Spira mirabilis

                       2. Od mene sebi...Sa sobom ja...U sebi.

                J’ai cherché... je cherchais... je cherche... encore

 

 

 

14.septembar 2007.

            Što me ne pokri jutros kad svrati u sam osvit zore? Nežno što ne dotaknu obraz moj da znam da si to ti? Ovako, probudih se da idem mirisom tvojih tragova, otelotvo- rena moja iluzijo.

            Danima gledam senku svoju u kojoj lebde dve ruke od svetla satkane.  Čvrsto priljubljene, sigurne da je  taj spoj onaj pravi, kreću u pohode.

            Noćima u senci mojoj lebde sad već iskričava tela dva. Sigurna koraka hodaju nevidljivim stazama...

            Sinoć ugledam ta sjajna tela čvrstog koraka , spojenih ruku koje se već mate- rijalizuju ISPRED mene.Ulaze gledajući se u oči u ono što se zove sledeći trenutak.

            Pratim blage osmehe bića okruženih jedinstvenim krugom svetlosti dok me bol celu prožima. Bol zbog spoznaje da je i tolika ljubav moguća.

             Bez rušenja već izgrađenog ovozemaljskog carstva moguće je izgraditi grad od svetlosti.

 

17.septembar 2007.

            Presimt nopţi si nopţi de dor, dorule. Cerşesc clipe de dragoste făurindu-te din lumina stelelor. Oraşul azinoapte visase chipul tău din alte vremuri, Ştefane. Persişti prin veacuri. Nu-ţi pot nimic nici ploile, nici vânturile secolelor. Nici mlaştinile satului meu natal. Existăm paralel de când D-zeu lăsase prima zi universului. Existăm paralel privin- du-ne în ochi cu durerea dorului neânpăcat.

            Dar drumurile fiecăruia sânt trasate  fără nici o posibilitate de întoarcere. Poate doar de oprire, dragul meu...

 

            Dođi! Uđi u srce moje kao u dom svoj. Zvuk pesme neka te donese meni, onoj koja još veruje u ljubav. Pobedi strah svoj, odbačen od Boga niko ostao nije. Jesenje lišće neka zatre tragove tvog dolaska da me nikad više ne napustiš. Lik tvoj neka se presijava u suzi mojoj radosnici, a mekota tvog glasa neka se stopi sa osmehom mojim. Da budemo zajedno, ti , toliko sanjani putniče kroz vreme.

            Zaustavi se časkom. Obori pogled nad jednom tugom, nad jednom usamljeno- šću.Zaboravi na misiju sledećih života i proživi trenutak. Oseti čežnju moju, vuče samo- tniče, i smiluj se. Još jedno miholjsko se leto sprema. Zar će i ovog puta lik tvoj ostati u magli mojih želja?? Zar ne čuješ, zar ne vidiš, zar me ne osećaš?! Predaj se vetru, neka mi te on dovede.Predaj se pesmi, neka ti ona odagna strahove stoleća. Dodirni ljubav moju i zastani. Možda se može ukrasti još koji trenutak od večnosti. Zagnjuri se u čežnju moju i poželi da zauvek tu ostaneš. Ne dozvoli da nam se samo putevi ukrste, da nam oči u letu razmene samo tugu. Da iza sebe posejemo samo plač.

            Zadrhti u ritmu treperenja mog srca i voli kao što nikad nisi, zavoli me, dušo moja! Poput ptice lastavice svij svoje gnezdo u srce moje i napuni ga dahom ljubavi.             Pojavi se na krilima sna i obasjaj mi jutro jer sledeći život je iza pokajanja, iza raja...

 

 

19.septembar 2007.

            Dešava se bajka,samo još da se uživim sa ulogom princeze.

            Zaista, sve ima svoje vreme.      

 

23.septembar 2007.

            Moja nagrada u ovom životu biće spira mirabilis - celokupno saznanje o  putu svoje duše. Tek je onda Edip u meni završio svoje traganje.

            KO SAM JA?

            Malo je mudraca odgovorilo na to pitanje.

            Budemo obično ono što želimo da mislimo da jesmo.

            I onda nas istina opauči po glavi, pa ko ostane živ...

 

            Kakve JA veze imam sa Etrurcima ?! Čitam i čitam Etrursku tajnu  i autorovo pa- ćenje sa njima stalno guram u stranu, kao, to nije za mene, to je njegov put, neka ga odradi...I tražim među redovima nit svog puta...

            A klupko se odmotava paralelno, jedno svesno, drugo potisnuto od svesti. I sve vreme teče “silovanje“  moje hipofize.Putevi su se morali ukrstiti ma koliko to bolno bilo. A strah je  veliki, OGROMAN, onako otcepljen od svesti preteći se nadvija nad dušom i sputava je. Odjeci tog straha i jesu blokirali moje moždane  vijuge da istinu shvate rani- je. Ali, ko traži, taj nađe, i ko zamoli, biće mu dato. U skladu sa svojom verom. „Neka bude po veri tvojoj“, odjek današnjeg jevanđelja u mojoj glavi opominje.  Koliko je vere u meni, a koliko stranputica?

            I,  hoćeš – nećeš, istina se probija do svesti, bio ti pripremljen ili ne. A  S. ne priprema, on dela. Ako ti je temenos dovoljno jak, možda i amortizuješ udarac. Uosta- lom, možda se takav strah samo silom i može suzbiti.

            Iz magle sna pomalja se grobnica u kojoj se nađoh zatočena.Lebdim unutar te   skučenosti i znam da izlaza nema.Panika produbljuje haotičnost misli.Javlja se    latentno gušenje koje moram izbeći ukoliko se mislim izbaviti. I ZNAM da postoji izlaz na neki drugi način sem kroz vrata, ali  ne mogu smiriti misli da bih pronašla onu spasonosnu. Znam samo da hoću da budem van iz tog bezizlaza. I BUDEM VAN! Dišem svežinu orošenog grobljanskog bilja. Letim niskim letom tragom kočija poljskim putem i NE OKREĆEM GLAVU. Ostavljam usnulo groblje noći.

 

            Groblje se „otvori“ i na seminaru Poredak ljubavi. Cele subote miris truleži vlada u prostoriji.Tog vikenda bi i jedini sneg ove zime. Bi odigrana i scena sa gomilom leševa i ja među njima,...

 

            Pisanje prekida grcanje. Težak plač deteta koje je odvojeno od majke i nazad više ne može. Nikad više.Plač u Šanetovoj  oseti majka i javi se kao i uvek kada bi osetila da mi je u ovom životu  potrebna, a onda stiže SMS sa poljupcem nevinog deteta koje mora da razume razdvojenost, jer TO JE TAKO.

            To je tako da deca umru i pre svojih roditelja. Sazrevanje se nastavlja i na onom svetu ili se nesazrevanje nosi kroz vreme zabašureno strahom od zatvorenog prostora, strahom od gušenja,strahom od rastana- ka...

            Sve su to male smrti za onoga ko ih u sebi nosi i nema drugog leka do suočavanja. I nema druge reči no Vladine „To je tako“. Nema krivice, nema  okrivljenih, ima samo puštanja. Prebaciti oko iza smrti i vedro doče- kati novu šansu. Ako ne vedro,a ono bar smireno.

 

              ...Pričah o leševima, o ustajanju iz  mrtvih dok brada kleca u ovom         vremenu suočena sa strahom od grobnice i smrti iz onog vremena, pre hiljade godina ili samo iz susednog prostora sa malom razlikom u frekvenciji .Telo je osećalo strah    i reagovalo je kao i onda kada se zbilo – zaledilo se od užasa – zatvorena u smrti ! A svest na seminaru u ovom vremenu blokira sećanje. Još nije spremno za ukrštanje sadašnjosti i prošlosti. I ustajem sa podijuma u 47. sa dušom devojčice tek sahranjene  i cepa mi se srce zbog zanemelosti starije žene od silnog bola. Klanjam joj se u nadi da će mi oprostiti što se nije moglo drugačije ni onda, što ne mogu drugačije ni sada da joj pomognem, a ZNAM kakva je bol čeka. Bol zbog izgubljenog deteta. Očaj, jer sahranjuje čedo grudi svojih, a pre bi na sebe, živu, zemlju bacila , da je prekrije, da je satre, da je nema više. BOL OSTAJE. I ni reči to je tako svest primiti ne može. A Smrt reži sa strane, zlo zveri otelotvorene u čoveku. ZNA LI ,BOŽE, ŠTA JE UČINJENO? KUD ĆE JOJ DUŠA,ZAISTA?! Ali ja sam samo čovek, nisam Bog, ne doliči ni da pitam , kamoli da rešavam...

            I onda bi Nebojšin prelazak u bića bez tela. Avgust opet otvori svoju čeljust i proguta plen. Opet nemoćna da išta spasem. I dete i majku bola da sačuvam, a svest blokirana, ne shvatam da preživljavam OPET I OPET SVOJU SMRT, da me život stavlja u situacije iz kojih treba da izađem kao pobednik nad sobom, a onda i nad Smrću. Ostadoh nesvesna i dalje i, da ne bi Georgija, nesvesna bih i umrla kao i u toliko života do sada.

            Bi četvrtak,prošla nedelja. U drugim podrumskim prostorijama miris poznat - leševi isplivali, opet. I spomenu se i Beli anđeo i ime Božje i zagrmi i otvori se i nebo i zemlja , a ja i dalje zakovana strahom. I pored očiju i dalje slepa. I videh i Dositeja to veče i njegov šešir i štap i shvatih da se mag razotkrio. Rečeno mi je da će iz šešira izaći – šta drugo –nego čudo, milenijumska tajna koja prevashodi SREĆI i ISCELJENJU izvuče- nim na lozu u Žarkovu...

            Sva ta priprema... 22.sept. susret leta i jeseni, ili zajednički ulazak dve duše u jesen života.  Možda, i u mudrost?Dve tegle meda kupih u jednom snu...crtež spire mirabilis izazva čuđenje zelenih očiju, a možda izazva i sve ovo. Možda se konačno Arijadnina nit odmotala. Ipak, ono što je zacrtano, moralo se i  dogoditi, ne shvatih upozorenje. Ukrsti mi se put sa mladićem koji će otići u grob pre svojih roditelja. I vezah se za njega kao za brata, kao, što se davljenici vežu... Kidanje te veze raskrvari me celu opet. Eno , još ne bacih onu propisanu šaku zemlje jer KAKO SAHRANITI PONOVO SEBE, SAD SA OVE STRANE?! IMA LI IKO MILOSTI?! PAZI LI IKO NA NAS?! ILI NAS VEČITO KOLJU TAMO GDE SMO NAJTANJI?

            Ne znam šta učiniše devojčici u meni, niti znam da li će ikad biti osvešćeno  do kraja. Zato razumeh majčinu želju da vidi unutrašnjost porodične grobnice . Grobnica sa svodom, sa prozorom za sveću ili za vazu ili za drugi svet, u globalu odgovara grobnici kod grada Peruđe . Odakle etrurska kultura u neukom seljaku iz Uzdina?!

            Kakve JA veze imam sa Etrurcima, pitam se skoro histerično,koliko sinoć, jer je razotkrivanje bilo blizu, a snage za prelaz malo. Uplaših se susreta vremena u noćnoj tami i odlučih da idem sutradan u crkvu. Odlaganje. Probudih se bez sata, kako to obično biva za svečane dane kad je čovek naoštrenih čula u iščekivanju nečeg vanrednog. Od cele službe zapamtih samo Neka bude po veri tvojoj, ženo! Opet ostavljena sebi. Sa sobom. Zvah mislima u pomoć,ali...ROĐENI SMO SAMI I SAMI ĆEMO UMRETI. Kao i onda kad majka nije mogla sa mnom živa u grob, tako i sada ostadoh da se razračunam sa velovima vekova. Da ponovo provrištim od bola i straha, da se cepam na utehu za majku  i na strah za sebe i da osvestim u 47. ono što devojčica nikad pregrmela nije.

            Da se susretnem sa sobom tada preko natpisa na vazi: „Milom liku da ovo zauvek bude, curi djevici postelja. U bolu nesrećni roditelji zapisaće,utučena majka cvileće.“  Spira mirabilis. Oblik zapisa pojaviće se u mojoj sobi u obliku crteža onih dana kada upoznajem momka koji će slediti put svoje anime iz prošlih vekova. I sve to samo da bih konstatovala da je to tako,da nema krivca , ni krivice, a ni utehe.

          I sve ovo ima samo jedan cilj :

            DA ODEMO ŠTO ČISTIJI BOGU.

 

27.septembar 2007.

             Blještiš nedostižan stalno za aršin ispred mog koraka i mamiš...

                   „...j’ ai cherché ton coeur,

                    J’ ai cherché ton âme...“

            Mlaki jesenji vetar ponovo proseje nostalgiju: TI TAMO , JA OVAMO, a golubovi zajedno grade svoj dom na susednoj terasi.

            Koliko još uzdaha odvaja naše prostore? Koliko će još žrtvi progutati provalija koja nas razdvaja dok se naše želje ne pretvore u most? U dugu.Doleteću ti. Lebdeću ti u zagrljaju jer sigurnija nikad bila nisam no s tobom.

            Znam da me čekaš na padinama večnosti rukom podupirući čelo. Ah,da tu je i tvoj blistavi šeretski osmeh koji meko teši: „Opusti se...“

            Nisam ni znala da večnost može ovoliko da boli

                    „...because I’ m your lady

                     and you are my man...“

 

28.septembar 2007.

            Čisti se nataloženi mulj ličnog, porodičnog i kolektivno nesvesnog.Stalno „pod naponom“ zahvaljujući S. Iskri na sve strane,od tajne Plutona u 4.kući do zarobljene  energije Marsa u 12.

            Stojim kod prozora.Do mene tata. Do njega mama. Napolju besne munje.Paraju nebo uz riku gromova. Stojimo zanemeli pred moći prirode. Nema straha, zahvalna sam što imam krov nad glavom i zidove porodične kuće da me štite. Beše to jedan od retkih trenutaka totalnog zajedništva u mojoj porodici.

            Nikad se nisam bojala oluje, gromova, a munje bi me fascinirale.Mislim da nikad ničeg lepšeg nisam doživela u životu od razigranih munja za vreme letnjih oluja. I tu mamini strahovi pristupa nisu imali. Svaki put me privuku svojom magijom i moja je opčinjenost njima doživotna. Koliko lepote ima na ovom širokom nebu koje se prostire odmah iza prozora ovoga stana za vreme gromoglasnih razgovora kišnih oblaka. Munje crtaju inače nevidljive puteve nebeske. I pišu svoje zapise za one koje umeju da ih čitaju.

            Erčege negde na prelasku iz jednog milenijuma u drugi. Moja prva berba borovnica. I dok polagano shvatam iz razgovora seljanki da  postoji velika opasnost od zmija, oblaci već prekriše nebo. Na brzinu se rastadosmo jer Perun ne čeka žensku neodlučnost.Svaka ide svojim putem.Napuštam zaštitu šume i izlazim na čistinu okupana letnjim pljuskom. Mokro nebo, mokar vazduh koji udišem ,mokra ja.Smenjuju se gromovi i munje.  S njima sam u letnjem oblaku.  POVRATKA NEMA. Ima samo napred, pa dokle se stigne. Elektricitet mi gmiže po koži u kapima kiše. Treperim u ritmu treperenja munja i planine. To su trenuci u kojima čovek shvata da je strah besmislen , da je smrt već unutar čoveka i da je jedino hrabrost pojedinca da se ne preda može aprečiti da se ne ispolji. Ostaje borba protiv cele prirode, bez oružja, samo srcem, don- kihotski.

            Kroz kišnu zavesu ugledam gvozdenu ogradu groblja i pomislim, ako me dosad grom nije pronašao , sad će sigurno... Ima kanal. I jedino što ostaje je molitva.Tražim oproštaj od mrtvih što ih uznemiravam svojim hodom i molim ih da me poštede, da me ne uzmu sebi. Zahvaljujem se Bogu što me doveo na pola puta do sebe, jer korak me deli od smrti, predočene i grobljem, ali da sam ja izgubila i decu ,i dom, i ljubav – zbog koje sve ostavih – pa ne znam ima li smisla da se uzme i to poslednje – prazninu jednog življenja.U glavi mi se roje sve te misli, ali korak je smiren jer ja sam već u smrti, mogu samo nazad uz milost Boga.

            Kad mi dopusti da groblje ostavim iza sebe, znala sam da sam pomilovana. Ovaj put.

            Susret s munjama Erčega dogodio se par godina ranije. U planinskoj kući teče razgovor nas troje, dva gosta i jedan domaći. U trenutku se smrači, tresak! Primećujem da je prozor otvoren i krećem da ga zatvorim. Naspram prozora električni šporet. Nisam dobro ni stigla do prozora kad, nepozvana, munja udje i sjedinjuje se sa šporetom. Omanula me za delić sekunde ili nije ni trebalo da me pogodi... Ne beše straha,beše samo strahopoštovanja prema prirodi i njenim moćima.

             Kad „upoznah“ Teslu malo bolje, bi mi drago što ima još zaluđenih munjama. Naravno, Rak je, Šta će drugo biti?! Naravno, Rak je i Nebojša, automehaničar sa  kuglom teslinih munja u stanu. Gomilanje znakova i znamenja.

            Grom i munja – pisana Božja reč. Šta li hoće Bog da mi napiše?

            Grmljavina – govorena Božja reč.Šta li Bog hoće da mi kaže? Još ne razumem Njegovu reč.Potrebno mi je tihovanje. I sumnjam da hoće da ispreda priču o smrti, to me čeka, rekao mi On to ili ne. Pretpostavljam da je to priča o Životu,  smislu ovog jednog življenja.

            Tvoja reč je svugde oko mene , jedino sam ja gluva da je čujem i slepa da je vidim zapisanu.

 

29.septembar 2007.

            Ostrog, vrelo srpske vere.

            Milimo kao mravi, sve  muka do muke, po svetinji koju nam ti ostavi, sveti Vasilije.Rasprostrta ćebad po šljunku na oktobarskom suncu, trenutno, i hladnoći večeras, govore o ljudskoj patnji koja ostaje nepromenjena kroz stoleća.

            Krenuh od kuće da saznam smisao svog postojanja.. Usput, po znamenjima , shvatih da odrađujem još jedno čišćenje aure. Ovog puta se to tebe tiče. Sv. Nikola, selo sa tvojim prezimenom usput, pa čak i Ostrog videh s tobom prvi put. I moj saputnik Jarac, kao slučajno nađe se baš do mene da sedi. I sve jedno s drugim nema mnogo smisla, a sve zajedno daje celinu: biću oslobođena još jednog karmičkog zadatka. Naše duše vezane vekovima ovoga puta dobiće šansu za novi, samostalni početak.

            Nema bola, trenutno sam samo okovana iščekivanjem. Čak iako se ništa ne bude znamenito desilo, što će imati uticaja na  ceo život, drago mi je što sam ovde, drago mi je što me miluje crnogorsko nebo, a vetar mrsi kose i nadam se da ću imati dovoljno snage da proživim u svoj svojoj punoći ostrošku noć pod zvezdama.

 

5. oktobar 2007.

            Lament nad jednim putovanjem. Sve je tu na okupu, a nevidljivo. Kao vetar, kao vreme.Tražim tragove sopstvenog prolaska kroz prostore življenja po mrvicama... a od mrvica teško da će hleb nastati. Izmiče mi smisao, klizi kao sveža riba kroz prste i šaka ostaje prazna.

            Ne razumem! Izranjaju putokazi, a značenje bandoglavo ostaje van mog vidokruga. SA ČIME SE OPET NE SMEM SUOČITI?! Čini mi se da tu i tamo dodirujem smisao nalik priviđenju. Vrtim se oko njega kao leptir oko svetlosti sveće, jer zna se šta sledi bude li dotakao vatru, a od sprženih krila leptira ne nastaju krila feniksa. Dakle, strah je jači, ipak, ni budala se dugo ne može ostati...da se približim malo...

            Miris ostroškog tamjana...MIRKO vodi naš autobus, MIODRAG vodi drugi, MIROSLAV mi poželi srećan put, MILORAD se odrađuje preko MIROSLAVA s Ostroga... Gomilanje reči i ništa... smisao i dalje nedostupan...

            Miris tamjana – miris moštiju. Ostrog nema miris, Pančevo ima smrad. Svi imamo sunce. Toplo je na ćebetu u ostroškom dvorištu kamenom. S jedne strane preteća stena , s druge provalija. Samo sveti Vasilije tu može održati ravnotežu.Posle celivanja moštiju uspinjem se do vrha tornja manastira zarobljenog u steni. Gledam brda  preplavljena popodnevnim suncem trudeći se da u svojoj molitvi ne izostavim nikoga... ni sebe.Šaljem svoje reči zračnom poštom tebi i ne trudeći se da ih zapamtim jer one su osmišljene damarima tegobnog puta jedne individuacije. I treptim u treptajima sunca dok metalna ograda postaje fluid u mojim rukama i znam... prepustim li se , odleteću. Celo telo je jedan talas sa svojim ritmom i nema ničeg drugog do sunca i mene u suncu. Sve je jedno i jedno je sve dok ruke drhte u drhtanju nogu, samo je um neviđeno bistar i znam, ovo i smrt može da se zove ukoliko se ne otrgnem, ukoliko se ne vratim sebi, a šteta je toliko milošta sunca ostaviti. Razumeh u trenu Adlerovu teoriju o moći, a opet sećanje na Hitlera i primenu iste u praksi, osvesti me časkom.. Ne! Ne tamo, ne taj put, to nije moj način... to nije moj smisao! Nisam to tražila , tu frenetičnu masu ljudi...

            Skrećem pogled ka vinovoj lozi koja zaista iz stene raste. Možda je Ostrog kamen samo spolja...izgleda da je i duša kamena plodna. Ali šta će Bahus ili Dionis u Ostrogu?A opet čudesa ga spajaju sa Eleuzinama... i opet, sve je jedno i jedno je sve, jer suština je jedna, nikada ih nije ni bilo dve! Dotakoh li taj centar smisla, dotakoh li sebe? I ako jesam, šta saznadoh? Da nije lako biti sveti Vasilije i održati ravnotežu između vrha i ponora? BITI SVAČIJI, A OSTATI SVOJ kao Ostrog, kao loza u kamenu – I PREŽIVETI.

            Dugo se zadrža treperenje u mom telu tog popodneva dok me ne savlada i posla u dubok san.Zvezdanu noć primetih tek u drugoj polovini noći. Mesec, skoro pun. Zadrža se  i celog sledećeg prepodneva na nebu gledajući direktno suncu u oči. Takmičili su se u raskoši ili su tek sad postali prijatelji? Ne jure se više po nebeskom svodu, sustigli su se i ostali zajedno. Fešta dostojna Ostroga.

             Pred samu zoru liturgija pod otvorenim nebom.Da li je bogohulno primetiti sličnost sa zoroastrizmom?Da li su ljudi i onda kao i sad dočekivali povratak sunca iz sveta mrtvih sa istim dostojanstvom? Najveća kazna stiže zločince u sam osvit zore, zna se. Jesam li ja svoje zločine okajala tog jutra „rađanjem“ deteta Miroslava? Jer Miroslav svojim dečijim „lepa teta“ i „lepi čiko“ spoji nevidljivim nitima konce sudbine jedne Jovane  - Blizanca, moje - Raka i Vedranove - Jarca u klupko virtuelne porodice.  Okajah li svoja čedomorstva? Očisti li se ta aura ili ima još...? Dokle se prostire dužina senke svih mojih življenja?

            Još jedno čišćenje odrađeno. Da , postaću golub... postaću soko koji će u kljunu nositi miris tamjana Bogu. Letim...

 

6.oktobar 2007.

            Stvaraću te i stvoriću te ponovo i ponovo dok mi tvoje umnožene figure ne prekriju vidik. Da ne vidim nikog drugog .Dok me ne obložiš svojom svetlošću sa svih strana da ne osetim nikog drugog. Dok me ne odvojiš od sebe same da bih se predala večnosti. Da zajedno opstanemo iza stvarnosti kad već ovde i sada nije moguće. Kad je već ovde ljubav varka i kratkovečna. VENERA U ZAGRLJAJU SATURNA.

            Dolaziš i odlaziš. Mamiš i prizivaš, a onda nestaneš. Nešto drugo prelomi i ljubav ostane da visi u eteru besplodna. Ređaju se moji uzdasi nemoći i tvoja kajanja. Ostavljamo iza sebe put posut prilikama neiskorištenim – uvelim ružama, a mi nit' vreme možemo natrag vratiti, niti materiju. Sve u svoje vreme. I ljubav i smrt. I džabe nadanje u bolje sutra. Sutra je varljivo u ovim godinama.

           PRELOMITI. Ali šta? Jedino SEBE.

                      * * *

           Danas su Zadušnice! Nije ni čudo što se javljaš. A ja i slepa i gluva za znake. I dosad smo se razumevali više dušom no rečima. Nemoj biti ljut, ti živiš u jednoj stvarnosti, ja pokušavam da podmirim dve i da ih ne zbrkam, otud odsustvo duha. Evo i sad , telesno sam u ovoj stvarnosti, a treperim u tvojoj. Danas si sa mnom i pokušavaš mi nešto reći. Koliko sam nemoćna! Tvoje poruke ne dopiru do mog mozga, osećam samo tvoju nameru i nagađam...

            Bi li danas neko od tvojih do tvog groba? Boli li te njihova podvojenost? Jesi li digao ruke od nas ovde? I kako saznati odgovor kad je sve jedna duboka haotična tišina iz koje ne umem izdvojiti tvoje misli, od misli drugih  i od mojih misli...Čije li je šta i ko je ko?

            Ne razumem ni smisao noćašnjeg sna, ni značaj ovog sunca koji se kroz muku danas po prvi put pomalja iza zavese oblaka, ne razumem ni zašto je tako moralo biti, ni zašto je to tako.

            Tuga...

 

11.oktobar 2007.

            „Tornado se približava“, poruka sa zidnog kalendara.

            „Make the future now“, poruka sa neke sveske.

            Slika jedne prošlosti vraća se brzinom munje, razmahuje se poput tornada, a onda se ležerno baškari u sadašnjosti...Matrica, još jedna u nizu.

            Zamak sa šljaštećim krovom izdvaja se ponosan iz jesenjeg pejzaža.. Prema severozapadu pruža se čistina oivičena šumom, a onda gvozdena ograda. Ogromna poluotvorena kapija odvaja nas od divljine. U divljini reka. Mirna. Beše nekada i neke zelene padine...prema istoku, valjda.

            Nisi ni znao da gradiš ponovo svoje kraljevstvo.Umro je kralj, živeo kralj!

            Ti ode,sledeći dolazi. Jahač puteva. Izgubljenim pogledom traži obrise bivših vremena po predelima zelenim. A sva bivša vremena u mom su pogledu. Vidiš li ih,  umorni putniče?

            Ne razumem, kome spremam kraljevstvo, kome nameštam postelju?

            Matrijarhat. Čekati kao matica ljubavnika svog. Bez pitanja, bez zahteva. Biti tu, za slučaj da naiđe...ako naiđe ikada.Strpljivo rovariti po vremenima bivšim i budućim i od toga napraviti sadašnjicu. Virtuelnu koliko  i prošlost i budućnost. Stvarna je samo promena i samo je ona stalna.

            Stigao si...malopre ne beše u vidokrugu. Oklop na mrkom konju. Sigurnom rukom držiš uzde, ali je duša premorena.Stigao si krivudavim putem koji vodi od šume do zamka, preko čistine, čini mi se kasom, kao toliko puta do sada.A onda stade. Okrenu konja da njuši jug dok tvoj pogled traži prozor tornja.

            Trnovu Ružicu tražiš , možda, krstašu? Pitaš se da li te se još seća, a znaš da je za tvoj pogled živela.

            Ipak sumnja obuzima pred ciljem i najhrabrijeg ratnika. Jer ovo nije ratište, a cilj ne treba osvojiti kopljem i štitom, nego srcem. Treba položiti srce pred noge kraljice svoje. Dah svoj. Ne, ne radi se o oholosti, radi se o dečaku koji živi unutar svakog muškarca. Radi se o strahu od odbijanja , jer će onda srce samo usamljeni putevi videti, dok ne izdahne u nekom pokolju.

            A sad još šanse ima. Molećiv pogled jedan prema belom velu koji se vijori , čini se, iznad kula, prema oblacima... Osmeh ostaje iza oklopa u bradi...Još trenutak pa će se okrenuti, zajahati vihor vremena i nestati...

            Stani! Ne idi! Kuda opet?! Rasuće ti se lik po kamenu puteva, a srce ostati usamljeno. Probudi me! Ovog puta hajde da živimo u večnosti... – kažem , a usne ne mičem.

            Znam da me je čuo, znam da me je video... zidovi zamka providni su za čežnju. Sjaši ovenčan svetlošću zapada, položi srce svoje kao oružje pri predaji i uđi u moje kraljevstvo kao u dom svoj...

            Ili i TI MENE SANJAŠ kao što JA TEBE SANJAM, moje drugo ja?

            Gradimo puteve od svetla i mostove od iluzija...

 

14.oktobar 2007.

            Ne stvaraj mostove koje ne možeš preći!

 

18.oktobar 2007.

            Otkrih lakoću postojanja – poistovetiš se sa likom ovog i već si na njegovom putu, poistovetiš se sa likom onog i već misli da te zna godinama i bez tebe ne može... Ubaciš se tako u sudbine  ljudi , što svesno, što nesvesno, i ode tvoj život. Ili slepo slediš svoje sopstvene staze pa ti se drugi ubacuju i mrse konce čineći deo  tvoje sudbine. Odvajkada je tako.

            I niko nikada nije pripadao samo nekome kao što nije pripadao isključivo ni sebi.

 

19.oktobar 2007.

            Neka mi Beskonačni duh otvori put!

            Budi uz mene i danas, ne napuštaj duh moj i bodri telo moje neka izdrži ovozemaljska iskušenja. Odbrani me od svojih sad kao što me odbrani svojevremeno od ostale zveradi. Ti si njihov bol, ne ja. Zaštiti decu moju koja ne nose nikakvu krivicu kao ni dete tvoje.Pomiri zavađene, prosvetli umove i daruj im mir, dok oni drže oči uprte u novac kao u Boga.

            Ovo je moj dom i ne dopusti da zagorčaju tu istinu. Ne bežim od obaveza, ali pravda je jedna i nije na njihovoj strani. Oni ne vole to što ti izgradi, vole samo dobrobit zaboravljajući pritom da to nije njihova zasluga.Ti ostade vlasnik svega i posle smrti, kao što je izgleda slikar i dalje vlasnik devetog sprata jer prvi ode Bogu. Nadam se da si sad shvatio grešku.Imao si čiste namere moje, ne uzvrati zlom jer zlo povlači zlo kao što i dobro vuče za sobom dobro.

            Neka dobro zavlada.

            Tražim ruke nalik mojima...

            Toliko toga lepog dobih od Boga , prvenstveno radost i smeh. Od toga ostade stidljiv osmeh pretežno zbog radosti drugih. Ostalo se istroši usput, prosu se po stazi života.

          Dream on...kaže pesma. Ne dade mi Bog nimalo zavisti, ni lukavstva.Koliko je dobar što rastereti dušu moju tih „darova“! A dade mi ono što je najplemenitije od svega – moć da oprostim! Još samo da naučim da oprostim i sebi.

            Toplota! Toplinu tvojih ruku tražim, Sunce mog neba.

            Oktobar je . Spira mirabilis je pokrenuta, znam. Pitanje je šta će uneti u moj život. DOBRO.To će uneti.SVETLOST. SJAJ. RADOST I SMEH detinjstva i čistu dušu jedne davno usnule Drage. Toplina tvojih ruku probudiće me za večnost.

            Topao stan – topla duša. Udišem toplotu i izdišem hladnoću duše okovane strahom. Odlediće se i moj oklop, širiću svetlost, tvoju svetlost, svetlosti moja!

            I get the magic...

 

21.oktobar 2oo7.

            Zapitam se u neki sumorni dan kad ni leta golubova nema čemu li služi ovaj naš prolazak pod nebeskim svodom i hoće li ikad ljudsko dokučiti Božju nameru.

            Sve besmisao za besmislom, vuku se za rep u sve hladnija jutra. Zračak svetla bude brzo prekriven tugom i haos je opet na pomolu. Toliko je lako izgubiti se , a nigde pomoći da se ponovo pronađeš. Sumornih dana svetlost se jedino pronalazi unutar jedinke. JUHU ! GDE SI?

            Mislih, došao si ,a ono put se još ogleda u tvojim očima. Škripe ti još koraci po tuđem asfaltu , tvoju senku prate još druge žene. Moji su samo uzdasi i iščekivanja.

            Slutim čežnju,zamoriše te putevi sinji, uželeo si se toplog kutka jednog srca. Jedino se još srce nada da bajke nisu za decu. Ti jesi moja bajka svesno doživljena. Gledam ti pognuta ramena, umoran korak – težak si period pregrmeo...odlučnost je samo u očima ostala. U zenici iskri. Susret dveju usamljenih duša oslikava se ispod gusto spuštenih obrvi. Smešiš se jer u srcu već osećaš toplinu one koja te sanja cele jedne večnosti.

            Ja sam kao pančevački putari zimi, i kad dođe dugoočekivano, zatečena sam!

 

27.oktobar 2007.

            Sveta Petka.

               Sajam knjiga.

               Zamena teza:

            Mesec pun u Ovnu,

            Mars crveni u Raku.

            Devetke u datumu.

            Draga Mašin i kralj Aleksandar –

               Jedna ljubavna priča.

 

28.oktobar 2007.

            Kap po kap ističem iz ove stvarnosti. I šta ostavljam za sobom? Gomilu depresivnih trenutaka zalivenih kišom suza. Beše nekada radosti kad ne znadoh naličja lica pojedinaca. Sad hodam toliko oprezno kroz ovaj svet kao da mi je telo od prevrnute kože, što lepo reče Majakovski. Sve ih držim na odstojanju , pa i sebe. A toliko sam puna ljubavi koja vrišti zatočena u duši jer se nema kome dati! Zar ću je vratiti večnosti netaknutu? Od čega li se sastoje veze ako nema istinske iskrenosti i dobrih namera, ako svako čuva svoj posed, svoje stečeno, šta god to bilo...

            Ostadoh poslednji Don Kihot (ili Mohikanac) koji će dati celu sebe ili nestati – za ljubav.

 

1.novembar 2007.

          Voli...

               Ne voli...

                       Voli...

                            Ako voli, koga voli?

                                    Ako voli, ko voli?

 

6.novembar 2007.

            Ima loših dana i ima gorih dana. Za tih gorih dana shvatiš da si stigao do dna i da dalje nema, moraš skočiti. Samo što skok liči na rađanje feniksa iz pepela jer pre leta moraš ljuštiti sa sebe sve strahove, sve iluzije i sve sumnje. Tako ogoljen tek možeš Bogu ili čoveku u sebi. Ništa tu ne pomaže laž da će sutra sve to lakše ići i ništa tu ne pomaže hamletovsko odlaganje. Rodiš se za večnost ili umreš , opet za večnost.

            A tako je bolno prerasti sebe, isključivo sebe, svaki put. Jedino što se ne sme je odustati.

            Smrt sebe uvek najavljuje,haos je njena izvidnica.Pluton ne pušta Veneru iz svog zagrljaja, ovih dana. A ona zaboravi sve Šeherezadine priče, nažalost. Dok će neko da se sretne s Bogom,neko će se rastati od anime svoje, nekome će se dete roditi, a neko kao ja mora doživeti transformaciju na ličnom planu.I svi ćemo biti od nečega oslobođeni i svi ćemo dobiti nove okove...tako se istorija pravi. Tako nastaju mitovi koji prerastaju lično i postaju kolektivno dobro.

 

14.novembar 2007.

            Zalepršaše brezina haljina usled jesenjeg daha.

            Pleše drobeći se.

            Sluti na zimu.

 

16.novembar 2007.

            Teče jesen moje usamljenosti. Prvi sneg pokriva trag jedne prošlosti, jednog življenja. Često sam bila sama , ali ne i usamljena. Nisam usamljena što nemam nikog pored sebe, mada, lepo je kad ti se kosa rasipa na nečijem ramenu dok zaljubljeni pogledi prate igru iskrica u peći. Lepo je i kad se čuje dečiji žagor iz susedne sobe, koji je, koliko juče još, smetao. Lepo je čavrljati i sa ostarelim roditeljima o slikama svog detinjstva koje se mešaju sa mirisom palačinki...

            Usamljen si kad nemaš više čemu da težiš, kad se pogled izgubi u prazno i kad je svejedno kakvo će sutra doći.

            Najviše se  plašim odustajanja od sebe, jer onda brzo dođe dan kad se čovek oprašta od svetlosti.

            Ako je reč stvaranje, onda smo najmoćniji upravo dok živimo svoju kaznu datu od Boga. I eto apsurda: budeš najveličanstveniji onda kad si najmizerniji. Samo što, dok to shvatiš, vreme ti je isteklo.

            Naša granica oređena je dvema rečima: rođenje i smrt.  Upravo u periodu između te dve reči mi jesmo bogovi. Preko reči imamo moć stvaranja.

            Kako li se stvara u večnosti?

 

27.novembar 2007.

            Unapred tražim oproštaj. Ovo je uvid , nije osuda.

            Svako je kovač svoje sudbine, kaže narod, dakle, moć promene je u tvojim rukama, kao što znamo. Ali , ne treba ti nikoga da menjaš - to je pogrešan smer kretanja – ti treba sebe da promeniš! Treba da presečeš. Kad se „odvoji“ od porodice,  presekao si po ženi i deci, pa zbog griže savesti „ostade“ sa njima. Ko koga tu laže? Ti sebe svakako. A razloga u večnosti ima koliko si voljan da kopaš, i za ostanak i za odlazak. Dakle, nije to razlog.Razlog je u tebi – moranje da se raščisti sa sobom do srži.Kad se bude čist pred sobom,onda i ostali prihvataju promenjenu sliku čoveka.A ako je ne prihvate (što se retko događa), to je njihova nemoć, ograničenost. A ne onoga ko je sebe uspeo promeniti.

            Pošto nisi raščistio jednom, teško je to učiniti svaki sledeći put. Jer svaka sledeća veza nosi isto ono što si već imao – nečistu savest. Čardak ni na nebu ni na zemlji.Kakav mir onda očekuješ, ako ga sam sebi ne stvoriš? Prvo u sebi.

            Da, da...primer deci i tako to...A kakav je ovo primer?! Ćuti i trpi, zarad čega? Zarad Srbije? Pa Srbiju mi činimo (bez nas definitivno Srbije nema!) i, naravno, biće onakva kakvi smo mi. Isto je i sa Bogom. I onda izvinjenja nema.

             Ima samo naše slabosti prema sebi i detinje želje u svakom da, kad je u teškoj situaciji, odgovornost preuzme drugi.

 

28.novembar 2007.

            Štrajk prosvetara u toku. Vlada Srbije mora da je rođena u znaku Jarca kao i naš Leonardo Erdelji, pa ne popuštaju ni za pedalj. Baš se pitam ko će pasti s brvna, kao da se ne zna unapred da smo to mi, obrazovanje. I onda se pitaju otkud toliko nekulture u ovoj Srbiji... Dok u školi organizujem štrajk, kod kuće sanjam. Ako se ima o čemu sanjati.

            San o velikoj plati ostaće san čak i onda kad u Srbiji štrajkuje 82% škola. Neve- rovatno!

            San o velikoj ljubavi sahrani Saturn u vodama Raka dok još bi pre pet godina...

            San o uspešnoj karijeri nikad nije ni postojao.

            San o uspehu dece ostavih deci da odsanjaju.

            Jedino što mi je istinski bitno bilo beše ruka u ruci puna poverenja, razumevanje preko pogleda...Izgleda to će zaista ostati samo san.

            Opet se tuga useli u noć bez perspektive, u jutro bez cilja, u dan bez smisla, u život iz navike.

 

5.decembar 2007.

            "Zalud sav trud oko učenja bez truda oko čistote života.

            Nebeski svet se ne otkriva učenome, no čistome.

            Ne može đavo razoriti jedinstvo naše, ako mu mi ne pomognemo. Ne može nas đavo nikad pokoriti, ako mu se sami ne predamo." 

                                                          Prolog, Sveti Nikolaj Žički

 

9.decembar 2007.

            Uzdigao si se iznad fizičkih zakona, kažeš, i iznad zakona svemira. Jesi li čovek još? Jer ako nisi, onda nam se pojmovi ljubavi ne podudaraju.

            Lomiš se, kažeš, a opet znaš kako će se završiti. Meni treba bajka bez kraja, meni treba čovek koji će voleti samo mene.

            Prođe još jedan dan gospodnji.

 

16.decembar 2007.

            Reka. Tamiš. Na reci splav. Na splavu mi. Radni sastanak „Centra“, pa štrajk je.

            Blago ljuljuškanje talasa. U duši mojoj zaiskri mir i potraja toliko da sam i ja postala svesna toga. Negde će to odzvoniti.

 

31. decembar 2007.

            Lovac lovi lovca...

            I dalje se jurim po ovom belom svetu, očajno pokušavajući da saznam sve što mi je dato da saznam.

            Dok zvezdice u mini jelki pozivaju na vanvremena putovanja, dok neki očajnički pokušavaju da što intenzivnije prožive ovu noć (jer ipak je ona proistekla iz nekadašnjih bahanalija), ja tražim prečicu kroz vreme i stalno se borim sa sobom.Jedna Draga žali što će još jednu novogodišnju noć provesti sama – to ljudsko biće u meni žali za efe- mernošću čoveka i svega materijalnog, a druga Draga opet, upravo zbog te efemernosti, traži spas u duhovnosti, u proširenju uma. Napredujemo puževljevim korakom, jedna ka zadovoljavanju ljudskih potreba, druga ka postizanju besmrtnosti.Koliko je još života potrebno da se prosvetlim? 2008. stiže za koji čas i mada je dosta postignuto, ja bih da zaokružim, kao da ne znam da se krug zatvara u smrti. Zaboravljam pritom na bolove u leđima koji podsećaju da večnost nije sadržana u ljudskom obliku.

            Opustiti se... ali vremena za ispravljanje grešaka više nema... grč... tok misli se prekida strahovima i onda ne nastaje ništa kreativno. Onda me valovi bacakaju  od jedne obale do druge i ne postajem belutak, nego haos.

            Ne znam koga više da oplakujem, mrtve, koji ne žele biti tamo gde jesu, ili nas , žive, koji moramo još i to iskušenje smrti pregrmeti.

            U ovom trenutku se pitam koliko njih ima hrabrosti da dočeka trezveno Novu godinu. Koliko li njih ima smelosti da se suoči sa sobom u novogodišnjoj noći? Možda je i greh biti sam, a biti još živ? Ili tako prolaze oni koji nisu uspeli sačuvati svoju porodicu pa makar ni za šarenu laž, radi očiju sveta?

            Krivica je samo moja. Nisam umela bolje , nisam htela sagnuti glavu, htela sam biti  svoja i novogodišnja noć u singlu je deo ceha.

            Zašto li sam onda tužna kao poslednji patuljak u priči?

 

1.januar 2008.

            Treba stvoriti drugu bajku, očito nemaju sve happy end. Ili se negde zalutalo. Zabasalo, što kažu Bosanci. Sad stvar treba popraviti. Tako je to kad želim koristiti prečice (crnogorske) čak i u bajkama. Idem iz početka...

            Zamak ( sa limenim krovom koji podseća na sjajni šlem Don Kihota) i dalje dominira okruženjem. S desne strane stoje zgrade kao lanac brda prema severoistoku. Sa leve strane, ruševine pančevačke staklare opominju da je materija podložna zubu vremena i da joj ne treba bezuslovno težiti.Niko ništa sa sobom od toga u grob poneo nije, a ukusi i navike su različiti  pa deca obično ne vole ono što vole njihovi roditelji. Staklara sad stoji kao avetinja, Sodoma i Gomor našeg komunizma, gde se malo radilo, a mnogo uživalo. Na jugoistoku – Las Vegas Petrohemije , Azotare i Rafinerije podsećaju da ni svemir nije daleko. Noću svetla giganta naše industrije spajaju se sa stvarnim zvezdama pa čovek zaboravi da je zemaljsko biće, da nije još vreme... Severozapadno, oči se odmaraju na jezeru  (- bazenu u modernoj varijanti priče!) i na belini snega koji danas pokriva ono što treba da bude šuma zamka jednog Robin Huda , možda.

            Dakle, tu nije greška. Mesto je pravo (u potkrovlju hladno kao u zamku, zaista!), ali zbrzah sa dočekom princa!!! E, tu je problem, zakačih se za prvu neobičnost koja je naišla i pomislih da je to taj! Jest’ on i princ i vitez i mnogo što šta drugo, ali on nije MOJ princ. Čoveče, promaših! Tu ja spetljah konce priče i od niti predanja htedoh napraviti realnost. A vidim ja da se dve ravni ne poklapaju, pa (j)opet, čak i sa naočarima, slabo razlikujem šta je ono što je stvarno, od onoga što želju predstavlja. I tako , kujem  ja niti po kojima će se raspredati naša priča, kuje on i ... umori se! Odluči da se drži svoje stvarnosti gde je bitnije biti nadčovek (to je pogodnije za gordost) no biti na putu da se postane svečovek ( ne zaboravimo: Buda je ostavio SVE svoje za sobom da bi istinu o sebi shvatio) – a to je teeežak put i gorak zalogaj i nije prepisano svakom.

            Nego, zamota me svilenim nitima svoje priče ili svojih želja koje na ljubav ličaše, na nežnost i pažnju... a kad malo posustane u oblikovanju tzv. neke naše bajke, ja konačno progledah. Ma , nije on taj! I puzzle se uklopi i mir nastane u duši kad istina na videlo izađe. Sad je jasno ko šta hoće i ko čemu teži.

            So,dok ćeš se ti držati svoje dve „prave odluke“, ja ću ostati na putu (TAO), pitanje je samo koliko još žrtvi mogu podneti. Želim ostvariti sebe do svog maksimima, pa da se vratim među ljude i da proživim u miru ostatak života. Uostalom, harem nije mesto gde ću ja pronaći svoj mir, a sputanost nikad nisam podnosila.

            Prema tome, vraćam bajku na zimski pejzaž i ne znam da li će mi sneg, kiša ili vetar doneti vesti o tebi, o onom pravom putniku, putniku namerniku – onom koji sa namerom dođe baš meni, pa da se konačno oslobodim, da poletim...

            Ja sam promena, menjam sebe , ali i sve kuda prođem. U tome je draž mog postojanja.

 

2.januar 2008.

            Pahulje plešu svoj nemi valcer na mom prozoru. Zavejaće ti put...Neće. Ovog puta ne dolaziš samo u izvidnicu. Mrkova si zamenio gvozdenom pticom. Dvaput se oglasila danas.

            Prošetah parkom pre podne ostavljajući po negaženom snegu otiske svoje duše. Hladnoća umiri moj nemir i ja dođoh kući smrznuta, ali sa odlukom. Nisu svi prinčevi meni namenjeni. Moj princ jaše snežne oblake danas, oglašavajući se brundanjem motora. Tek da se javi da preleće, da je prisutan, ali nije vreme još...

            Večeras, dok intenzivno razmišljah o njemu – o kralju (jer izgleda da je prestao princ biti i da se promene događaju i na drugim prostorima samo su meni nevidljive), ponovo zabruji od gore, a let zvezdanih pahulja postade življi.

            Da, znam, na putu si opet... sokole nebeski . A  naše staze mogu se ukrstiti jedino na zemlji ili ćemo večito hodati paralelnim svetovima, ti spuštajući pogled, ja upirući ga u odsjaj sunca sa tvog krila.Ali čak i da do kraja svog puta hodamo paralelnim stazama, žalila ne bih. I ne znaš koja je uteha znati da postojiš! Čak i ime na javi da mi ne znaš, zvaćeš druge imenom mojim, a ja ću ti se odazvati u mislima. Čuješ me? Onaj eho koji prati glas svake žene u tvom životu, to sam ja. Okrećeš se? Tražiš me očima duše?

            Jednog dana zaustavićeš svoj let, uzjahaćeš belca, okitićeš se perjanicom belom i tvoj oklop će zasijati na suncu mog neba . Stajaćeš ispod prozora mog zamka odlučan da ovog puta ne propustiš moj izlazak iz sebe same, sedobradi kralju moj!

             Da, ovog puta smo se našli, čak i smrt ako se zoveš.

 

3.januar 2008.

            Okovana snegom i maglom, a unutrašnjost uzburkana neizvesnošću sutrašnjeg dana: koja je nesreća opet na pomolu? Znam već, kad mi ništa ne ide, kad sve stane, kad se danima pojavljuje spira u talogu kafe, tragedija je na vratima. Umorna mi je duša već od strepnji, tako da, kad se loše i desi, to bude oslobođenje. Zna se, propati se dan, dva-tri ili pet godina ili ne prežali se ceo život... ali to je POSLE. PRE je strašno. Ta neizvesnost – kuda i koga će udariti opet. I čak i da unapred znam, lakše nije. OPET TO TREBA PREGRMETI. Reći ili ne reći? Opomenuti? Kojim pravom? Božje je, nije moja odluka. A opet niko i ne sluša, dok nije prekasno...kao da ne znam da će, kad-tad, i moj red doći... za sve. Pred svačija vrata mečka zaigra. Samo ako znaš ranije, lakše se dočekaš na noge jer nemamo tri života : jedan za pad, drugi za podizanje i treći za uživanje.

            Danas sam Malarmeov labud, ni s Bogom, ni s ljudima.

 

7.januar 2008.

            Duša mi vrišti okovana ledom januara i maglom jednog Božića. Nekome nedostajem i neko mi nedostaje. S mukom zadržavam uzdahe za koje nisam ni sigurna da su moji.  Teško se kidaju veze među ljudima kad se jednom uspostave, tako da bajke jednom izmišljene nastavljaju da žive i van pisca...

            Da li je u tebi pokrenuta misao o slobodi , pa sad s leđa spadaju ti sloj po sloj odgovornosti koje si sam preuzeo, a da ti niko tražio nije? Hoćeš li imati dovoljno hrabrosti da se pogledaš u ogledalo i stvarnost vidiš? Ništa teže na ovoj zemlji ne čeka čoveka nego što je suočavanje sa sobom. Ali ako se hrabrosti ima, kojeg li oslobođenja!!! Koje blagodeti čekaju onog koji je prestao da laže sebe! Niko ga više povrediti ne može, jer je on apsolutno svestan istine o sebi i uvek može da razlikuje sebe od onoga što o njemu misle oni  nesvesni koji i dalje projektuju svoje zlo, svoje neznanje, svoju nemoć da krenu stazom samospoznaje. Malo je onih koji krenu tim putem, a još manje je onih koji opstaju u toj istini.

            Podneti radost uspeha i gorčinu neuspeha jednog življenja, jedinog življenja – svog življenja . SAM.

            Kralj je jedan pa makar i za prosjaka se izdao. Dostojanstvo ga izdaje.

                      ...

            Ne nestaje težina u duši. Odluka je tvoja.

            Svako je oličenje jedne osobine. Neko je Plodnost kao Demetra ili Persefona, neko je Toplota sunca kao ti, a neko je Svođenje na suštinu , kao ja. Jesi li spreman za promene? Ko god bio. Da prerasteš sebe iznutra, da se od topline svetlo širi, mudrost da se stekne...

                   ...

            Stalno se likovi prepliću... zajednički je imenitelj za sve vas bivše, sadašnje i buduće kojima ja težim  tragalac za svetlom.

                  ...

            Još si na putu... Da li ćeš stići do mene za vreme ovog mog življenja?

            Slutim kako duša ispunjena biti može i žao mi je svakog trenutka osame, samo što nemam kud, ovog puta ne zavisi od mene... Nastojaću da budem što duže, ne bih li te dočekala, svetlosti moja.

 

10.januar 2008.

            Kako se otac Porfirije , Grk, sporazumeo sa Francuskinjom bez prevodioca, a da je svako pričao svoj jezik?

            Kako se stvara u večnosti?

            Kako ja zaustavljam kišu ili kako je razvejana magla nad Pančevom?

            Prozorljivost?

            MENTALNA SLIKA!!!

            Priča li priča Spasoje V. , samo slabo čujemo. Nije dovoljno slušati,treba i čuti. Nije dovoljno ni čuti, treba i razumeti, kaže kineska poslovica.

            Za „čitanje“ tj. gledanje slike nisu potrebne reči, jer Francuskinja nikad ne bi razumela grčki da je slušala ušima. Zamisli, kažem ja kiši:“Stani!“ Ona naćuli svoje veeelike uši i proguta me njima! Pih!

            Ali sliku može svako videti. I razumeti je.Ona se može videti i ovozemaljskim očima...ali slepi Porfirije teško da bi komunicirao onda sa Francuskinjom ili, još gore,kažem ja oblaku:“Zavrni svoju slavinu!“ To i slikom dočaram...oblak raširi svoje okice kao izbezumljeni vuk na Crvenkapicu i kroz rupe još jača kiša lije! Glupost! Kako je čovek ograničen sa svih svojih pet čula, da nema šestog koje otvara kapije večnosti, a onda mogućnosti bezbroj!

            Ne stvara srpska, francuska ili bilo koja reč iz bilo kog jezika čuda. Ne stvara ni slika na papiru čuda, slikaj slavine oblaku koliko te volja...

            Emocija i smirenost. Tu je ključ. Jasnost zamišljenog. Tesla , genije!Bog, čude- san! Stvarati snagom uma...a ljudi koriste mišice, pa dizalice, pa... smetilište napravismo od ove planete. Glupih li ljudi ! I ja sa njima.Umesto da utisnem ove reči u večnost, ja ih i dalje pišem! A reče mi Georgij pre toliko vremena: „Ostavite knjige...“ Branila sam se , što bi rekao Jovan, psiholog, strah od uspeha... Branila sam se ljudskim tekovinama protiv božanskog u sebi.

            Da objasnim kako sam ja razumela božansko stvaranje. Iz haosa (misli) izdvoji se svetlo (jedne misli), slika mentalna budućeg...Za sve to vreme stvaranja mentalne slike mozak vibrira i šalje (vrlo bukvalno) vibracije dalje. Jezik vibracija nema ime, nije ni srpski , ni grčki... on deluje kao talas jer jeste talas. Njega prihvata smiren  um čoveka, kao i um čoveka željnog da čuje, ali razume ga i cela priroda, i vetar, i kiša ili magla, preuzimaju ga stvoreći svoju sliku, čovek u umu, a priroda direktno delujući – to je njena „slika“ i kiša prestaje...

            To nisam znala! Nisam znala da za stvaranje nisu bukvalno potrebne reči. U suštini, kao što rekoh, NE STVARA MENTALNA SLIKA, NEGO NAŠE EMOCIJE ( čitaj: LJUBAV) KOJE ISPOLJAVAMO PRI STVARANJU TE SLIKE. Ako je um smiren i srce čisto i prepuno ljubavi, čovekov um se spaja sa Bogom, radi na frekvencijama nadljudskog i telesne granice onda nisu nikakav problem. Zato se svetiteljima dešava da hodaju iznad zemlje,zato imadoh utisak u Ostrogu da, ako se ne držim čvrsto za rešetku ograde, mogu lako da „preletim“ preko nje,a provalija duboka.To letenje u ništavilo opisao je Kastanjeda, samo što se skok Kastanjede s planine  završio u krevetu. Ali nije svako podučavan od Don Huana, ima nas i samoukih.

           p.s. Lakše je komandovati prirodi, ljudi su totalno zbrkanih mozgova.

           Nisam ja otkrila sad mentalnu sliku, u tome su mi pomogla moja predavanja i pitanja učenika, za šta sam im zahvalna, sad sam samo shvatila razumom kako ona funkcioniše i u tome je čar.

 

14.januar 2008.

            Ne dočekah sama ipak ni Božić Batu, ni deda Mraza, doduše srpske. Partnera za rumunske ne stekoh jer ne ispoštovah ono rumunsko u sebi. Predah se drugom jeziku, jeziku otadžbine svoje jer ga osećah kao svoj. A i niko prorok u svojoj kući postao nije, činjenica je. Samo što je čoveku potrebno mnogo strpljenja, mnogo sigurnosti u sebe i svoje kvalitete da bi izdržao nesvesnost ljudi. Često se postavljalo pitanje, balansirati ili preseći...

            Ponavlja se ista priča (zakon matrica)...opet me otkrivaju kao dragi kamen, da bih potom postala kamen oko vrata...glupo je i dosadno igrati istu ulogu , a znati ishod komada unapred...negde mora da grešim čim miriše na isti rasplet...

            Negde treba nešto promeniti...balansirati ili preseći? Balansirati do presecanja,a onda opet, ’ajmo ,Draga, od nule, skupi razvaljene cigle, gradi novu kulu u kojoj ćeš se povređena osamiti neko vreme dok te ne prihvate kao pustinjaka i onda opet zablistati kao leptir u rosno jutro i umreti do uveče, usled zla ljudskog. Usled nemoći da spoznaš matricu,da promeniš tok... blistati u poniznosti, u tihovanju uma ne čuti zov haosa, živeti u svojoj energetskoj kugli, pristupačna svima, a zaštićena. Biti generator dobra koji se ne troši.

            Da li ću ikada umeti da zavolim sebe kao što umem da volim druge?

            Leptir u rosno jutro ili generator dobra?

 

20.januar 2008. Sv. Jovan

           Izbori za presednika Srbije. Kontrolori na delu... Jesmo li ikada ikog mi, narod, izabrali?

      19.januar 2008.Bogojavljenje

           Četiri godine od tatine smrti. Ne zaplakah, ali je ljubav ista.

          18.januar 2008.Krstovdan

            Petak. Post i Vladin seminar.

            Postih i dobih. Vrati mi usud svest o bratu blizancu u Goranovom liku. Vezanost beše velika, tolika da život bez onog drugog smisla nije imala.

            Da se saberem... Od malena sam htela imati decu blizance. Sećam se , jela bih „blizanačke“ plodove šljiva, kajsija ...sve dok mi ne rekoše da je blizance teško odgajati.

            U porodici, među rođacima ili čak prijateljima, nigde blizanaca,zato je ta želja utoliko čudnija, uticaj je dublji – podsvesno pamćenje bivših življenja.

            Stvari se vremenom razjasne ukoliko čovek ima strpljenja da prati znakove. Sećam se još jedne svoje (životne) neispunjene želje: ruka u ruci, neusiljeno, s poverenjem, sa prepuštanjem, u svako doba dana i noći, na svakom mestu, u bilo kom vremenu i pred bilo kim. Ruka u ruci. Ta čvrsta veza, to mi nedostaje i još ne pronađoh takvog čoveka. Ne ostvarih želju svoju. Pružih ruku svom bratu u radu, svesna da sam ga pronašla, da je to taj osećaj koji tražim ceo svoj život...

            Želela sam i čoveka koji će biti deo mene u svakom trenutku, u kojeg neću nikada posumnjati jer znam da samo s njim celinu činim. Činilo se da sam ga u jednom trenutku svog življenja našla, ali on bi otac i ljubavnik, a ja tražih nešto mnogo jače, neodvojivo od mene same. Htedoh čoveka s kojim mogu pričati o svemu na ravnoj nozi u svako doba...

            Najbliži tom pojmu beše Peca. Neverovatna neusiljenost u ophođenju, praštanje i razumevanje, a opet bez povređenosti... Beše samo tri dana stariji,sad je ostao 28 godina mlađi.Da ne bi tragične pogibije, možda bih bila zadovoljna što tamo negde živi ono što se skoro brat blizanac nazvati može. Čudna je činjenica da mu do skoro nisam mogla tu smrt oprostiti. Činio je razne gluposti i ništa mi nije smetalo, ali me njegova smrt strašno povredila..Bila sam jako ljuta što me je ostavio,kojim pravom? I dok ga je devojka s kojom se duže zabavljao presamićeno oplakivala, ja sam u svom plakanju samo tu ljutnju osećala.. Nije smeo to uraditi. Otići i ostaviti me. To bih stalno ponavljala i na groblju, kod spomenika njegovog, godinama sve dok mu nisam, valjda , dosadila pa mi dođe u san, mršav, zemljane boje, umoran, govoreći samo ove reči: „SVE U SVOJE VREME“ Knjigu propovednikovu znam, ali da li je sad to vreme , Peco? Petrică, am înţeles acum?

           Šta ako je onaj drugi  deo mene same i onda smo rođeni ne samo istog datuma već i iste sekunde.A opet onda za čim tragam?Zašto se još uvek neispunjena osećam? Možda materijalizacija drugog dela mene ipak postoji, po sistemu matrica, još negde u ovom življenju, možda nije sve završeno s Pecom...Na  Vladinom seminaru saznadoh šta tražim, shvatih i priču o rođenju blizanaca , od kojih jedan doživi tragediju neku, a ona bez njega ne htede živeti. Ništa joj nije značio ceo niz braće i sestara bez njega, htela je umreti da bi opet cela bila.

            Ruka u ruci. Neispuštena nikad. Razumevanje pogledom. Želja da se udovolji i najmanja sitnica, ali i da bude udovoljeno. Da živimo jadan kroz drugog. Da sanjamo isti san i da i u snovima budemo zajedno. Šetnje po padinama u cveću, mi bosonoga deca, negde, tamo...dovoljni sami sebi u suncu. Gledamo se u oči dok svemir odzvanja u našem smehu...

            Taj san... Padina neka, gledam ga kako s teskobom spušta svoje dečačko telo  u dolinu ne smejući da se okrene...Znam, u rat ide , pozvali ga...Znam da se možda nikad videti nećemo, ali dete sam , a u deci nada ima svoj hram.

           Mislim da ga sretoh još jednom, u drugom snu, samo već stariji besmo, dvadesetak premašili.... Svako odrastao pod drugačijim okolnostima. Možda i muža već imadoh, nižeg rasta,kojeg ostavih da bih te zagrlila za čas oko struka da se osetim opet celom.Samo ti beše ratnik, vitez i ovo beše samo kratak predah jer putevi ti se ogledaju u očima... Ostade li živ? Jer ja kao mrtva hodam kroz vekove bez svoje druge polovine...

            Jednom, u nekom življenju, moradoh se nasilno oprostiti od majke svoje, mlada sahranjena... od one čije sam telo bila.

            Da li je i oproštaj od brata u istom življenju?

            Da li je to bitno?

            Izgleda da kroz sva življenja proživljavamo JEDAN ŽIVOT. Izgleda da imamo jedno rođenje i jednu smrt. Jedno generisanje energije i jedno njeno raspršivanje (smrt) ili spajanje sa božanskim (večnost). Stalni prelasci  iz „života“ u „smrt“ i obrnuto čine život jedne duše, kao što se za vreme jednog življenja dešava stalni prelazak iz sna u javu. Cilj tih prelazaka je usavršavanje,  ponavljanjem matrica sve dok se ne shvati situacija i „preraste“... Oblikovati sebe,brusiti...za večnost.

            Ostaje nejasno prvo rođenje. Da li,možda, i dalje na ovom svetu postoje samo Adam i Eva, a svi smo mi samo multiplicirane energije jednog te istog? Ja – varijanta prvobitne Eve (ili Lilit) i kad se sve varijante prosvetle, vratiće se u Raj ponovo. 

                Hm? Hoćemo li se bar  tamo sresti i prepoznati, snago moja...

 

11.februar 2008.

                        JE  SAIS  PAS

Détourner des rivièr, porter des poides,

traverser des mers, je saurais faire.

Défier des machines, narguer des lois,

les foudres divins, ça m’affraie pas.

Je sais prendre un coup, le rendre aussi,

river des clous, ça j’ai appris.

Je suis pas victime, je suis pas colombe

et pour qu’on m’abîme, faut qu’je tombe,

Je sais les hivers, je sais le froid,

mais la vie sans toi, je sais pas.

 

Je savais le silence, depuis longtemps,

j’en sais la violence, son goût de sang.

Rouge colères, sombre douleures,

je sais ces guerres, j’en ai pas peur.

Je sais me défendre, j’en bien appris,

on est pas des tendres par ici.

 Je sais les hivers,je sais le froid,

mais la vie sans toi, je sais pas.

 

Lutte après lutte, pire après pire,

chaque minute, j’ai cru tenir.

Je voudrais apprendres, jour après jour,

mais qui commande à nos amour?

Je sais les hivers, je sais le froid,

mais la vie sans toi, je sais pas.

Je sais pas...

Je sais pas...

                     Cèline Dion

 

11. februar 2008.

            Ovih dana kopadoh k’o luda po ostacima koje ti ostavi...šta tu još ima da se nađe sem bola...neiskazanog. Ni lepe trenutke ne zapisah...snovi i snovi kao opomene neposlušane. Znala sam da tragedija preti, ali ne znadoh i s koje strane će udariti, ali da će tebe Bog uzeti...Zaista, i da su mi rekli , ne bih poverovala.

            Vremenom klupče se odmotava. Krenuli jednom, u bajci nekog drugog vremena Ivica i Marica u šumu...Krenu u drugoj priči Tezej po Arijadninoj niti ...i ubi minotaura. Tragovi ... prate se da bi se u haos upalo i uz pomoć Boga odatle i izašlo...

            Ja pratih put duge, put zalaska sunca i dođoh tebi...

            Da slutih samo, Nebojša...Desi se priča tužnija od svake ljubavne priče... Nađoh i izgubih, mislih , prijatelja, onda... a brat mi vaskrsnu u izlasku sunca nad Pančevom... da bi smog tog grada zamaglio sliku tvoju jednog letnjeg zalaska sunca. Znadosmo se tačno godinu dana...šest meseci bez tebe,a u tvom stanu, zamrznuta... Bol zaustavljen u neizvrištanom kriku... strah zaleđen u srcu jer vreme ne prašta i ništa se samo od sebe okajati neće sem preko sopstvene krvi...Toliko smo mali, jadni, nemoćni...skupljamo mrvice s Božjag stola i mislimo da znamo boju i ukus božanskog.

            Gde si? Da li još lutaš ovim prostorima nemoćan da dovršiš započeto, gledajući kako se grabe za plen koji ti zaradi smrću svojom...kao da sam ja jedini pravednik, kao da mene jedino boli... ja samo nepravdu ne podnosim.

            DA LI BI OSTAO ŽIV DA SAM ODUSTALA ... ? DA LI BI...? Eho u mom umu...

            Znam da su boje s tvoje strane i lepše i življe ... i da se jedino preko smrti tamo stiže. Zašto li onda ovih dana toliki teret na srcu? Zašto reč oproštaj ne silazi s mog uma? Da li me opominješ da se neman opet uzvrpoljila, da opet traži plen? I snovi opominju li...

            Samo ovog puta znam da sam nemoćna kao Don Kihot. Mogu da se bacim na vetrenjače, da se borim s mešinama...gubitnik sam samo ja.

            ŠTA AKO JE NE UZMEM U OBZIR?

 

13.februar 2008.

            Treba se opet upustiti u borbu i opet je borba na život i smrt.

            Trebalo bi da sam sad pametnija, spremnija, a ja sam samo umornija no ikad jer tek sad znam šta me sve čeka i da, i ako bude pobede, ona će biti Pirova.

            Čini  mi se da je najtužnije od svega to što u borbu opet moram krenuti sama. Neću deliti, doduše ni slavu ni sa kim, ali ni očaj borbe kao ni muku poraza. I dok su i pobeda ili poraz relativni, borba je izvesna, a ne budem li je započela, poraz mi je osiguran. Kao i uvek , alternativa je tek bledi aksiom. Ovog puta moram se boriti za svoj dom.

             Da li je moguće da ništa smisla nema, da je ovo onaj obećani i dat život od Boga samo varka, šarena laža? A mi toliko proslavljamo rođenja, toliko veličamo dolazak nove duše! A opet, samo to imamo i ništa drugo...

 

1.mart 2008.

            Mărţisor...

            Koliko nežnosti u tom deminutivu,bez obzira na kišu koja ga je dočekala.

            Sve je više obaveza usled čega mi život postaje sve bezličniji. Čekam da dođe NEKO da ga promeni kao da ne znam da je moć promene isključivo u mojim rukama. DUUM! Evo stiže još jedna...sagnem glavu u jarmu obaveza, preskočim dah proleća (koji je samo za druge) i dah ljubavi u svom dnevnom rasporedu tegleći točak života za sobom kao da nije moj, kao da je tuđ. Ja bez emocija, uostalom, ni ne postojim.

 

3.mart 2008.

            Posle dva udara uragana Eme u moj krov, prosvetli se i moja proseda glava!

            Sve je tu , sve je na okupu i na broju samo još i da progledam, a progledah kad stavih naočare, da ironija bude veća, pri dobrim očima sve je bilo mutno.Otkrih da čovek i za uživanje je stvoren. Genijalnu stvar mi otkri moja Aleksandra pitajući me čuđenje- njem deteta zašto bih imala grižu savesti, odnosno zašto smatram izgubljenim vreme- nom vreme provedeno u činjenju zadovoljstava sebi. Odmah se latih par knjiga koje sam kupila ko zna kad sve se naslađujući mislima da ću ih JEDNOG DANA u miru pročitati. Najtačniji opis tog „jednog dana“ bio bi – penzija. No, eto meni debele prehlade pre penzije i saznanja da i pored redovnog posla u školi,pored privatnih časova i priprema za takmičenje, ja mogu uživati! Pa da, a šta da sam umrla?!

            Konačan izbor pade na podebelog Uspenskog . Znajući da ni prehlada ne traje doveka, počeh skromno da iščitavam poglavlja koja su me najviše privlačila da bih posle ipak knjigu započela od uvoda kao što bi pošten Rak svagda i uradio i... surprise! To je ono što tražim već par godina,a ono stoji mirno na polici i čeka !Uspenski, čovek mog senzibiliteta.Objasni mi moj put koji pređoh sudarajući se sa nevidljivim zidovima (koji bole kao i vidljivi), a i nastavak putanje... Ono što me posebno obradova beše saznanje da sam još na putu! Nekad sporije, nekad brže napredujem ali tao se pruža preda mnom. Oslobodi me i jedne teške odgovornosti koja me godinama opterećuje budući da sam prosvetar. Reče da je životni put pojedinca nemoguće promeniti kao što je nemoguće promeniti crte na njegovom licu.Naravno,to ne znači da sam čovek ne može promeniti sebe, ali potrebno je ZNANJE. Svakako da se pitam jesam li ja  dostojna tog znanja jer uzanim putem idu malobrojni, a širokim svi, kao što znamo, ipak znam da ću stegnuti zube i hrabro se baciti u talas...pa gde stigla.

            Let it be!

 

8.mart 2008.

            Komšinica viče na komšiju. Ona Vaga, on Rak. On je otera negde...Sve za Osmi mart – Dan žena. I to je način proslave...lepe stvari se ionako brzo zaboravljaju, loše nikad – bar će zapamtiti (i ) ovaj osmi...

            Rad, rad i samo rad. Rad je stvorio čoveka reče ...Lenjin? Davno beše doba kad znadoh sve komunističko – socijalističke fore i fazone. Sad znam: rad je stvorio zaborav!

            Radiš do besvesti, dok se ne spustiš na sve četiri od umora i, gle, čuda! Ne misliš više ni na šta! Ni da je danas tvoj dan,ženo, ni da si ti i dalje sama, da ti nema ko toplu reč uputiti, osmeh... Čini mi se da nikad kao za Osmi mart muškarci ne nestaju sa pozornice dana. Ispare! I laž je da je to usled stidljivosti da pokažu svoja osećanja... LAŽ... to je iz proračunatosti! Ako pokažu bilo koji znak pažnje ili nežnosti, moraju preuzeti odgovornost i ... A za to nisu sposobni.

            Čak i kada se usude, to se ubrzo pretvara u komšijsku „proslavu“...Iskreno, lakše je takve proslave odraditi solo, raditi , raditi i ...raditi.Možda je onaj Lenjin bio tvorac ere Vodolije, usamljenika koji vape za nežnošću, a hrabrosti više nemaju da odškrinu ni za koliko pomoliti nos vrata svog srca.

            Uostalom , uvek će se naći neko divno dečije srce koje će pokloniti svoj osmeh, kao beba danas u naručju svoje majke, gleda mi auru i smeška se, smeška...Topi zaleđeno mi srce osmeh taj... ili poruka bivše učenice koja, tek kad menja ambijent, shvata šta sam joj pružila... ili postupak mojih takmičara , osmomartovska ruža uz predivne iskrene osmehe pune nežnosti...ipak ima ljudskosti samo je ne umemo zadržati.

            I kakve veze ima što nijedan muškarac danas petlje nije imao da nazove...Ta rođeni smo sami, sami ćemo i umreti, a gubitnici smo samo ako ne uhvatimo lepotu trenutka u letu.

            Osmeh bebe na martovskom suncu...htede mi nešto reći,ali...gospode, šta li je htela reći... pogled je bio tako bistar...

            Predivna roze ruža, sad na stolu u vazi...predivan krin od Stefana, Nemanje i Anđe...koja li simbolika imena...

            A opet, što taj šiljak tuge opstaje u duši...ja se zaista danas ne nadah ničemu, ili , možda, lažem sebe...lažem li? Verovatno, jer evo suze kreću...

            On... taj...neki...

            Brzo će i večnost...sreća te je ovaj život efemeran...

            I bi dan osmi.

 

16.mart 2008.

            Nedelja. Prva nedelja uskršnjeg posta i pričešće. Bi i molitva za ljude na Kosovu, ali od prepune crkve ostade prvi red.Toliko o rodoljublju.

            Volela bih da imam više vremena da se bavim onim što me zanima...nažalost nema.Ali Uspenski potvrdi ono što sam već ranije primetila da fantastično funkcioniše -  zakon simetrije ( Kako je gore , tako je dole), pa pošto je sve preslikano u ovom svetu možemo u malom pronaći objašnjenje za veliko. Što ću ja kukati što nisam s Bogom, kad njega mogu naći i preslikanog i dole među nama. I tako bacih pogled na procvetalo drveće ovog marta i shvatih gde je suština drveta. Nije u korenu, presađuj odsečeno korenje od stabla koliko te volja, ništa neće ispasti. Suština života drveta je u preseku između korena i stabla . Onda me opali po glavi zašto se poklanja posebna pažnja prvoj čakri, pa odatle kreće kundalini, naša energija života!

            Zaista, ceo svet je jedan složen sistem preslikavanja.

 

18.mart 2008.

            Ponovo hladno i kišovito.Ova zima je bila ona prava, starinska. Lepo je što ih ima još, što se nisu razbežale pred civilizacijom.

            Čežnja... Dor, dorule , dor...de freamătul codrului, ca haiducului, de dus, de căi mărunte, de arătură proaspătă...de sat...natal...de veselia tinereţii...de anii de apoi.

           Mars u Raku...prepući će srce...suze na sve strane...Gde se god okreneš, stres te čeka.

            Câmpiile infloresc pe alte meleaguri, pe meleagurile copilăriei. Acolo a rămas tot mirosul primăverii, toate culorile pomilor în floare...

            Ovde dima ima, jurnjave i borbe, za dinar...ni topla reč ne ostaje, oduvaće je košava svaki put.

            La noi, cândva, alte vremuri erau...era timp de vorbă, de surâs, de glume, de dragoste... Cine ne întoarce acele vremuri , Uzdinule?! Dormi liniştit în amintiri!

            Ovde samo tuga caruje i ni proleće, proleće više nije.

            Provrištaću sve svoje uzdahe...dor, dorule, dor...

 

26.mart 2008.

            Seksualni akt jeste ostvarenje sebe do maksimuma. Kako onda DATI SE i OSTATI svoj, odnosno, čuvati se da ne bi bio opet povređen?!

 

30.mart 2008.

            Ovih dana proleća, kada se svetlo koleba, a sunce nejako još, priču o usamljenosti htedoh kazivati...

     USAMLJENOST   <    USAMLJEN             <          USAM(ITI SE)                                                                   

(stanje osame)         (biti sam sa sobom)         (dovesti sebe u stanje osame)                 

 

<  (U) SAM      <            JE(SAM)                →         od kojeg potiče SÂM

  (biti u sebi)        (postojati/biti/Buda)                        (jedinka)

 

            Prema tome, ja sam ovih dana U SEBI mada se čini da funkcionišem kao i obično. Samo ja svoj raskol znam. Samo ja znam da, ukoliko ne bih morala zarađivati za sebe i druge, ostavila bih ceo taj zastareli školski sistem kao zmija svoju kožu pored puta i otišla bih rasterećena dalje...Ali ja nisam zmija, a nisam ni Buda, ne posedujem palate u kojima ću ostaviti svoje...nego mora se raditi da bi se živelo, ne moraju baš svi u pustinjake, to je moj izbor...

            Sinoć otkrih da sam došla do mnogih istina sama, tonući u sebe kad već spasa u ljudima bilo nije, kad se već nisam imala kome okrenuti...

            Spirala vremena...kružni tokovi – postanak i nestanak svega...

            Gaus, Lorenc, Ajnštajn... Tesla... Jung...

            Ipak, književnost beše prva moja ljubav, fizika druga...astronomija treća?

            Ljudske ljubavi su varljive, nepostojane, isto koliko je i čovek nepostojan...i sama sam čovek, što li optužujem druge?!

            Kako li se postaje androgin?


 

                                            3. Povratak domu svom