Spira mirabilis

                                         1.Lovac lovi lovca

 

 

               

19.jul 2003.

            Čitajući Nastovićevo Trodimenzionalno tumačenje snova postajem svesna da se stalno osećam kao kamen ili biser koji se prisvaja zbog njegove neobičnosti (lepote, možda), a posle,kad pojedinci zadovolje svoj osećaj posedovanja,ne znaju šta će s njim jer se dublje nisu pozabavili njegovom vrednošću.Počinje da im smeta budući da ih opo- minje na sopstvenu lenjost (kavičluk?) da izvrše promene na sebi.Samim tim postaje pro- blem i ljudi teže da ga se oslobode.

            Oslobode se kamena,ali oni ostaju okovani sobom.

 

25.jul 2003.

            Tragač za istinom.Za smislom života kao i smrti.Postanka i postojanja .Za rado- šću...

            A što se dublje ide, sve je veća tuga.Za čovečanstvom u celini.

 

16.avgust 2003.

           Borac sa samim sobom.Protiv sebe.Jedino sebe možemo promeniti i nikog dru- gog. Svako taj posao mora obaviti sam.Raščistiti prljavštinu u svojoj kući.

           Sad sam biće svesno da „prljavština“ u meni postoji. Ne znam sve njene nazive , niti količinu. Ići ću redom koji nametne slučaj za početak.Odnekud se zmija mora uhva- titi.Najbolje je verovatno od glave,ali treba znati ŠTA je „zmijina“glava.

            Tražim nečistoće u sebi. Neraščišćen   razgovor o razvodu   sa svojom  decom, materijalno neobezbeđena...sve iz ležernosti. Lakše je bilo zategnuti kaiš no suočiti se sa raščišćavanjem unutar sebe.Ali da nisam to uradila, bila bih uskraćena za saznanje šta znači biti gladan,zaista gladan. Suspregnuti sebe radi drugih ciljeva.No, valjda sam  tu uhvatila „zmiju“ za rep ovog puta, sad bar znam dužinu. Dosad sam je izgleda stalno hvatala od sredine – odlasci od kuće – pa nikako da se odlučim da li ću prema glavi ili prema repu. Kolebanje ubija.

            Kakav sam borac? SAD. Jadan i bedan.Svesna svoje nemoći.Ne mogu ni sebi ko- mandovati...Treba disciplinovati sebe do najsitnijih detalja.

            Sad sam traljav borac.Na traljavost trošim mnogo energije.

 

18.avgust 2004.

            Kukavica sam koja na sudu treba da dokaže da je sposobna da se bori za se- be i svoju decu. To je moja borba,za svoj i duhovni i materijalni rast. Sad sa teorije mora da se pređe na praksu.

 

2.oktobar 2oo4.

            Jupiter u Vagi.Želja. Za muškarcem.“Tek je 12 sati...“  na radiju, sinhronicitet?  Ili energija koju poslah jednom muškarcu,stigla do drugog?Doduše,nadimci su im isti,ako je to bitno. Želja je ipak svesno aktivirana.Eksperiment.Ipak reakciju,ako niko drugi,osećam ja.I onda želja zaista postaje prava.Onda ja postajem želja.

            Na samom izvoru te želje čak i ne stoji  potreba za muškarcem , to  je želja  za ognjištem. Fascinirana  sam  OGNJIŠTEM.  Simbol  za porodicu, za okupljanje. Za vatru... toplinu...sigurnost. Ljubav?

            Sad sam žena.

 

7.oktobar 2004.

             Dva dana i četiri godine od znamenitog Đinđićevog 5.oktobra. Otišao Đinđić pod zemlju, ode  i  sve što je on predstavljao za nas,pojedince. Pao je kao žrtva,a mi nismo zadržali njegov polet, energiju, nadu u bolje sutra. Sahranismo sve to sa njim.

            U Pančevu opet protesti.Ekološki ovoga puta.Umor da savlada čoveka.Slično je dobu kad nam baciše bombe s neba,a mi se dole igrali meta.Ovog puta meni ličimo na mravinjak koji će Rafinerja, Azotara ili Petrohemija jednim ispuštanjem svojih otrovnih gasova potamaniti za pola sata. A mi se kao bunimo.Kao protestujemo.Kao demonstri- ramo. Kao živi smo.A svaki dan bar  desetak novih obolelih od raka otkriva se u ovom gradu.Koliko li Pančevo ima stanovnika da prebrojim dane koji su nam preostali, ili je ovo definitivno dan poslednji...

            A napolju miholjsko leto  u toku.Samo nema želje, volje ni snage za neki poče- tak,za promenu svoje putanje.Zar baš sve sahranismo sa Đinđićem?!  Sahrani li ,Bože, i našu starost?          

            Zavisimo od volje par „ljudi“...jadno li si, Pančevo!

           

2.januar 2005.

            Milosrdna sestra.Ne mogu proći pored bola,a da se ne osvrnem,da ne dam deo sebe.Ni pored ljubavi.Kad osetim ljubav, stopim se s njom,bez mogućnosti da zau- stavim prelivanje iz vrča.

            I tako, svaki put dam celu sebe – za bol ili za ljubav.

 

9.januar 2005.

            Let it be. Odlučeno je. I obelodanjeno u umu mom.Neka bude volja tvoja. Odba- ci sumnju, Neverni Tomo! Sad i za svagda.Priče Solomunove 31.To je najlepša pohvala koju dobih.To je moja vrednost. Za onoga ko vidi. Za onoga ko hoće priznati. Vreme je da više ne sumnjam u sebe.

            Pomozi,Bože,da se ne vratim u svoju ljušturu!

 

29.april 2005.

            Petak crni.  Bez hrane i vode ceo dan. Malo?  Mnogo?  Za mene dovoljno da bih shvatila...

            Danas sam biće koje više ne gladuje u očekivanju nagrade. Danas sam biće koje zna da NAGRADA STIŽE ISKLJUČIVO POSLE ŽRTVE, a da će ista biti u skladu sa uloženim naporom,odnosno sa veličinom žrtve.Sad znam da je ŽRTVA ta koja POKREĆE STVARI SA MRTVE TAČKE.Isto znam da će „nagrada“ pokriti onaj deo potreba koji najviše gori,pa se ide redom... Lanac žtrvovanja pokreće lanac dobrih stvari, lanac nagrada.

            Isto lanac zlodela pokreće lanac kazni.RAVNOTEŽA JE SVUGDE,TREBA BITI ČINI- LAC KOJI JE ODRŽAVA,a ne onaj koji je remeti,u zlu.

            Život se sastoji od niza tačaka u kojima se prvo poremetila ravnoteža,za kojima sledi niz tačaka u kojima se ona uspostavlja.Danas sam stvorila tačku u kojoj je došlo do pokretanja sa mrtve tačke.Mislim da je ovim danom delimično plaćen i račun za pojedine moje grehove.Dakle,  tačka ravnoteže i tačka remećenja iste, možda su istovetne, ali se one događaju u dvema različitim dimenzijama.U jednoj dimenziji „plaćam“ danak karmi, dok u drugoj pokrećem stvari za ovaj život.

            Dakle, ja sam danas aktivno biće.

 

8.maj 2005.

            Žena sam u potrazi za svim svojim licima.

            Da li ću imati smelosti da se pogledam?

 

20.maj 2005.

            Edip u potrazi za istinom o sebi.Zna se šta je našao i kako je prošao.Gorčina u mom želucu odnosi se na sudbinu moje dece, a možda i na moju.A opet, možda samo Rak progovara iz mene,majčinski instinkt koji bi voleo da sve konce,pa i budućnosti, drži u svojim rukama,naročito ako sluti zlo.Svako mora da se izbori za svoju sudbinu, to je jasno,ali treba biti i podučavan da to radiš,naročito ako si još dete, a to je moj kiks i to boli.

            Neki put je bolje ostaviti otvorenu budućnost, lepše se sanja bar.

 

27.jul 2005.

            Izađe Saturn iz Raka.Neumoljivi učitelj života.Najbolji.Ne dopušta greške,niti bilo kakva preterivanja.Svodi te na ono što jesi,voleo ti to ili ne.

            A ja mislih da sa završetkom škola nešto znam! Ha!Posle svih tih nauka pretilo je da izumrem kao biće.Dobila sam praznu školjku,omot ,a suština je ostala drugde, nevi- dljiva. Odradih i dom, i porodicu, i decu i opet isto.Čak mislim da je pogrešno deci po- svetiti celog sebe za ceo život jer ih tako vezujemo za sebe,oni postaju zavisni od nas i ,možda, nikad  slobodni,  nikad svoji. Treba ih  dovoljno voleti da ih možemo pustiti od sebe. Nadam se da dovoljno volim svoju decu da ih pustim da razviju svoje ličnosti.

            I onda, kad se eliminiše sve što je van čoveka, ostaje čovek sam sa sobom. Ostaje NIGDE i ne zna kako će dalje bez smisla.

            Sad ZNAM KAKO.Čini mi se da ZNAM I KUDA. Vremena (ono što ne postoji!) ne- mam.Stalno je bitnije naći se drugima pri ruci nego izgraditi sebe. Moraću kao Hadrijan ili kao Napoleon da naučim da radim više stvari odjednom da bih postigla sve što želim. JOŠ moram biti i  u ovom spoljnom svetu i u svom, unutrašnjem. JOŠ MALO. Kad se povu- čem, možda mi bude žao ovog sveta, ovog ludila, mada sumnjam. Nema se tu šta novog naučiti,sem lopovluka,nepoštenja,poroka...

            Očito idem stazom osame.Biti sam,a biti sa svima,dostojan cilj?

 

19.avgust 2005.Preobraženje Gospodnje

            Pas tragač. NJUŠIM SMRT.Tragajući za životom.Dok se ja samouko obučavam za iscelitelja, ponestaće mi rodbine za isceljenje.Na tragu sam smrti da bih pokušala da sve to preoblikujem u život.U kvalitet.

            Opservator.Njušim dimenzije koje se jedino naslutiti mogu.Čovek sam samo, ipak.Zasad osećam da mnogo toga postoji izvan ove „realnosti“.Silom otvaram „vrata“ na- dajući se da iza nije Pandorina kutija koja će me uništiti.Traganje uništi Edipa,zašto se ja to tešim mišlju da ću se izbaviti? Zato što i ostati uspavan postaje besmisleno.Jedino što daje osećaj življenja je upravo to, njušenje traga sledeće dimenzije,pa sledeće...dok se ne izađe iz okvira  ljudskog u (tzv. ljudsku) smrt, ali i večni život. Lakše bi bilo  sve ovo odraditi udvoje ili me savladava strah? Lakše bi bilo biti vođen ljudskim likom jer da sam vođena, to je sigurno,bila ja svesna toga ili ne svakog trenutka.

            Hoću li uspeti otvoriti vrata večnosti, preći most efemernosti i ostati bistre glave? Neću li izgubiti sebe na tom putu kao mnogi drugi...?  Da li sam stvorila dovoljno jak te- menos gde bih se mogla vratiti u svakom trenutku iz mora nesvesnog? Ličnog.A u kolek- tivno nesvesno tek virnuh. Za to treba još učiti,skupiti još energije. Na tom putu olovka i papir su mi najverniji prijatelji iz ovoga poznatog  sveta.

            OPREZNO IZLAZIM IZ ČETVORODIMENZIONALNOG SVETA. Sve te smrti koje su mi se dogodile omogućile su mi prolaz. Hoću li umeti da se vratim u ljudsku realnost,  a da zadržim stečena iskustva?To bi bio jedan lep cilj za ostvariti.

          P.S.Možda me je ova četvorodimenzionalnost gušila?

 

17.decembar 2oo5.

            Žena zaključanog srca poput kamena.Dragog. Pretvaram se cela,manje u dragi, a više u pravi kamen.Ukoliko se uskoro ne nađe neko da me ubedi da se vredi još jedanput otvoriti i pustiti  ljubav u svoje srce,eto Drage od kamena. Doduše, teško da u koži Raka mogu dugo biti iron lady, pre će biti da ću sagoreti iznutra i pući po šavovima. Na ivici sam pucanja, a princa nigde...zbaci li ga beli konj? Ili je toliko brzo galopirao da je postao nevidljiv? Zapravo, juče videh u Đurinoj školi pravu pravcijatu princezu (Jelisa- vetu), ali to ,titula, slabo na mene ostavlja utisak,ja moram upoznati i čoveka...

            Ide još jedan Božić, još jedna Nova godina...onaj princ galopira nevidljiv i  dalje, animus moj sahranjen sa ocem, a uspomene na veliku ljubav mog života gorke da još ne mogu sprati tu gorčinu ni svi snegovi  ni  sve kiše koje su protutnjale od onda.

            A šta fali snovima? Svaki put možeš da se izvučeš na foru da je to samo san...ma koliko gorak bio.

 

29.decembar 2005.

            Kraj još jedne godine...ali tek sad počinje onaj teži deo mog življenja koji vodi smrti.Koliko snage za borbu imam,toliko ću živeti.Odustati od borbe znači umreti.

            I mada,kada gledam napred,vidim svoju decu,a kad gledam nazad, vidim bar još mamu, sa strane – sestru, ipak osećam se kao stepski vuk.Neuklopljena u ovome što predstavlja svakodnevnicu za većinu, a slabih snaga za samostalnu borbu. Dosad sam imala bar fiktivnu G. podršku.Sad smo samo ja i spoljni svet. I svi gladni energije – vampiri.Okomili su se ,a ja još nisam naučila da oko sebe nacrtam zaštitni krug. Verovatno neću imati ni vremena da naučim. Načeta sam. Zlo se uvuklo u vidu bolesti. Još ne caruje...ali niodakle svetla. Ja moram biti svetlo da bih odagnala tamu zla. A ljudi vampirišu.Traže i dalje ono na šta su navikli i ne primećujući da je priča promenila sadržaj.

            STEPSKI VUK POSTADOH . DA LI DA URLAM SAMO ILI DA POČNEM I DA UJEDAM ?!

            Sad već znam šta donosi Nova godina.Borbu.Jedino borbu donose i sve ostale godine do smrti. Čist ćar je ukoliko borbu pretvorim u zadovoljstvo. Nadmudriti sebe – ostati stepski vuk zato što želim, a ne zato što moram. Sizifova pobeda nad bogovima.

 

1.januar 2006.

            Nešto tamo čeka. Čeka mene.Baš Dragu. Baš David. I ovog puta to nije smrt.Ima još do smrti. Na kraju ću još doći do zaključka da je najteže umreti, mada nam je to dragi Bog jedino osigurao. Smrt ne može omanuti, pitanje je koliko se plaća. Ili kako. Kakvim mukama treba iskupiti grehove jednog življenja.

            Ne čeka me ni ljubav. Bar ne ona i onakva kakvu sanjam da imam. Ne čeka me čovek koji voli samo mene i ja samo njega, s kojim ću se razumeti pogledom i koji neće dozvoliti da u naš krug uđe zlo, ljubomora, zavist, takmičenje, čak ni drugi ljudi. Čovek sa kojim ću imati zajednički cilj.To bi nas održalo skupa u ovim burnim vremenima. Možda ću sresti takvog čoveka ove godine,ali...neću imati vremena da se otvorim za ljubav. Drugačije vreme čeka. Ove godine moram materijalno da se obezbedim, da poboljšam svoje zdravstveno stanje,da revidiram stavove vezane za posao koji obavljam...

            Jer ranije voleh spremanje za školu.Sad me to umara.Ne radi se samo o navici. Deca uglavnom dolaze u školu da bi dobili diplomu,a ne i znanje i sve ih smara,dok ja opet idem u školu da bih bila profesor, da prosvetlim mozgove. Teška borba koja zatupljuje i većina nas odustaje... postajemo  sve nezadovoljniji poslom koji  obavljamo i sobom, gubi se smisao.

            Tragač za smislom života treba da budem ili da jesam.

 

16.februar 2006.

            Kiša.Davno nisam bila ovoliko depresivna.Nema izlaza.Izlaz ne zavisi od mene.Mora se čekati.A i šta čekam?Stan? Po meni  to je samo još jedan problem više.Veću slobodu delanja imam sad.Imam krov koji ,doduše, prokišnjava, ali ne moram se ja brinuti o njemu.

            Šta li ja to čekam? Možda onog princa i to isključivo da bih ga raskrinkala,da bih dokazala da nije princ,a ono pod njim da je raga. Groznog li satira u meni.

            Depresivac.To sam danas. U ovakvim situacijama razumem ljude koji se drogiraju – teže je naći smisao no drogu.

 

12.april 2006.

            Rođendan jednog dragog Ovna.

            Moje otkriće dok kiša dobuje dvorištem u ritmu apache maditation music: NE PLAŠITI SE VIŠE SMRTI. Da, naučila sam da pustim oblike i da dušu vidim kao večnu.Da,beše to težak put inicijacije. Jedino preko spoznaje patnje čovek može poimiti radost.

            Shvatih svu veličinu zvuka. U zvuku je zaista sva misterija rođenja i smrti. U meni je otvoren prozor ka beskonačnom koje ću potražiti u sebi. Da, zaista sam to ja, luda koja nosi i čarobni štap, i pehar, i pentagram, samo ih ne umem koristiti. Luda sam jer ne vidim,što bi rekao Puškin, da je istina u meni samoj.

            Shvatih i to da na putu koji sam izabrala JEDINI VODIČ može mi biti SNAGA LJUBAVI. Nema boljeg putokaza, ni boljeg prijatelja.Hvala duhu Uspenskog, kao i duhu Junga i duhu svih predaka koji bdiju nad mojim koracima. I ovo beše inicijacija – svesnost o mogućnosti izlaska iz materijalnog, a ipak pritom ne umreti.Možda je to teži put no konačan izlazak duha iz materijalnog okvira jer je ono neminovnost.

            Da, znam da sam sama izabrala ovaj put. Da, znam i to da će svaka sledeća inicijacija biti samo još jedno gorko iskustvo materijalne mene,ali je zato to oslobađanje duha. Pitanje je u kojoj će meri u svakodnevnim postupcima u meni preovladati materi- jalno nad duhovnim i obrnuto.Ali to ne menja suštinu jer LOVAC LOVI LOVCA i dalje. Naj- bolje takmičenje za koje znam jeste takmičenje sa sobom.Ni sa vremenom,ni sa smrću čak.

            Čekam da zasvetli božaska iskra u meni.Da, znam da ona svetli,ta živa sam, ali hoću da je budem svesna u svakom trenutku.

            Putem snage ljubavi postaću svesna iskričavosti božanskog u sebi.

 

7.avgust 2006.

            Venera u Raku, Saturn,planeta mog partnerstva, u Lavu... Čini se divna konstela- cija za ljubav.Ali moji zahtevi su visoki : ILI SVE, ILI NIŠTA. Jer mislih nekada da ljubav ime ima. Da mora biti crn, toplih očiju, pametan,nežan, pun razumevanja, a opet mu- škarac. Da mora da me nadvisi i pameću, a ne samo visinom. Da osetim i utrobom i mo- zgom da je ON TAJ. To mislih nekada. Sada je 46. u toku. Sad vidim da, ako i dalje že- lim takvog muškarca, onda će to morati biti na kratke staze, usput... Mnogo dajem, ali mnogo i tražim.

            Sad vidim da tražim  senku među oblacima.Brata,druga, oca i muža u jednom. Sad shvatam da tražim avet iz prošlih vremena,duh koji me prati,ili ja njega pratim, kroz eone,usavršavajući sebe kroz telesne manifestacije.

            Tražim oblak energije, svetlucavih iskri,koje se, možda, još nisu materijalizova- le, koje,možda, još spavaju u večnosti. Čekam drugi deo sebe, nadajući se da će ovoga puta potrajati neizmenjeno do kraja mog življenja.

            Danas čvrsto verujem da ću dopreti do svog usnulog princa.

 

24.septembar 2006.

            Zvuci fadoa probudiše u meni čežnju i shvatih koliko sam usamljena, koliko mi snage treba da promenim i delić svog života.Treba mi snaga slona i koncentracija Boga. Nisam ni jedno ni drugo i onda, kad čovek to shvati, prosto se preda vremenu i događajima. Prekuka što je samo čovek.

            Danas uhvatih usamljenost u sebi. Čini mi se ponekad da traje vekovima i da joj korene nikada neću iščupati.A što dalje idem u svom razvoju ,sve je veća osama...i onda umre i poslednji patuljak usled usamljenosti.

            Znala sam u šta se upuštam,ali nije vredelo zadržati ni status quo,onda čovek umre usled dosade. Ali nadah se da ima još ovakvih kao ja,željnih apsoluta. Nadah se da ću ih, kad ih budem dostojna, sresti.  

            Onda patuljak ne bi umro od usamljenosti. Pitanje je da li bi umro.

 

15.oktobar 2006.

            U mirisu jesenjeg daha sunca njušim ljubav. Bez lika je,bez imena. Bez vremena. Slatko neko osećanje,milina koja se širi meko udovima budeći ih. I znam da sam živa kao Sofka za vreme  njenih večeri,mada imam 46. I tek bih sad znala KAKO. Samo nemam S KIM. Možda bi se našlo i KADA čak.Pitanje GDE nikada nije ni bilo bitno. Ali prođe mladost u traženju.Prođe zrelo doba u građenju materijalnom i duhovnom. I na kraju, jedino shvatiš da ti je veći deo života prošao i da vremena za greške više nema.. Taj strah parališe i u tom strahu prođe  i ono malo kada što bi se našlo na putu.

            I onda ostaje sunce da miluje kožu i kosu, da ugreje dušu željnu mirisa ljubavi. Ostaje sunce gore,tamo,negde, a ja ovde, nigde. Sama.

 

17.oktobar 2006.

            Nekih dana zagrlim senke uspomena jer TI izađe na velika vrata iz mog života, dok ja govorah da postojimo samo jednom i da je čobančeta pojeo vuk usled njegove neozbiljnosti.

            Danas nema vrata na koja bi mogao ući,ali tuga je jača od razuma i suze teku same dok srce ostaje zaključano.

            Bojim se da je jedna stvar sigurna – niko me nikada više neće povrediti.

 

21.oktobar 2006. Pančevački kej

            Treperi jesen u lišću.Oprezni galeb kupa svoju senku u peni talasa. Sunce je darežljivo prema Pančevu danas.

            Učim da budem srećna.Znam da nije ceo svemir moja odgovornost, a opet puca mi kičma od tereta.Pokušavam se učiti uživanju.

            Danas je lep dan za život.

 

2.januar 2007.

            Ponovo Strelište.Samo, drugi junak je u pitanju, nije Kosta, no je Dušan, zvani Šane...

            Kap...kaap...sliva se kiša niz oluk. Novog stana.Trebalo bi da bude moj stan. Ne zato što je MOJ , nego zato što bi to značilo da imam brigu manje...mogu da se pomerim dalje...DALJE. Toliko godina stagnacije! Možda slabo kapiram ili sam isuviše oprezna. Preplašena.Željna sigurnosti, a upravo tu sigurnost iluzorno je juriti u ovom materijalnom bitisanju.

            Dooobro...sad sam žena koja je na pola puta da se materijalno obezbedi.

            GOSPODE, ČEMU LI SLUŽI CELA OVA BORBA, SVA OVA PREVIRANJA? KOJI JE TVOJ KONAČNI CILJ , GOSPODE?

 

5.februar 2007.

            Umor. Fizičkog porekla. To je dobro. Dobro je dok ne osećam umor u glavi. Prelepe boje sutona sa sjajnom Večernjačom u okviru mog prozora podsećaju me da sam takav pogled oduvek želela.Da sam srećna što živim, što sam još zdrava (jer mnogi koje sam znala više nisu ni među živima), što se još krećem usponom.Što još vidim neostvarene ciljeve kojima težim i što sam pritom ostala ja.

 

10.februar 2007.

            VOLETI SEBE! Tu je poenta. Ne narcisoidno.

            Volim sebe. Ja sam upravo  ona i takva kakvu sebe stvorih sve ovo vreme na osnovu nasleđa. Treba se prihvatiti i zavoleti se .

            Večeras sam zahvalna svom telu što me nije napustilo, što je i dalje čuvar moje duše. Tražim oproštaj za svu svoju bahatost prema njemu, od previše jela , do pretera- nog zamaranja. OPROSTI I HVALA.

            Večeras mi je drago što smo još zajedno, moje telo i ja. Volim nas upravo ovako spojene.

 

27.februar 2007.

             Tragač po magli vremena.Tragam za bezimenim delom sebe u muškom obliku. Tu jedino intuicija pomaže. Ne znam da li se drugi deo mene ljubav zove. Poštovanje? Razumevanje? Volela bih da je i sve to.Da zajedno činimo nedeljivu celinu, da se uklopimo kao puzzle, da ne poželi nikad da ode jer odlazak stvara očajnu prazninu.

            Vidim sebe danas  kao vučjaka.Na oprezu sam njušeći vremena koja će doći. Njušim miris muškarca koji će me učiniti potpunom.

 

2.mart 2007.

            Uspela sam juče da smirim sebe toliko da to trenutno smiri drugu osobu. Radim ja to sve vreme na časovima,kako bih inače predavanja održala, ali ovog puta je ceo proces bio svesno aktiviran i to je veliki mentalni skok ,za mene bar.

            Na pravom sam putu!

 

23.mart 20007.

            Htedoh ti samo reći: „Volim te!“ Tebi bezimenom šaljem svoje misli zračnom poštom, a ti ih primi šestim čulom i odazovi se.

            Gubim svoj vid,konstatujem sa sigurnošću danas.Ne isplakah se još nad sudbinom svojom, sve te suze još su u oku mom.. Kao što je i u srcu mom još sva nada i vera u pravdu, u bolje sutra i u ljubav.

            Sjediniću se sa mislima biljki, sa mirisom zumbula noćas i ti ćeš me osetiti, nevidljivi.Proći će još onoliko dana koliko je određeno i dogodiće se susret.

            Volela bih da ti iz pogleda osetim i čujem misli.Onda bi se tek Neverni Toma u meni uspavao. Odbacila bih obruč straha i poletela bih... Kao lasta? Kao soko. Na svoj poslednji let.

 

26.mart 2007.

            Stvoren od iskrica mojih nadanja, lebdiš na mom dlanu. Osećam tvoje prisustvo u svakoj ispevanoj pesmi, najčešće u „Da li znaš da te volim“. Peva to neko drugi,znam, ali poruka je meni namenjena (veruje bar hiljadu žena!).

            Nestrpljiva sam da vidim materjalizaciju svojih želja, a toliko se plašim ponovnog razočarenja. U sebe i u ono što stvorih.Lepši si dok iskriš na mom dlanu u zvuku pesme. Lepši si dok te tražim izgubljenim pogledom po krovovima zgrada sa prozora svog stana. Dok zamišljam da iza nekog prozora i ti tražiš mene i u tom prostoru,između dve želje, ukrštaju se pogledi i ljubav se materijalizuje  u svetlu sunca, a da joj ni kiša ni vetrovi Strelišta ne naškode.

             Ubeđena sam da i ti mene tražiš,jer ti si vitez moga srca i kao i svako oličenje Marsa tvoje je da me nađeš,a moje da te dočekam...

            ... da ne ostaneš samo san.

 

28. april 2007.

        ZAKONI UNIVERZUMA

  Marijin aksiom (3+1=4)

        Jin jang (Malo je u velikom...)

           Zakon kosmičkog bola (Zakon ravnoteže)

              Zakon simetrije (Kako gore,tako dole)

                   Zakon sinhroniciteta (Misao privlači materiju po značenju)

                       Marfijev zakon (2+1)

                            Zlatni presek x/y=(x+y)/z  (Odnos tela prema duši direktno je                                         proporcionalan zbiru tela i duše prema duhu)                                  

                                      Zakon matrica (ponavljanje situacija...)

                                      ...

 

                          Smrt je prost gubitak koncentracije.

 

1.maj 2007.

            Zamak osvetljen suncem, rekao bi Danilo Kiš. Deveti sprat jedne od strelištan- skih kula zaista liči na zamak. Još dobi i rešetke! Srećom sunce ne može ništa zaustaviti i ono mi osvetljava pogled na grad koji mi se pruža kao na dlanu. Imam utisak da sam uspavana princeza koja već vekovima čeka buđenje. Otvaram konkurs za princa koji voli zalaske sunca iznad svega, koji je željan ljubavi i tople duše. Koji ne ume da povredi budući svestan etike univerzuma. Molim ga suzama usamljenika da se javi da ne dočeka sledeću ili sledeću ili... inkarnaciju. Nema se toliko vremena. Želim još u ovom životu  pokloniti SVU SVOJU LJUBAV i onda da odem. Ne mogu je više vući za sobom iz života u život, a ne vredi baciti bisere pred svinje.

            I dok suze prelivaju niz obraz boje zalazećeg sunca , ja i dalje samo gledam život sa prozora svog zatočeništva.Još jedan predivan maj dolazi i otići će kao i svih 46 dosad... Čovek jedino sa sobom bude ceo život i ni sa kim drugim.

            U ovoj priči strašno boli prolaznost.

 

27.maj 2007.

            Koliko li inicijacija treba čovek da preživi? A koliko li duša??? I sve jedna teža od druge. Ako hoćeš napred, milosti nema. Poslednja u nizu je, svakako, smrt, to se zna.

            Sastanak Venere i Saturna zakazan za 1. jul. Sastanak za oproštaj. Za konačan rastanak. Ovo je kraj za ovaj život.A beše ovo već treći susret naših duša u tri življenja. Ono što je naučeno, naučeno je , sad se valja dostojanstveno oprostiti.

            Da, to me čeka.Nova inicijacija. Treba se oprostiti od onoga koji je bio sve i ništa nije ostao. Nismo se umeli sačuvati čak ni za ovoliko malo vremena koliko čini jedan život.  I to nije dosta. Sad treba i svesno da ga se odreknem za sve ostale živote una- pred.!  Inače, ostaću vezana žudnjom, tugom i bolom, vrteću se po krugu svojih suza. I dok se, kao i svaka očajnica, pitam imam li hrabrosti,  imam li još snage i za ovaj čin, Jupiter s neba baca svoje munje kao anateme opominjući. Naravno, izbora ni nema. On i nije sa mnom, a ja ne planirah da se ikad više rastanemo,čak ni u smrti.

            Sad treba svoditi račune i pustiti ...pustiti sebe iz okova. Možda ljubav i ne postoji kao što G.reče. Ali šta nas je onda vezivalo i nakon smrti?

            Šta god bilo, sad treba osloboditi sebe i mirno ući u starost.

            I ni to nije dosta – što ja to sve znam, što znam da je ovo poslednji sastanak naših duša, nego još moram i njemu predočiti varljivost čovekovog ugla posmatranja. Treba mu objasniti Božiji ugao viđenja nas, jadnih prolaznika kroz život.

            Hoću li biti dovoljno hrabra? Da li sam stekla dovoljno tišine uma da me ne odvuče u kovitlac  haosa koji njim vlada?

            Jesam li spremna za ovu inicijaciju – da odvojim ženu od sebe?

 

7.jun 2007.

            Došao sa Plavim mesecom krajem maja. Najavljen slavujima. Iskoči iza trafike i  ne tražiše novac, no ljubav, ženu svog života. Zadivi me hrabrost. Biće da tu ima i nežnosti , da bi bilo  i ljubavi...ali slabo još čega drugog. Uostalom,on je na početku puta, a ja pri kraju. Interesi su nam različiti.

            Epilog. Mada slavuji, za divno čudo, nisu prestali da pevaju, mi shvatismo da su nam putevi različiti u ovom životu.

            I ostade  Rak da viri na rubu svoje ljušture, dokle ga je slavuj namamio. Da li će se po prestanku pojenja vratiti u svoje mračne dubine ili će ga zahvatiti matica  i izvući – vratiti ga u život posle,sad već , petogodišnje pauze?

 

18.juli 2007.

            NEEEE! – vičem Smrti – Ne opet!!!

            A ona se ceri puštajući svoje rogove kao puž golać i ne znaš za koga će da se zalepi. Drhtanje iznutra prenese se na bradu.Klecaju zubi od straha, misao haotična nalazi odraza u iskolačenim očima. Gledam i ne verujem. NE VERUJEM! Ne to da je ona opet na svom pohodu, ma , to joj je posao, što bi rekao moj otac. Ne mogu da verujem da NE MOGU NIŠTA, sem da izbezumljeno gledam kako joj sline kaplju iz razjapljenih čeljusti i lepe se za još jednu dušu, privlačeći je sebi. I niko ni ne sluti čak, a znakovi su tu .Svi redom. I jasni su. Pa Saturn ulazi u Devicu. I nije to. Ako se preživi Saturn u Raku, ovaj ulazak ne bi bio težak ni koliko dodir leptira DA SU SE POŠTOVALI ZAKONI . A nisu.Izgleda ni sad ni u prošlom životu. Kraljevi su uvek odgovorni za sudbinu svog naroda.A narod je ginuo u svakoj zemlji. Spasenja je bilo i onda , a ima ga i sada , samo snage su moje malene. Tek sam uspela odškrinuti vrata tajni...

            - NE! NEĆEŠ ZALEPITI SVOJU SLUZ! NE DAM TI OVU DUŠU ! Jer ako ovako ne- svesna plati dug, opet ništa.Mora shvatiti ko je i ko je bila da bi imala šansu da popravi nešto.Ovako je to besmislena žrtva.

            Da li je praiskonska tama stavila prst na čelo? Tražim prolaz.Most.Ali most od Smrti ka Životu.MORAM ga naći. Promeniti vrata Stvarnosti. Znam da su to mnogi učinili, ali oni su ipak odabrani...ne pripadam tom krugu.

            NE! NE! NE! Dalje ne ideš! – ne pretim, već zabranjujem. Mraku kao i mislima svojim. Okrenućemo na dobro.

            Uneću SVETLO. SNAGU.LJUBAV. BOGA! Govoriću o RAĐANJU. O LEPOTI. Zavoleću dan koji ide. Moliću se Suncu da ne okrene glavu, moliću se da otera MRAK, STRAH i SMRT.

            Izboriću se za nesvesne, ali teški su ti  zadaci, Gopode! I razrešenje svakog vodi moje telo sve bliže zemlji, a dušu sve bliže Tebi. I tako ćemo se jedno dana razići, a ja toliko mrzim rastanke!!!

            Stoji knedla u grlu,jer svesna sam svega. Izbora nema već odavno, Moram odbraniti.Biću zid i potrajaću u toj borbi sa Neumitnošću bar dok se ne dobije mogućnost izbora.Dok se ne shvati kako okajati grehove, osloboditi dušu karme i stvoriti nov, svetao život. Biću brvno nad Stiksom. Postaću Nojeva barka koja čuva Život. Voleću i neprijatelja da bih smanjila njegov uticaj zla.Voleću život  svom snagom, da budem primer, da povučem , da vodim... I osvrtaću se da vidim jesmo li na broju, da se ne izgubimo kroz trnje.

             Biću SVETLOST. Hvala ti , Bože, na zadatku i dozvoli ,ako već moram da izgubim po koju dušu, da to ide redom kako su se i rodili.

 

12.septembar 2007.

            Konačno izdvojena iz haosa svojih misli.Otelotvorena ponovo ,ali sad kao duhovno biće.

            Ja sam Rak. Domovina i majka. Žena, ona iskonska.Nisam ja Eva koja prevari Adama iz znatiželje.Ja sam prva Adamova žena, Anima njegova.Ja sam vasus - vasiona iz koje sve nastaje pod veštim rukama Tvorca. Ja sam onaj iskonski zov koji nas privlači matici, prapočetku, životu. Ja sam ona Lilit koja čuva vatru svoju u vatri ognjišta, a u ognjištu vatru Njegovog sunca. I u suncu iskru sveg življenja. Ja sam ona koja se udaljava povređena, nepriznata, ona koja nema s kim deliti sebe. Moja Lilit pretvori snagu mržnje u snagu stvaranja delujući kroz sebe za sve koji imaju sluha i strpljenja da izdvoje od zla DOBRO. Ona je tamna samo zato što ima još puno da daje, dok se njena tama ne razredi do boje svetla.A njen egoizam se objašnjava time što za njen spoj s Bogom više nije zaslužan Adam nego ona sama.Prosvetljenje dobi meljući samu sebe i dajući se onima koji su umeli da prime.

            Moja Lilit beše duboko nesrećna žena koja je u svojoj nesreći našla tačku oslonca i pomerila i promenila svoj svet. Nema gordosti u tome, ali zato ima  istinske snage.Svako ko je prošao kroz ponore nesreća , izgubi gordost i nađe LJUBAV. Pre- vashodno ljubav prema svome jedinstvenome biću. Emitovanje te ljubavi malobrojni osećaju. Kao tačke razasute u ovoj stvarnosti pokušavamo stvoriti mrežu svetla i ugrejati srca koja su još u mraku.

            Moja Lilit je prva žena iz koje je sve stvoreno i u koju se sve vraća. Iskon.

 

10.septembar 2007. 

            Duši tvojoj,

            Dan posle... Nemoćna sam da iskažem ovaj Božiji dar – večerašnji zalazak Sunca.Nema teksta koji može verodostojno osećanja iskazati. Nema slikara koji može dočarati dubinu mira, nemira ili bola.

            Boool. Gledam ovu lepotu, upijam u sebe podeljenost neba na boje zalazećeg Sunca.Danas to čini u plavičasto-roze nijansama, narandžasto čuva za kraj. A dan je još.Paperjasti kišni oblaci trude se da uguše svetlo Tvoje. A ono sledećeg trenutka izbije u stotine drugih preliva iza sledećeg oblaka.

            Borba svetla i tmine traje odvajkada, ali zašto se ti lomiš?

            Ustadoh jutros ispunjena. Ne srećom, ne ljubavlju. BEJAH POTPUNA. Kao i ovo nebo koje je potpuno samo onda kada ima i rađanja i umiranja, Sunca, naravno.

            Izrodi se lep sunčan dan iz onih kišnih prethodnih, kad brojah kapljice na staklu prozora svog i zamišljah da je svaka svoj univerzum.Dođe vetar i obriše ih. Sad su te iste kapljice u ovoj ljubičastoj magli koja prožima boje zapada, a sve to zajedno prožima moju utrobu i ja shvatam: preispituješ se , povlačiš se, a nemaš pred čim jer ništa i nije bilo. Ako je i bilo, onda je to SVE, od čega bežanja nema , jer sve je to SADA  i OVDE i onda je konačno došao trenutak.

            Evo i sunce opstaje na horizontu šaljući svoje rumene strele sredini neba uprkos oblacima  koji ga pritiskaju, a opet kao da ne smeju da ga izguraju sa scene. I što bi?! Kao da je mrka noć lepša!

            Eno Venere, pomalja se , pozdravlja Sunce  dominantna na tamnoj pozadini. Budnog je oka jer njena snaga  zavisi od snage Njegove.Zato privlači oblake sebi ne dajući im da skroz pokriju crvenilo poslednjih zraka. Kako je mala naspram Njegove snage! Ipak , čini se , vezuje ih nevidljiva nit. Dok on zalazi, ona izlazi,a opet ne može dugo bez njegovog svetla, nije ona Severnjača. Ona zavisi od topline njegove duše, nije ona Ledena kraljica.

             Još uvek sama... a On i dalje u okršaju sa silama mraka. Ne, nemoj se boriti, ne sa sobom. Ti nisi ugrožen, niti mi je to bila namera. Shvatam tek danas šta je pokrenuto i u Tvojoj duši. Izgubila sam iz vida da su uticaji dvosmerni.Da nema Venere , ni Sunce ne bi imalo za koga da opstane toliko dugo na bojnom polju.Ona je njegova Dulčineja. Court de amour nekada. Ali Sunce nije samo Don Kihot. On je i kralj bez kojeg se ne može. Zna to dobro Venera zato i naginje glavu kao majka nad čedom svojim budno pazeći da se nit koja ih veže ne zategne do pucanja. Ne bi to podnela.Da li si gledao ovaj zalazak sunca sa mnom?

            Ne tuguj, DUŠA NEMA GODINA, ali L' ÂM N' A PAS DE SEX aussi. Istina je, voli dušom, onda se ne krše nikakvi zakoni ovozemaljski. Telesno si vezan za ovaj prostor sada. Duša luta vremenom i ničija je .

            Izmileše zvezde Labuda. Venera će se naći u društvu njoj srodnih jedno vreme, dok ne istroši svoj nakupljeni sjaj, a onda će i ona pohitati horizontu, princu svom.

            Postoje veze koje su jače od smrti, od vremena. Zašto onda ubiti lepotu ove večeri sumnjama kad je sve kristalno jasno...

 

                                        2. Od mene sebi...