Spira mirabilis

Maturski radovi 2017

 

                    Razgovor sa sobom

                         Dobrivoje Dubljanin, IV 1

 

            Već je izašlo sunce...U ovoj sobi mi udara pravo po očnim kapcima, izgleda da se nikada neću ljudski naspavati. Svako jutro isto, vrtim se pola sata dok mi sunce fotosintezom ne da snage da ustanem, umivam lice da bih skinuo krmelj, pljujem šlajm nakupljen posle sinoćne kutije cigareta...Ne znam koliko još mogu da izdržim pre nego što me monotonija dokrajči.

            Prošlo je već nekoliko meseci, niko ne obraća pažnju  na mene. Osećam se kao trudnica u poslednjem mesecu, iščekujem upravnika, ali on nikako da dođe. Nemojte me pogrešno shvatiti, ovde uopšte nije tako loše, imamo hranu, vodu kakvo-takvo društvo. Toplo je, imam priliku da posmatram primorske galebove i druge vrste ptica ovih predela. I vazduh je prijatan u mojoj sobi, dok sa druge starne  dvorište vonja  izmet pomešan sa  mirisom mrtvih pacova i vrelim letnjim znojem, koji, tako spojeni, suze  i pale dlake nozdrvama. Ljudi ovde su takođe toksični, ako se družiš sa pogrešnim ljudima, ni sam ti Bog ne može pomoći. Što me podseti, danas je sreda, a to znači da će doći. Svake srede dolazi jedna mlada devojka, tek prešla dvadesete, sa mladežom iznad desne usne i prelepom tamnom kosom gotovo uvek vezanom u čvor. Dolazi da propoveda o Gospodu. Tako mlada i tajnovita, poput onih divnih niskih talasa koji zapljuskuju obalu, ubacuju ti so i hladan vazduh u lice i umuruju san. Kao da je znam, ali odakle? Nema veze, eno je izlazi napolje, završila je sa svojim poslom, tri sata je, a to znači da je vreme za ručak. Svaki dan isto, morski plodovi, a posle njih bela kafa i keks uz veoma prijatan osmeh našeg kuvara Imanuela, niskog, ćosavog, tamnoputog čoveka sa nekih ostrva Južne Amerike (reče mi jednom ime svog ostrva, ali davno zaboravih). Posle ručka  uvek volim da prošetam i udišem ovaj vazduh, pustim hranu da se slegne i napravi mesta za večeru – najlepši deo dana. Za večerom sumiram ceo dan koji je prošao, kako se od prethodnog razlikuje samo po datumu. Zatim legnem u sobicu i počnem da čitam knjigu mog omiljenog Jesenjina, ili zamišljam udaljene gradove poput Alžira ili Istanbula. I tako sve dok ne zaspim.

            Već je zašlo sunce...U ovoj učionici mi udara pravo na očne kapke. Ne znam koliko još mogu da izdržim...

 

 

                    Razgovor sa sobom 

                                 Jovana Petrović, IV 1

 

            Da li je osuda biti dijamant u gomili običnog kamenja?

            Da li je osuda ili ne, ja želim biti albatros koji ispituje svoje granice i leti iznad mora galebova koji svakog dana kljucaju jednu istu tačku na ovoj usahloj zemlji. Želim da sazrim u snažnu i jaku ženu, možda neshvaćenu, ali uvek moralnu i duševno čistu, kao Sofija. Da guram svoj kamen kakav god bio, jer će on svakako biti tu dok ga Bog ne skine s mojih pleća. Da s belom kafom u ruci podnesem tu kaznu od Boga datu i s njom okončam svaki trenutak novog dana. Jer svet je naša predstava, onakav je kakvim ga mi činimo. Radije bih bila pastir koji drži stado u šaci jer on je vođa svih njih, nego trčala sa ostatkom stada za nekim tamo čobaninom koji mu određuje pravac života. Mada, ako Boga pitamo, on će reći da on određuje život jer ga nam je on i dao, ali s obzirom da on ne odgovara na naša pitanja, već samo nemo posmatra, onda ću živeti neosetljiva na bol baš kao Merso. Ispitaću granice čoveka, da vidim svet i van Proklete avlije. I da, osudiće me, ali ne ljudi, već prazne ljušture od Boga stvorene, koje stoje na promaji vetrova života ne udišući ni česticu vazduha.

             I čemu onda njihovo postojanje?

 

                                Razgovor sa sobom

                                          Anja Komnenić, IV 1

            Ko sam ja?

            Da li sam Lado Tajović zatvoren u zatvoru  crnogorskih planina? Jer, okružuju me sa svih strana pritiskajući me do granica izdržljivosti. Da li čekaju da odustanem, da se povučem ili da pustim životinju  iz sebe, koju se trudim toliko da obuzdam? Ako odustanem, umreću. Ako dopustim sebi da budem loš onoliko koliko znam da mogu budem, izjednačiću se sa Đavolom. Oduzeću se, biću zlo zla, ubijaću i kidaću meso golim rukama. Halapljivo ću piti krv kao da je voda. Sahraniću svoju savest pored leševa svojih neprijatelja. Strah je pokretač svega. A strah od smrti je ono što pokreće životinjske instinkte u meni. Ubiću da ne bih bio ubijen, a ne zato što je to moja želja. Vi ste tako hteli. U čije ime ste ih pokrali? U moje niste. U čije ime ste ubijali? U moje niste.  Svoje ratove ste vodili – moje niste. Ludilo. Sve ste ih dobili – ja sebe izgubio. Ne želim zlo, glad, bolest i smrt. Hoću da se dignem sa ovog dna. Ne pripadam ovde, niko od nas ne pripada. Mržnja nije naša, data nam je. Dižem ruke uvis, želim da dotaknem nebo, ali su mi noge u paklu. Ne znam kako ću se iščupati, ali znam da moram. Poleteću kao albatros iznad ovog zla. I tada će osuđivati. I tada će upirati prstom. To je jedino što znaju. Osuđuju me i kad sam Lado Tajović i kad sam albatros. Sada shvatam da nije u meni problem. Ja mogu da budem i dobro i zlo. Problem imaju ljudi sami sa sobom, jer ne mogu da budu ono što bi želeli, pa im ne valjaju ni drugi.

            Mogu da budem i otrov i lek, na njima je da izaberu.

 

                  Lutanja savremenog čoveka

                                  Marijana Kerekeš, IV 1

 

            Bacam poslednje poglede na ove ljude, na 29 lica sa kojima sam provela prethodne četiri godine.

            Dočekali smo i ovaj maturski ispit, misleći da nakon ove škole sledi sloboda. Prevarili smo se, rekla bih. Tvrdimo da je ova škola naša Prokleta avlija, ni ne sluteći da sedimo u u manastiru fra Petra i da su ovi ispiti, zapravo putovanje u Carigrad, gde nas prava Avlija čeka, naš lični dolap. Čeka nas život, a od našeg izbora zavisi kakav će biti. Možda ćemo poput Vladimira i Estargona i mi odlučiti da čekamo nekoga, ili nešto, jer ne možemo sami da usmeravamo naše živote.

             Pitam se da li ću uopšte biti shvaćena, kakav god izbor da napravim. Da li ću uopšte imati nekoga da me podrži.? Takvi su retki, ljudi najbolje znaju da osuđuju. Kao što su Mersoa osudili zbog njegove hladnokrvnosti. Optužili ga za ubistvo, a presudili mu za običnu belu kafu i neplakanje. Opet, Raskoljnikova poslali u Sibir zbog ideje o boljem životu, bez gnjida. Koliko god lutali, tražili prave puteve, ishod je isti – osudiće te, neće ni probati da shvate, a kad bude došao dan tvoje smrti, neće znati da će i oni završiti isto.

            „Pozivam za svjedoka vrijeme, da je svaki čovjek uvijek na gubitku“, reče Ahmed Nurudin. Ali nije uzeo u obzir da je gubitak za svakoga od nas drugačiji. Ako mene pitate, smrt nije gubitak, ali prazan život jeste. Ljudi žele biti savršeni poput Tvorca, ali kada shvate da im sledi smrt, uviđaju da su ipak samo estetske vaši, a to je njihov poraz. Zato od nas zavisi da li ćemo za života uraditi nešto zbog čega nam smrt neće teško pasti. Hoćemo li moći da kažemo da smo ponosni na svoj život, da on nije bio uzaludan i da ćemo i posle smrti ostati upamćeni? Mehmed-paša Sokolović jeste upamćen. Jer čovek nije mrtav onda kada smrt dođe po njega, već onda kada bude zaboravljen. Naš je izbor hoćemo li  biti Bodlerovi albatrosi ili Malarmeovi labudovi. Ili ipak onaj zaljubljni par iz Pandurovićeve „Svetkovine“? Nerazumevanje ni njih nije baš zaobišlo, kao ni Iliju Čvorovića, kojeg je njegov ideal doveo do ludila. Kladim se da su i za Čehovljevog Astrova govorili da je budala, jer je samo on znao ceniti lepotu ruskih šuma.

            Naše lutanje počinje nakon ovih ispita, a naša sudbina zavisi od puteva koje ćemo odabrati.  Biram da budem albatros.

 

               Sve što su hteli da kažu, a nismo ih pitali 

                                     Milica Petričević, IV 2

 

            U mračnoj staroj ispitaonici u zatvoru, na klupi sede Merso, Raskoljnikov i fra Petar čekajući da se neko pojavi na vratima i sasluša ih, kako bi se pravdali i izašli odande uzdignute glave. Soba je mala, mračna i hladna, zemljanog poda i okrnjenih ziodva koji mirišu na vlagu i uzavreo znoj. Klupa na kojoj sede napravljena je od zarđalih  debelih gvozdenih šipki koje, ako ih dobro pogledaš, liče na šipke kojima zatvorenicima lome kosti i prave im rane od kojih kasnije i umiru. Preko tih šipki nalaze se mokre drvene daske sa kojih otpadaju delovi od starosti i vlage.  Na sredini prostorije visi sijalica o koju svako ko prođe udari glavom. Zidovi su oguljeni, sa velikim rupama i potpuno prljavi, ali se to slabo vidi zbog mraka. U takvoj prostorij, osim pacova, paukova i buba u ovom trenutku borave i naši junaci.

            Na vratima se pojavljuje policajac, visok, krupan i crn, oštrog pogleda i čvrstog držanja, reklo bi se da je Turčin. Isti onakav kao u delu „Na Drini ćuprija“ prilikom danka u krvi. Razdra se svojim dubokim i jakim glasom koji zagrme i odzvoni u prostoriji. Razdra se još jednom: „Poco!“ Na  vratima se pojavi kičasto obučen čovek za sobom vukući svog slugu Likija. „Ovde sam“,odgovori bojažljivo. Stražar ga uvede unutra i preda ga policajcu koji mu sa vrata odmah reče: „Sudi ti se za bezobrazno ponašanje i držanje Likija u ropstvu, zaslužio si smrtnu kaznu! Predaj sve svoje stvari!“ Poco se obrecnu i reče: „Ali ja nisam kriv, on je moj prijatelj, on ne može bez mene. Mi idemo kod Vladimira i Estragona, čekamo Godoa, žurimo!“ Policajac ga ljutito upita ko je Godo, a on mu odgovori da je Godo srećni Bog i bolje vreme. Policajac pokaže stražaru rukom da ga vodi i on ga odvede na izvršavanje smrtne kazne.

            Zatim uđe Merso i policajac mu reče: „Ubio si Arapina, sledi ti ozbiljna kazna, šta imaš da kažeš u svoju odbranu?“ Merso   reče: „Ništa“, hladno, ravno i nezainteresovano. Policajac ponovo upita isto, a Merso reče: „Ranio je mog prijatelja nožem. Znam da ću svejedno umreti, nebitno je kada, moj život je apsurd, niko neće ni primetiti da me nema“. Policajac se ironično nasmeja i upita ga treba li mu nešto, a on odgovori: „Pred izvršenje smrtne kazne prijala bi mi jedna bela kafa.“ Stražar ga odvede, a Merso krenu za njim bez imalo straha.

            Posle par minuta uđe Raskoljnikov i poče da priča kako je njegovo dvostruko ubistvo herojski čin, kako se on, poput Napoleona, odvaja od ostalih vaši, kako nije želeo da ubije staričinu sestru, ali se ona pojavila nenadno, kako nije kriv, kako treba da mu budu zahvalni jer je ubio zelenašicu koja nikom ništa dobrog nije donela, ali i on završi kao i prethodni. Poslednji uđe fra Petar koji se od starha i bola rasplaka. Stigao je samo da kaže: „Ali ja nisam kriv, krenuo sam u Pariz, grad ljubavi, nisam imao nameru nikoga da povredim!“ Stražar se pogleda sa policajcem,  sleže ramenima,  pa mu namignu i stražar ga povede sa sobom, uplakanog i prestravljenog. Čulo se samo: „Nisam kriv, ovo je greška, pustite me, nisam kriv!“ Na klupi osta samo Đorđe da čeka saslušanje od strane svog oca, jer on pred zakonom i državom nije kriv, već je rđav i kriv samo u očima svog oca.

             Stražar preuze zatvorenike i krene za njima ka mostu sa kog će biti bačeni. Stigoše do mosta. Zatvorenicima vezaše ruke, što ne čine prvi put, s obzirom da su seljacima i običnom narodu sve vreme ruke vezane pred vlastima i zakonom. Vezaše im i oči, kako ne bi videli kakva ih sudbina čeka sa druge strane mosta. Ovog puta, most preko Drine nije doneo ništa dobro nikome. Razdvojio je njihove nade za život i šanse za preživljavanje, razdvojio je  njihova očekivanja i veru u čuda da ipak negde postoji neko ko će ih pomilovati i dati im pravo na još jedan početak... Ali, ovoga puta, sve je bilo gotovo. Ovog puta stvarno je bio kraj. I njihova vezana tela padaše u bezdan kao stene, kao i sve njihove nade i želje...