mame. Voda donela prase, a odnela mnogo veće i više od toga. Sudbina te donela meni.  Bila si tako tužna i sama.  Toliko sam želeo da ti ulepšam život.  Da ti vratim osmeh , da vratim sjaj u toplim nasmejanim očima. To isto želela si i ti  - da gledaš osmeh na mome licu. Uspeli smo zajedno. Tako je to jedino moguće. Jedno isto lice, a dve face. Obe nasmejane. Bljesak istog sjaja u dva para očiju  koji su se gledali  tako toplo i zaljubljeno. U njima je sijala jedna svetla budućnost za naše lepše sutra , za istu takvu budućnost naše dece. I sad, mogu li da dozvolim nekoj vodi  da te odnese ovakvu kakvu sam uvek želeo  da imam pored sebe?!

            Dali smo jedno drugom ono najlepše  iz sebe. I ti si kao ja  želela jednog srećnog nasmejanog čoveka pored sbe. To što smo silno želeli  i uspeli smo. Od dva očaja  napravismo jedan srećan par.  Želeli smo  jedno drugom  najleše  i bilo je najlepše.  Dadosmo jedno drugom  smisao . Znaš li  kakva bi besmislica bila  kada bismo sad... Pa neću o tome. To je nemoguće. To ne može da se desi nama. Nismo ni počeli od danas do sutra.  Od prvog koraka pošli smo ka beskonačnosti . Na tom smo putu i danas, ali sada svesni  da do beskonačnosti mora da se napravi puno, puno koraka.  Izdrži, i ja ću!

            I još nešto . Htedoh danas da ti ukradem sistem pa da i ja tebe smestim u fioku. Makar privremeno.  Sve ih otvorih, sve su prazne. Ni jedna za tebe. U njima bi ti bilo tako mračno i skučeno. Ma kakve fioke, ne dolazi u obzir. Tebe u fioku?! Taman posla!  Pa zar si ti to zaslužila?! Ma to ne bih uradio ni kad bih mogao. Najlepši deo sebe da smestim  na neko drugo mesto van srca...Budi ti meni tu, na srcu, na dohvatu ruke.  Ja ću da te milujem po kosi , da ti dodirnem  koleno, da se držim sa tobom za ruke , da ti ljubim usne i još mnogo toga... Budi i ostani tu, na površini kad mi je s tobom toliko lepo!

            Ako ti je u ovoj noći san neopodniji  za tvoje umorno telo i umorne misli , ja ti želim dubok i miran  san  sa puno, puno  lepih snova.

 

 10.septembar

                                                        SEÑOR

 

 

I muzika boli ove noći.

Svaki akord gitare

izaziva setu.

„Svako je povređen...“

Beži!

Beži dalje od dana,

beži u noć!

Tamo ima zvezda

i snova.

Puno snova za svakog.

„Svako je povređen,

svako plače neki put...

Izdrži!“

Izdrži svu bol,

svo kajanje

i svu ljubav...

i... ostani čovek.

 

I ove noći padaju zvezde.

Hoće li pasti jedna

i za naš san?

„Izdrži!“

Osećam svaki nerv

i usne

i dodir ruku i tela.

Osećam ljubav.

Hoće li pasti zvezda?

Smiraj dana –

još jedna noć

prepuna osećanja.

Još jedna noć

prepuna sete

i daleke ljubavi.

„Izdrži“

Svake noći,

svaki put kad padne zvezda

odsanjaj isti san.

Odsanjaj! Sad će dan!

Beži u noć!Tama skriva sve,

i strah, i stid.

Dan donosi

samo grižu savesti.

Beži u noć

I prespavaj dan.

Sanjaj zvezde padalice.

Sanjaj san koji ti dan

uskraćuje.

Sanjaj sreću,

dodire i ljubav.

Zarobi suze u oku

i sanjaj smeh.

Budi sreću,bar u snu,

i ne daj da ti promakne

koja zvezda padalica.

Oseti svim čulima

ljubav.

Možda će jednom...

možda će jednom

san postati java.

Možda će jednom

svetlost sreće

potisnuti tamu

griže savesti.

Možda će se jednom

naša tela i duše spojiti

u beskonačnost,

prespavati noć

i živeti po danu.

 

Možda se jednom

nećemo tražiti

među zvezdama.

 

 

Señor,

Ako se, ipak, ne ostvari naš san,

zapamtite ga kao moguće ostvarenje

i ne prljajte uspomenu na njega.

Možda će se Vaš sledeći san ipak ostvariti.

Vredi tragati za drugim snom jer

učeći na greškama prethodnog,

možemo biti za pedalj bliže

ostvarenju ovog drugog...

i tako redom.

Možda savršenstvo ipak postoji i na javi,

a ne samo u mašti.

                 

 

                                      

                                                   neki dan u novembru

L I K   I Z  O G L E D A L A

  

Još jedno veče...

Poslednje cigarete u kutiji,

poslednja kafa noćas.

Lik u ogledalu.

 

Lice umorno i bledo,

ispijeno od kafa,cigareta

i...misli.

Umorna duša,

premoreno telo.

Još jedan dan u nizu,

   još jedno veče sa olovkom u ruci,

još jedna noć sa snovima.

Misli – male pijavice,

ne mogu ih se otresti,

noću prerastaju u košmare.

Sanjam tako noćas:

Silan breg , ja u usponu,

kola jure,ali znam da će stati,

znam da nema šanse

da stignem do vrha.

A opet, kasnije,

stigla sam do cilja.

Ni sama ne znam kako,

u Sarajevu sam i čudim se,

jer ne shvatam način

kako su uspela pokvarena kola

stići do vrha onog brega.

 

Lepota sna – sve je moguće

 

Večeras nisam ni u usponu,

a kamoli na vrhu,

kamoli na cilju.

Večeras nisam ni tužna,

ni umorna, već nekako setna,

neispunjena i nedorečena.

Nekako sama.

Još jedna hladna noć

u nizu drugih hladnih

novembarskih noći.

Još jedan 29., još jedna Nova,

koja li po redu?

Izlazim iz koloseka

pa se vraćam.

Najlakše je ipak ići

utabanim stazama.

Ogledalo mi vraća odraz

crnih kolutova oko očiju

koji mi se ne sviđaju.

Ne sviđaju mi se

ni bore između obrvi,

ni stisnute usne...

 

Gorčina?

 

Palim pretposlednju,

ispijam poslednji gutljaj kafe

i čekam novi dan.

Novi podstrek.

Čekam da me nešto otrgne

od kafa i cigareta,

da u nečem drugom,

pronađem zadovoljstvo,

a znam,

prokleto dobro znam,

da je snaga u nama samima.

da ne može sto tuđih sugestija

biti delotvorno

kao jedna autosugestija.

I opet pomirenje

sa sudbinom , valjda.

Nemam snage,

kao ni Sizif,

da prekinem svoj

uzaludni trud,

da prekinem da se trudim

i da već jednom

nešto i uradim.

Gledam svoj lik

i vidim sebe u sivom dimu,

vidim godine koje prolaze

u nepovrat.

Godine pune ugađanja

drugima.

Gledam svoj prepolovljeni lik

u razbijenom ogledalu

i mislim,

koliko još godina nesreće

slede.

 

 

                                                                           24.decembar                                                                

   *  *  * 

 

Predvečerje.Badnje veče.

Dan polagano tone u noć.

Čekam ono što doći mora.

Večeras.

Ledena kiša.Ne čuju se koraci.

Polako klizi u nepovrat

još jedan dan.

Čekanje se pretvara

u nestrpljenje.

Sitno udara kiša o okno.

Neće ti zalediti put večeras,

moj će ga, nestrpljivi, vreli dah

odmrznuti

i ti ćeš doći.

Osluškujem.Čuje se samo

igličasto dobovanje kiše,

čuje se pucketanje vatre,

ali ne i škripa vrata.

Još ne.

Zaboravila sam kako izgleda

pusta, usamljena tišina.

Vatra i kiša. Bez koraka.

Dim obavija moje čekanje

i moje pisanje.

Ne mogu ispisati svo treperenje

jednog iščekivanja.

Znam da i ti čekaš.

 

Čekamo se na različitim mestima

dok se sumrak prepliće sa kišom

sa slovima i sa vatrom.

 

Jedino lepo u tom čekanju je to

što imam koga da čekam.

                                     

 

1.januar

            Danas je nešto novo . Kažu godina. Ili sve zajedno Nova godina. Znam samo da celog dana i nebo i ja plačemo. Jedina razlika je u tome što ja ponekad zajecam.

            Rekoše mi, prošla stara , došla nova. Nemam utisak niti da je nešto prošlo , niti da je nešto došlo. Sve mi je jasnije  da nam se sve zbiva u istom času , ali naš mozak i  ostali organi  ne mogu sve  da registruju i odreaguju odjednom  i mi imamo utisak trajanja.Možda grešim.  Počelo je novo  sad. Ne. Ovako ću. Dve zadnje reči iz prethodne rečenice  napisaću velikim slovima  u muškom rodu.  Novi Sad. Zapisano u ćelijama sive moždane mase i moje i tvoje.  U Novom Sadu je nešto zapisano, neko „ upisan” i mi nemamo drugi put osim taj za koji se davno vezasmo . Krenimo!

 

 7.januar

R O Đ E N D A N S K A    P E S M A

 

Poželela bih te več

 da imam imalo hrabrosti

da zaboravim.

Poželela bih noćas

nežan dodir ogrubelih ruku

da imam hrabrosti da ne čujem

težak uzdah savesti.

Poželela bih da u ponoć

siđe blistava zvezda

      i osvetli ti put do mojih snova.

Poželela bih

da osetim želju i usne,

da ti čujem glas,

da se sakrijem od zime

na tvojim grudima

i da mirno spavam

obavijena tvojim nežnim šapatom.

Neka te srne milo gledaju

umesto mene noćas,

neka te zavijanje vetrova

podseti na moj nemir,

a pahulje na moje suze.

 

Poželela bih noćas

da nam se bar snovi dodiruju.

 

 

12.januar

            Ovaj datum, maj mesec i sve bogove molim da godina bude naša. „Da san postane java”, kako bi ti rekla. Nisam ni ovoga raspusta otišao nikud. Prosto se bojim da se udaljim , ne bih ni kilometri da nas dele. A tako sam želeo da danas otputujemo  u sad već, naš Novi Sad.  Nažalost , sudbina je htela nešto drugo. Ko zna zašto je to bolje?

            Danijela, Mirela , Boban i Darko rade zadatke, a ja ? Ja s tobom! Rešavam neke naše zadatke i sad sam ubeđen da imam rešenje u glavi.

 

              

       

 

 

 

          Lirski monolog

 

 

 

                                                                         

 

                                                                                          19.1.1995.

             *  *  *

 

 

Večeras plovim sa vetrom

i dolazim u tvoj san.

Večeras su moje misli

u tvojoj glavi.

Večeras smo zajedno,

a razdvojeni daljinom.

Gube se moje misli

u tom snežnom prostranstvu,

gubi se moja snaga

u nastojanju da sreća

ovlada svima.

Gubim se i j a u ovoj noći

bez zvezda, u ovoj noći

bez snova, bez želja.

Želje se ispunjavaju drugima

i ja ostajem sama

usred vetra, snega i zime.

Usred zvezda.

I ne osećam jačinu svoje moći

zbog visine. Odande se vlada,

a ja želim samo miran san

u ovoj noći.

 

 

 

 

 

                                                                                          5.4.1995.

*  *  *

 

Osećam nevinost

ja – majka dvoje dece.

Osećam da živim

jedino u tvom zagrljaju.

Osećam tvoju ljubav,

radost i nestrpljenje

kao da ih nikad ranije

nisam osetila,

   kao da je ovo prvi put,

kao da je ovo prva

i jedina ljubav,

kao da si ti jedini muškarac

na ovome svetu.

 Osećam te.

 

Izgubila sam smisao za vreme,

ono se meri tvojim odlascima

i dolascima.

Živim jedino kad je tvoja ruka u mojoj,

živim od tvog dodira, od tvoje ljubavi,

osećam jedino kad si ti tu.

 

 

 

                                                                       April,1995.

    I  D

  

Budi se u meni nepoznati ritam.

Telo prati odjeke bubnjeva daleke Afrike.

Pračoveka.TAM –TAM. TAM. TAM-TAM.

U meni odzvanja.

Budi se praiskonsko postojanje.

Srce prati i igra u istom ritmu

nepoznatom, a ipak...

To je ritam pulsiranja vasione.

Ritam življenja,želja.

Životinjskog nagona.

TAM-TAM. TAM. TAM-TAM.

Pretvaram se sama u pokrete,

u igru.Tu nema svesti o ljudima,

samo pokret,dodir, osećaj,

radost – neiskazana, neproživljena.

TAM-TAM. TAM. TAM-TAM.

Okrećem se sebi i osećam podrhtavanje

mišića – svakog pojedinačno,

koje se pretvara u drhtaj celog tela,

u ritam praiskonske Afrike,

pračoveka. Životinjskog nagona.

 

 

                                                                                                                                                       JUN,1995.                                                

                                 M O L I T V A

 

                    Molim ti se , Bože,ove večeri za ostvarenje mojih,naših želja. Ne znam da li imam prava da tražim.Šta je to što ću saznati tek kad budem pred tobom?Da li ću saznati da je besmisleno bežati ili da su sva moja previranja beznačajna u odnosu na ceo kosmos? Šta je to što ću saznati tek onda kad mi više ne bude trebalo, kad neću imati kome da kažem?Hoćeš li uslišiti moje molbe? Nikad me nisu učili da Te volim. Učili su me strahu. Učili su me da kažnjavaš grešnike,a da pomažeš onima koji veruju u Tebe. Nisam neki vernik, a grešnica ću biti. Bar u onom smislu u kojem su me učili. Ne znam kako da verujem u  Tebe, niti mogu da propustim da proživim ovo malo što mi je preostalo u odnosu na beskonačnost koja me čeka, da ne prekršim jedan od tvojih zakona. Mogu lagati sebe da živim dobro i da mi ništa ne nedostaje da bih živela u skladu sa zakonima koje propovedaju u Tvoje ime. Da li je to ono što Ti hoćeš od nas ljude? Potčinjenost?Bez prava glasa? Ipak te se više bojim no što verujem. Možda je to greška moje mame koja je tako shvatala religiju ili greška svih onih koji je na takav način propovedaju. Ne znam kako da te volim. Volim one koje poznajem. Možda je trebalo više da proučavam religiju da bih Te upoznala i verovala Ti. Bojim se da bih i dalje više strahovala no verovala.

                      U ime tog straha, molim te, iz dubine očaja, da ne povrediš moje najdraže – moju decu, sadašnju i buduću, da ne povrediš njega, da se ne svetiš njima.Ako je iko kriv za moje grehove, to sam jedino ja i neka ih ja i ispaštam. Ako ima imalo pravde u toj religiji, u Tvojim zakonima, nemoj  ih , molim te, povrediti, ni svetiti se njima. Molim Te ovo dok nisam počinila nikakav greh, sem u mislima, jer kasnije ne bih mogla čista srca da Te molim. Poštedi sve one koje volim i koje ne volim, ako postojiš u onom obliku u kojem nas ubeđuju da postojiš. Niko nije kriv sem moje prirode – a to sam ja. Ti si me stvorio takvu. Ti me i kazni kao takvu, nemoj njih.

                       MOLIM TE, usliši moju molitvu. Oprosti mi sve grehove, prošle kao i buduće, okreni se nama, ljudima, koji te tako očajnički trebamo. Znam da ću saznati sve što bude trebalo da znam kad budem pred Tobom, ali šta sad? Neki put bih samo da skratim svoje postojanje. Ali i to kažnjavaš! Ni to ne sme. Dozvoljavaš ljubav. Dozvoljavaš ispunjenje. Ali u kojoj formi? Kad, gde i kako? Verovatno je to moja krivica što sve to ne znam. Niko nije kriv za moje misli, moje želje i moje postupke. U braku sam sklopljenom u crkvi, uTvom hramu.Takav brak se, zapravo, nikad ni ne raskida, crkva samo vezuje, ljudi odvezuju. Znači ne dozvoljavaš greške, pogrešne izbore. Kažu da je sudbina određena još pre rođenja. Jesi li je Ti odredio? Kako da izbegnem onda svoje greške kad su mi već određene? I opet, molim te, nemoj kazniti njih, kazni mene, Ja sam ta koja nije mogla živeti sputana zakonima, izgleda ni Tvojim. Ja sam ta koja večito traži da bi našla onda kada više to nije važno za ovaj život. Naslućujem šta je samo, ali pouzdano ne znam. Da znam, verovatno ne bih bila među ljudima. Niko mi ne može pomoći u mom traženju, pa čak ni Ti, zar ne?

                      Usliši moju molitvu i pusti ih da žive u miru i ljubavi. Prema Tebi,ako hoćeš.Oprosti mi skretanje s Tvog puta da bih mogla živeti u miru sa sobom, da ne bih mrzela sebe kao slabića koji nikad nije ni pokušao da pronađe sebe. Ova ovde, ja, to je samo deo mene. Drugi deo nisam nikad pronašla. Dozvoli da se pronađem i spojim. Možda ću onda moći živeti u skladu i sa sobom i sa Tobom. Možda ću onda naučiti kako da te se ne plašim već da Te volim. I oprosti njima, mojim najdražima, koji ništa nisu zgrešili time što ih ja volim.

                        Usliši moju molitvu, molim Te, Bože!

                                                                   

                                                                                                                                                   avg.1995.

            Leto , noć i svetla. Nisu svici. Svetlo je u meni. I noć  je u meni.  

            Vidim stazu obasjanu ljubavlju u toj noći. Nigde nikoga sem moje sene. Ja na početku staze. Privlači me taj put bez kraja. Šetnja u samoći bez neizvesnosti. Samo mir i cvrčak. Miris leta u svežini noći. Čak i svetlost meseca nije tako hladna. Toplo je u meni.   

            Ljubav u noći i u meni.

            Lepa slika , ali kako naslikati sreću ? Volim reči , volim umetnost reči – književnost. Napisanu vekovnu mudrost za onoga ko ume da shvati. Van vremena, van granica. Van svega. Samo osećanja. Potpuna sloboda. Biti ono što i ko jesi. Bez igara . Bez maske.

            Ja i ti.                                    

                                                                                          7.8.1995.

K A D    B I H . . .

   

Umrla bih večeras

da imam hrabrosti.

Umrla bih večeras

da imam i trunke snage.

Zdravog razuma više nema.

Ne bi bilo odvajanja,

ne bi bilo ostavljenih

i lakše je , valjda,

pomiriti se sa smrću

nego sa ovim životom.

I suze bi se stopile

sa rekom i sa morem,

a tuga bi se zaboravila.

Sramota se teže podnosi,

a još teže nepravda.

Gledam jedan veseli,

bucmasti lik i znam

da bi suze presusile

pred neumitnošću prirode.

 

I ne žalim što ću biti zaboravljena.

I ne žalim za onim što ostavljam.

Žalim što ne mogu ostaviti

više lepih uspomena,

više vedrine,više radosti,

već samo suze i tugu.

Žalim što im ne mogu ostaviti

sebe radosnu bar u sećanju.

Dečije suze bi prerasle u devojačke,

a pitanja bi prestala.

 

Da mogu samo da umrem večeras

kad se ugase i poslednje zvezde,

kad se noć pretvori u novi dan,

u nove muke, u nove suze

i nova nezadovoljstva.

Ne bi zapamtile ni moju tugu,

ni moje misli,

ni moja saznanja.

A onu šačicu zemlje ili praha

neka  oduva vetar,

da mi nema traga

jer imam osećaj da sam prošla

kroz ovaj život,

bez da ga proživim,

a nemam snage za trpljenje više.

Ovo znam: lakše je stopiti se s mrakom

i otići...

da samo mogu umreti večeras...

                                                                                               

                                                                            

 

 Mimosa pudica                              ( avg.1995.)

            „Drago moje sunce, i more, i planine, moje podneblje, tako bih da vas vidim, da osetim još jedanput slani miris vala, da čujem smeh plaže...” razmišlja mimoza u staklenoj bašti  gledajući crveni odsjaj sunca na zalasku. Isto je sunce svugde, ali ne može, eto, već godinama zaboraviti čarobnost trenutka uranjana sunca u more. Blistavi treptaji njegovog žara u večernjim valovima ostaše joj u oku i ona žalostivo skuplja lišće, okreće svoje grane ka korenu , skupljajući se u svom bolu, u svojoj usamljenosti. Sebično čuva svoje uspomene u genima da sledeće generacije mimoza mogu svojim unutrašnjim okom posmatrati liniju spajanja mora i nebeskog svoda. Da imaju svest o tome da , iako rođene u ovom zatvoru, pripadaju beskraju.

            Seća se napornog puta, još oseća na sebi grubu ruku koja ju je istrgla iz tog prostranstva. Mislila je da neće preživeti. „ Ako baš uvene koja usput, nema veze, ima ih dosta!” Ču nemilosrdnu presudu. U glasu se osećalo nestrpljenje i umor. Gleda ruku grabljivca s prljavim noktima plašeći se onoga što je čeka, ako preživi. Nije se okrenula  da još jednom zaledi sliku sunca u morskoj peni, kažu i ne valja. Urezala je putem u sećanje sve dotadašnje lepe trenutke, bezazleno se nadajući da slično privlači slično. Njene suze vozač je pomešao sa kapima rose  čudeći se odakle rosa po tom vrelom, usijanom danu.

            Seća se da su je bacili u jedan tamni ugao  bašte. Nije marila. Isuviše je tugovala za kućom. Mislila je: „Shvatiće me jednog dana, treba samo da budem strpljiva.”

            Brzo se oporavila od puta. Krenule su mlade nežne grančice i pupoljci. Bila je prvi procvetali cvet i radnici  su joj se divili.Konačno su je izneli iz njenog ćoška, dobila je viđenije mesto u bašti. Ipak, sačuvala je sećanje na slobodu , na šum talasa i milovanje prvog jutarnjeg zraka .

            Napadale su je bolesti tokom leta u zagušljivom vazduhu.  Sećanje na miris morskog plavetnila bi je izlečilo.  Razmnožavala se i njen lični život postade nebitan. Poslužila je svrsi.

            „ Sloboda, prostor, to je ono što njoj treba, ugušio ju je ovaj korov tu. Morate voditi računa o tome” reče jedan blagi , veseli glas u prolazu. Trgla se. Upravo je o tome razmišljala. O slobodi , o ljubavi. O životu. Zašto ona, baš ona ovde? Treba li i dalje da se stidljivo sakriva u senci bodljikavog bilja, ili... ili šta? Nema kud. Pustila je ovde korene, duboko, zakopala se živa. Ima mimozice koje treba podsetiti da su kćeri slobode, prostranstva, sunca. Neće izdržati bez nje. U genima im je zapisala žudnju za beskrajem, neće shvatiti šta im se dešava jer ne mogu ukrotiti zapisano. Mimoza je morsko bilje, plavih nepreglednih prostora. Ona nije biljka koja će zadiviti na prvi pogled, ona je blaga , stidljiva duša čiju lepotu razume samo neukrotivo more.

            Mislila je , kad bi je počupao olujni vetar koji često razbija staklo bašte, možda bi je nežno spustio na obalu mora gde bi počela svoj život ispočetka.

            Mislila je , možda će zapasti za oko nekom moreplovcu u prolazu, kupiće je pa će je povesti sa sobom. Ona bi kao zahvalnost prva procvetala, samo za njegove oči otvorila bi  nežnu krunicu cveta, dodirivala bi pocrneli obraz sramežljivim listićima. Nagrađivala bi ga mnogobrojnim mimozicama i kuća bi mu sva bila u mirisu njene nežne ljubavi. Kad bi... Snovi.

            A šta sa potomstvom iz staklene bašte? Nijedan vetar ih ne može sve otkinuti, raspršiće se tokom oluje , nikad neće stići sve do mora , do slobode. Čak i da ih neko kupi, neće ostati zajedno...

            Razmišlja... Nije ni čudo što su je nazvali mimosa pudica, bilje koje se ne primećuje na prvi pogled, ali koje je vesnik svačijeg proleća. Da je dobila naziv mimosa brava  ili  mimosa egoista ko zna gde bi danas sve bila...

            Ostaju snovi i sećanja... tamo se sve vreme živi u večnosti.

 

                                                                         28.8.1995.

G A G A

 

 

U sutonu potopljeni,

ostareli čamac na izdahu -

olupina. Zelena reka teče nekud.

I vetar ide nekud. I ptice.

I ljudi.

Samo čamac žalosno cvili

nad izgubljenim uspomenama.

Spušta se veče nad rekom.

Tamiš se ustalasao večeras.

Vetar pojačava svoju snagu,

a ljudi svoju glupost.

Utisak prostranstva

 zgusnutog između dve obale,

jedna divlja,tamnozelena,

druga civilizovana

sa svim onim što jedna civilizacija

donosi.

Dogoreva cigareta.Propada čamac

oduvan vetrom i šamarom talasa.

Pale se svetiljke na keju,

svetiljke na mostu

i vetar postaje hladan –

svežina ili smrad jedne rečne obale?

Budi se drugi život...

Samo olupina iskorištenog čamca

ostaje gluva na promenu vremena.

Ista su sva godišnja doba, isti dani,sati...

Sve isto.

 

Ona tone bez povratka.

 

                                     

                     

                                             28.8.1995.

M R A K 

 

Slobodna sam večeras,

sa puno ljubavi u sebi

prema svakom i za svakog.

Svako vraća na svoj način.

Uzela sam sebi večeras

nekoliko sati slobode.

Preplavljuje me ljubav ili bol,

svestrana uništavajuća bol.

 

Ostavila sam deo sebe

da bih otkrila ko sam.

Sad ne znam gde sam.

„Nikad dva dobra spojiti zajedno.“

Istina?

Jesam li ja pokušala nemoguće?

Hrabrost ili ludost?

Pre svega zadovoljstvo

sa svima oko sebe i samom sobom.

Otkrila sam ljubav, ispunila deo sebe

da bi opet deo mene ostao prazan

ispunjen bolom...

uokviren rečju  SLOBODA.

 

Osloboditi se !

Od same sebe? Straha.

Straha da više ništa ne mogu promeniti,

da život prolazi mimo mene.

Nenaviknuta da gledam život,

u htenju da ga proživim,

dopustila sam da me odvuče

u svoj mrak.

A opet... i nebo i ptice su iste...

I Strah , i Mržnja, i Zlo.

I Ljubav.

Moj dosadašnji život... bledi li

ili me proganja?

Živim li sada?

Dečiji smeh i suze proganjaju.

 

ŽIVIM LI SADA?!

 

 

 

                                                                                           19.9.1995.

P U T   D O   Z V E Z D A

 

Gubim se u senkama.

Senke noći... života.

Gore negde sijaju zvezde

i mesec je tu,

samo mene obavija 

magla mog nezadovoljstva.

Na licu sitne kapi

neizvesnosti -

kuda ići i kako pronaći put

do zvezda,

kad me zarobila tuga...

Kako slediti zvezde

kad mi utroba igra

od plača za ostavljenim?

Izgubila sam sjaj očiju

sve tragajući za savršenstvom.

Sad sam slepa i bez magle,

sad sam slepa pa sjalo

i hiljadu zvezda i meseca.

 

ZADOVOLJSTVO IZVIRE IZNUTRA.

 

Očistiti dušu,

zaboraviti,krenuti napred,

to je put kroz sivilo

do nebeskog sjaja .

Sad je to moranje,

sad je to zapovest,

Božja ili ljudska , svejedno.

 

 

 

                                                                   15.1.1996.

R E K A

  

Prešla je senka preko vode

i uzburkala mulj.

Sad rekom plivaju otpaci

 prošlih života.

Senka sumnje i straha

razara njeno ogledalo.

Mutno je sad .

I nebo je mutno.

Teška blatnjava boja svuda.

Virovi – psihopatska oka,

šta li će iskopati?

Možda suštinu same reke.

Možda mrtve ptice i ribe.

Možda mrtve duše.

Reka – idealno mesto

za sahranjivanje razočarenja,

nemoći pred životom.

Lepa raka, svakim danom sve šira,

iskopana za sva naša nadanja

i sve naše ljubavi.

 

 

 

                                                            17.1.1996.

*  *  *

  

Zvuci gitare.

„Leb i sol“. Bivše jedinstvo.

Bivše želje osamdesetih.

Bivša ja u meni

zakopana.

Zaključana sa devet ključeva

i brava.

Šta ako ih redom otključam,

a iza ništa?

Beskrajni mrak. Ništavilo.

Ovako bar ima nade da negde

                                  možda, sedme brave,

duboko u sebi – postojim.

Hoću li ikad saznati

tajne življenja?

Hoću li ikad...

ikad...biti ja?

 

 

 

 

 

                                                                           17.1.1995.

*  *  *

 

 

Svako čekanje se isplati.

Jednom.

Svako rušenje ostavlja prostor

za građenje nečeg novog.

Svaki san će  biti java.

Možda neprepoznatljiva jedino.

Svaki zvuk – pesma.

Žalosna, bolna,

kao nedorečena želja.

Sve ima svoje vreme.

I ljubav.

 

Prepuštam se jer

sve se svodi na čekanje

usamljeno

uz „Leb i sol“...

Čekanje na ostvarenje želja

mladalačkih.

Nekad nisam znala ni šta čekam.

Sad ljubav tražim

u svakoj pukotini zida,

u boji glasa,

u pogledu nečijem,

u dodiru

i čekam....

Doći će jednog dana,

jedne noći.

Probudiće me iz sna.

   Znaću da je to Moja Ljubav,

ostvarenje želje – životne.

 

 

 

                                                                      18.1.1996.

T W A I L I G H T   Z O N E

  

Još jedan sumrak

zimski, pun sete.

Iščekivanje

da će ono što mora

neminovno i doći.

Čekati da prođe život.

 

Spušta se izmaglica

na solitere,na snove ljudi.

Koliko je njih radosno

u ovom trenutku?

Koliko li samo uplašeno

pred sutrašnjicom?

Praznom. Zamrznutom

u ledenom okviru Bespomoći.

Smrznuta osećanja,pogledi.

Sledi li sveopšta smrt?

Putujemo li svi zajedno

i istovremeno?

Je li ova magla, ovo sivilo

proizvod naših osećanja?

Sveopšti bol i vapaj

razdiru planetu,

ljudski jecaji lete

kao strela ka suncu,

krvareći njegovu svetlost.

 

Sumrak ,

obešeno nebo na krovovima

pritiska. Kao beznađe

iznutra i spolja.

Spontano sagorevanje ljudi.

Spontana samoubistva.

Spontana čežnja

u sumrak,

u mrak,

u svetlo jutra.

Iščekivanje nečega

što bi trebalo,

a možda neće doći...

 

 

                                                                                       16.2.1996.

Z A T V O R E N I   K R U G

 

          ( E=mּc² )

 

Znala sam još noćas.

 

Jutro je pametnije od večeri,

kažu.

Ipak sam znala još noćas -

jedan čovek je mrtav.

Možda smo oboje mrtvi.

 

Živeli smo samo toliko

koliko je trajalo naše traženje,

naša vera u nešto novo,

                                 jedinstveno i nemoguće

po ljudskim propisima.

 

Čovek u nama je mrtav.

Osetih taj trenutak umiranja

i kao kod svake smrti,

zalih je suzama.

Umrla je i nada s njim.

Nada da je ikad više moguće

to ponoviti – u ovom životu.

 

Ipak je pala zvezda,  señor,

samo suviše nisko.

Pala je i za želju i za smrt.

sve teče u krug i istovremeno,

baš sve.

 

Začudo, ostala je Ljubav

da živi van čoveka.

Nisu je sahranile ni suze ni bol.

„All we need is love“.

 

Laž!

Sve što ostaje je ljubav,

ostalo je vrtoglavi Krug

od jednog umiranja do drugog.

Smrt preovladava , svakako.

 

Ostala je ljubav

kao trag među zvezdama,

u Vremenskom zapisu,

da traži dve srodne duše

koje će se jednog dana roditi

i ŽIVETI!

 

Znala sam još sinoć

da je čovek u nama mrtav,

još sinoć sam predosetila

tačku na našem putu.

Nema se šta više tražiti,

sve nam je Bog dao,

jedino nismo znali sačuvati.

 

Ostaćemo da živimo

bez čoveka u sebi,

prazni i depresivni,

bez Želja i Nada.

GOLI. RANJIVI.

Ipak, jedni smo od retkih

kojima je data mogućnost...

 

Živeti mrtav –

 jedna od bolesti našega doba.

 

 

 

 

                                                                        19.1.1996.

B U Đ E N J E

 

 

Pitam se često

dokle okrenuti i drugi obraz

ako ti pljunu jedan...

Često nailazim na otpor u sebi.

Dokle? Da li ću ikada otkriti

suštinu stvari?

Razlikovati bitno od nebitnoga.

Dokle štititi sujetu drugih

na uštrb sopstvene sreće i mira?

Ko li im daje pravo da vređaju,

a da se nisu ni trudili

da shvate?

Svi sudije,jedan osuđenik.

I on ,kao jagnje, okreće i

drugi obraz

u slepoj nadi

da će ovoga puta,

bar jednom,

priznati da greše.

 

Dokle hlebom odgovarati

 na kamenje?

Jesmo li se zamerili

carstvu nebeskome

ili pravilima stvorenih od ljudi

da bi pravdali svoje nepoštenje...

Dokle biti čovek

među neljudima?

I dokle crveneti

zbog tereta stida drugih?

 

Dokle, Bože?!

 

 

 

 

                                                                             18.2.1996.

T H E   E N D

 

 

Ako ti ikada zatrebam,

potraži me na mostu,

ne Andrićevom,

već Ćopićevom.

                                 Dok stojiš

naslonjen laktom na ogradu,

u ruci  dogoreva cigareta...

Svaki dim je jedna poruka

znana samo nama.

 

Gledaj duboko u virove

koji liče na obline

bedara nečijih

i seti se!

 

Ako ti ikada zatrebam,

potraži me u zvuku vetra,

u cvrkutu ptica

i bojama leta.

Svaki cvet nosi miris

uspomena

i živnuće slike

i setićeš se...

 

Ako ti ikada zatrebam,

zatvori oči,

oseti bol u utrobi

i shvati

da sam i ja jednom živela.

 

 

 

                                                                               9.4.1996.

T U G A   P O S L E   22h

 

 

Ređaju mi se noći u nizove -

venci tuge i samoće

satkani od uzdaha u mraku,

od ustreptalosti

i iščekivanja,

uglavnom uzaludnog.

Bleda svetlost meseca

dopire do sna.

Mešaju se zvuci.

To pleše prošlost

sa budućnošću.

Do moje svesti stiže

U fragmentima,

kao vencima,

 moj život.

 

Bacam ih u reku

za sreću ili za zaborav.

                                                 

 

                        

                                                                             21.3.1996.

*  *  *

 

Kad bih mogla,

izbrisala bih svoj život

kao gumicom

i počela iz Početka.

Trideset i šest leta,

više lepog nego ružnog,

ipak, kad bih mogla,

izbrisala bih svoj život

iz Knjige sudbine.

I ne znam da li bih

krenula iz početka.

Isuviše boli je u meni.

 

 

 

                                                                                 

                                                                                6.5.1996.                            

  P R E D O D R E Đ E N O

 

Još jedno Ništa iza ugla.

Još jedna Nada poništena

kao kartica u autobusu.

Još jedna uzaludna misao:

možda će...

shvatiće jednog dana...

ako shvati...

svu uzaludnost svega.

„Ne mogu“ i „Ne znam“

postale su tvoj lajt motiv.

Navika... kao i kafa i vino

i suze.

Dve protivrečnosti ne mogu

zajedno

ma koliko se privlačile.

 

Ja ostajem sama u svom bolu,

ti sam u svom prostranstvu,

odvojeni, sa istim mislima...

da je sve to MORALO biti...

da je,možda, moglo drugačije...

Neki se kompleksi ne daju izlečiti

ili si prerano odustao.

Neki se snovi ne mogu

ispuniti

ma koliko mogućnosti velike bile.

Neke stvari ostaju ipak

za naredne živote,

u ovome se ne snalazimo najbolje.

Nešto je jače i od ljubavi.

Za ovaj život ispali smo

isuviše mali  kao ljudi.

Sad život otiče iz mene

kao voda sa izvora

i otapa se u Besmisao

zvanom môra.

 

Spušta se magla na moju

usamljenost

da sakrije Stid.

Sramotu promašaja,

a toliko očekivanja...

toliko očaja skupljenog

u utrobi...

 

Je l' to naše dete?!

 

 

 

                                                                          7.5.1996.

E F E M E R N O S T

  

Gledajući u zvezde

htede da zaustaviš vreme,

a ono pregazi čoveka

i duh ostade poražen.

 

Neumitnost prolaznosti.

 

Raspadamo se

na proste činioce

ma koliko držali

do astralnih visina.

Prošlo je par desetina godina

a opet,sve je izbrisano,

kao da nikad nije ni bilo.

Isuviše smo beznačajni

za vasionu,moj nastavniče,

sem ako nas ne bude

zapamtila

po Zlu.

 

                    

          

    21.MAJ 1996.

  

Nelagodnost Samoće

iskri ovog blistavog maja.

Nijednog trena tvog odsustva

crvići u mozgu ne miruju –

o čemu li sad razmišlja,

spava li mirnim snom

pravednika?

 

Svaki moj san je težak,

mučan.

Moj život pred mojim očima

kao tuđ.

Da li ja sada živim?

Mrem li?

Gde nestade osmeh...

Svirepost zamenjuje obećanja –

ionako jalova.

Čitav život jedan cirkus,

čaplinovski,

sa razmazanom šminkom.

Obeshrabrenje.Bezizlaz.

Je li smrt konačna?

Ima li još tuge za ovaj svet?

 

Dafin i božur

prepliću svoje mirise noćas,

a naše se misli razdvajaju.

Majska noć preplavljena žagorom...

(da li) srećnih ljudi?

Ili samo otupelih...

Šta li nam je potrebno

za Sreću

kad ni moja žrtva

nije dovoljna bila...

 

Narušena ravnoteža svemira,

ili se tek sad uspostavlja.

Narušena harmonija u meni

i nijedna noć više

neće doneti snove i maštanja.

Sreća je odavno odletela

sa naše terase,

ostao je u ušima samo

mek šum krila u letu.

Ušunjala se nesreća

kroz zatvorena vrata,

ostala je ljubav

da gleda poraz žene.

 

Sve prevaziđeno,

sve prošlo,

čak i mi sami,

u ovoj noći...

 

 

 

                                                                            26.5.1996.

D O L I N A   T U G E

 

U svetu tišine

glasno zaplakah

čekajući poznate šumove.

Šta mi je skrivilo zvonce

koje zove,ali tuđe ljude...

U mom svetu tišine

samo misli bešumno šapuću

reči odavno usahle na usnama.

Volela bih kad bi

bez šuma i bez najave

istekao dah iz ovog tela.

„Prah bejaše,

u prah ćeš se pretvoriti“.

A misli, želje, snovi?

Ostaće da žive u ljudima

koji ostaju.

Ostaće u slikama

kao opomena.

 

Po prvi put želim

da vratim vreme.

Da uživam u smehu dece,

u životu, pa da umrem.

Mnogo je tereta ostavio

Bog ljudima.

Moja pleća su već umorna,

nemam snage da ispaštam

i tuđe grehove.

Niti da oprostim sebi ovaj svoj.

 

Idem još uz vetar

s nadom da ću uskoro pasti

iscrpljena,bez misli.

Idem još uz breg

s nadom da nikad neću

stići na vrh.

Niti znam šta bih gore,

niti znam gde je Sreća.

Znam samo za Dolinu tuge.

 

 

 

                                                                             23.7.1996.

N E U M I T N O S T

  

Noć prepuna tuge -

nema se čime ublažiti bol,

jer nema zvezda na horizontu više

i snovi su prazni.

Sve je prepuno užasa –

zadrhti svaki mišić.

      Z A Š T O ???

Ono u šta sam jedino

verovala,

nestalo je.

Na pomolu samo brige i more.

I ne izlazi mi se među ljude

i ne znam ima li ih više.

Plašim se svoje senke,

a srce prepuno,

pući će i ja mu ne mogu

pomoći.

Isuviše sitna i beznačajna.

Promašila sam,

naivno, kao i uvek,

dečijeg poverenja

otvorih se ljubavi.

Pogrešnoj.

Nema više ni zračka nade,

a čak ni ne želim da umrem.

Nisam kriva.

SAD NISAM KRIVA!

A opet ispaštam.

- Čije grehove?-pitam večnost.

Valjda se nikad nisam

prilagodila životu.

Išli smo paralelno

po moranju,

ili po kazni.

Svakako,

neka nam Bog oprosti

jer ljubav je očito prolazna

samo se prokletstvo

i zlo

vuku vekovima,

pa nas sustigli.

 

 

 

                                                          25.7.1996.

Z A   T U Ž N E

  

Bili su oblaci,

i bilo je nebo,

a beše i Ljubav.

Raziđoše se oblaci,

ostade ljubav

umesto njih da caruje,

na nebu,

u nama je više nema.

Ostalo je bledunjavo sećanje

na sjaj žara,

na jednu godinu...

Koja li beše?

Ostao je mesec

da osvetljava uspomene

s prozora jedne terase.

Ostali smo i mi –

ljudi – takozvani,

svako na svom putu,

svako sa svojim mislima,

osuđeni na život,

a sreća je bila tako blizu -

morska pena.

Sunce isprži snove,

ostade noć

kao i kajanje.

A bilo je sunčano nebo

i ,zaista,

bila je Ljubav.

 

VIDIM. Još uvek mogu da gledam

kroz slepilo suza.

 

NASLUĆUJEM. Kroz vekove se tuga

zalepila za mene.

 

OSEĆAM.Prazne večeri

ispuniće mi život.

 

ZNAM. Jednom se samo

voleti može.

Sve ostalo je imitacija,

traganje za sličnim.

 

KAŽEM. Svi smo slepi u ljubavi,

samo praznina ostaje ,

                                 jer i Bes, i Mržnja, i Tuga,

sve je tako p r o l a z n o...

 

 

 

                                                                               30.11.1996.

R E Q U I E M

 

Na izdisaju jeseni

sa poslednjim zracima sunca

stišava se ljubav.

Obuhvatila me celu

delić nije ostavila nedirnutim,

potraja 

par godišnjih ciklusa...

Premalo,ako je za ceo život,

previše, za avanturu.

Premalo, ako je istinito,

previše,ako je lažno.

Isuviše je vatre bilo,

sagori sve ... i nas.

Pepeo svuda. Bez Feniksa.

A opet kao da ne žalim,

mnogo zgreših,

mnogo naučih.

Izgubljeno poverenje zauvek.

Ipak, JA JESAM VOLELA,

nesebično i naivno,

volela po prvi put.

Ja jesam, a ti?

 

 

 

                                                                                    5.12.1996.

N E K O   D E C E M B A R S K O   V E Č E

 

Ove noći tvoji koraci

odzvanjaju u tuđem dvorištu,

negde se drugde čuje

škripa vrata...

                                 drugi te zagrljaji dočekuju.

Moje su ruke prazne,

pune sive magle.

Čini se zalutaću

u toj stravičnoj realnosti.

Ozdraviti.Da li odsecanjem

bolesne ruke?

Ozdraviti...uz ožiljke...

da podsete...

Stopiti se sa vetrom

i nikad više ne želeti ništa.

Za sebe.

Završiti priču.

The end bez happy.

 

 

 

                                                                          14.12.1996.

L A N D S C A P E

 

Za trenutak upali se nebo

posle kišnog dana.

Blješti zaslepljujuće sunce

kroz rupu u oblacima.

Vidi, namiguje sad

iza zavese oblaka

kao baldahinom prekriven.

Razbuktavaju se plameni jezičci

rubova oblaka – eksplozija boja.

Ra izlazi na još jedan bis.

 

Hvatam zrak, poslednji danas,

zenicom žednom svetlosti.

Prozor bude Kapija vremena.

Smenjujem dan za noć,

život za večnost.

                                 

 

 

                   

 

                       Epilog                                              

 

             Neki put se pitam šta ja to hoću i ne umem da objasnim. Tera me neki nemir dalje. Večito traženje. Hoću li i šta ću naći? Tražim li sebe? Imam sve. I opet tražim. Još više znanja, još saznanja.Ja se ne mogu pomiriti sa tim: „Život je takav i tačka . Treba ga živeti i tačka”. Ne znam šta hoću od ovog života. Možda više od običnog života. Mene obični , svakodnevni poslovi ne ispunjavaju. Više. Ali šta više? Ne takmičim se ni sa kim. Sa samom sobom možda. Saznati sve što čovek, ljudsko biće  može saznati. Pa onda pitanje: čemu? Za pomoć drugima. Onih koji imaju uvo da slušaju. Za one kojima je pomoć potrebna. Možda još nisam pronašla svoj poziv. Nije to nezadovoljstvo sobom. Ja znam da mogu više. Ne znam samo u kom smeru da okrenem pogled. Svako saznanje me tera sledećem saznanju. Nema kraja.Ja mogu više od ovoga  šta radim. Od svega ovoga šta radim. Samo , na žalost, nemam koga da sledim. Ne zato što nije niko ispred mene, već zato što takve ne poznajem i što nisu radi svi da takva saznanja podele . Možda misle da neće biti shvaćeni.

        Budi se u meni nepoznati ritam. Budi se praiskonsko postojanje. To je ritam pulsiranja vasione...

  Šta je to što ću saznati tek onda kad mi više ne bude trebalo, kad neću imati kome da kažem?  Znam da ću saznati sve što bude trebalo da znam kad budem pred Tobom, ali šta sad? Kažu da je sudbina određena još pre rođenja. Jesi li je Ti odredio? Kako da izbegnem onda svoje greške kad su mi već određene? Ja sam ta koja večito traži da bi našla onda kada više to nije važno za ovaj život. Naslućujem šta je samo, ali pouzdano ne znam. Da znam, verovatno ne bih bila među ljudima.

        Sve što ostaje jeste ljubav, ostalo je vrtoglavi Krug od jednog umiranja do drugog.