Spira mirabilis

Literarni konkurs 2016

 

Rezultati Literarnog konkursa 2016

          Do 17.3.2016. u ponoć glasalo je 1337 posetilaca sajta Spira mirabilis. Njihovi glasovi su odlučili da   

                I mesto osvoji rad Biram svoj put Miloša Kreculja  II 2,

                II mesto je pripalo radu U vrtlogu vremena Teodore Trajković II 2, a

                III mesto je pripalo radu Najdraži, Nikolete-Denise Rošu II 2.

          Čestitamo pobednicima, sa napomenom da su svih 14 radova bili izuzetni i da očekujemo  da  ovaj konkurs pređe u tradiciju  jer pokazuje da se u našoj školi nalaze izuzetno talentovana deca na na polju književnosti.

 

 

 

             Otvoren je literarni konkurs za učenike Medicinske škole „S.Jovanović“ Pančevo. Rad treba poslati  svom profesoru srpskog  jezika u elektronskoj formi do 11. marta 2016. kada će   radovi biti objavljeni, bez imena autora, na ovoj stranici sajta  Spira mirabilis, gde će biti i glasanje. Glasanje će trajati do 17.marta 2016. u ponoć. Imena autora biće saopštena na sajtu posle završetka glasanja. Nagrade pobednicima biće dodeljene  na maskembalu koji će biti organizovan u školi 18.marta 2016.

             Budući da je ovo prvi literarni konkurs u našoj školi, nema ograničenja po pitanju žanra niti tematike. Trebalo bi voditi računa o dužini rada, mada ni dužina nije ograničena.

             Želimo vam puno inspiracije!

             Vaši profesori srpskog jezika Nataša, Ljiljana i Draga

                                                                                               

 Glasačka lista

 

                        

Radovi...

 

 

 

 1. Bez naslova

 

   I
Reči su škrte za moja osećanja od kada je beskraj postao nedostižan.
Od kada je beskraj odneo svaku misao koja me je vezivala za tvoju ličnost.

Na svako sećanje sklizne po koja suza, da obeleži pergament tvoje prošlosti.
Možda na takvu žrtvu gledam kao na kaznu, možda je to moja greška.
Šta ako jeste? Zar nije najgori osećaj, osećaj nemoći?
Bolno sećanje je veliki dar.
Tuga je beskraj, suze su more, slika je vremeplov, san je java.
Znaš li koliko boli posekotina tvog učinka?
Ne krivim te, mnoge stvari su zapisane negde gore, ali ta posekotina ne zarasta, ona raste!
Osećaj krivice je neizbežan, i to budi moju usnulu svest. Svet je prestao da je kreće. Vreme stoji, a kao da su ga tvoji koraci nekada davno pomerali. Dok je svaki, taj isti korak duboko grebao platformu postojanja, moj svet se vrteo, kovitlao i nikada nije prestajao.
Da li je prestao ili prosto nestao? Opiši mi granicu. Koliko li je samo tanka?

Da li onoliko koliko naša radoznalost ne sme preći, pa zato ne osećamo kraj?
Ono iza granice je možda beskraj za kojim svako traga, nesvesno koračajući ka sebi samom.
Ako se ikada osvrneš, videćeš da je uputstvo bilo na svakom koraku.
U potrazi za sutra, neću gubiti danas, kao što si ti. Jer sutra nikada neću stići, a danas ću izgubiti. Poholepa odnosi kao vetar. Možda je to bila tražena greška.

 II
Neke stvari su očigledne, mada suviše mutne i zamazane shvatiti. Puno je krajeva u svesci naših života. Svaka stranica je za nekoga ko je ušao u moj život i koga sam volela, na neki način. Puno je utisaka i iskustava u licima koje upoznajemo. Možda su sudbina, možda su nam nauk. Ali sami krojimo svoju budućnost. Iako svaki čovek (to mu je u prirodi) nađe za shodno da okrivi nekoga ili nešto za svoj neuspeh. U fazama odrastanja bila sam vesela, i tužna i razočarana, možda u čudu. To poslednje sam, zapravo, uvek bila. Nisu se ljudi od kojih sam učila kako da hodam, pričam, razmišljam i gledam na stvari oko sebe, promenili. Promenila sam se ja i moji vidici.
Sada sve pripisujem vremenu, godinama iskustva anonimnih, sticaju okolnosti, životu i sudbini. Jer ja i dalje nisam tumač, hvatam se za prvo očigledno. Srž mnogih stvari otkriva najdublje tajne, šta ako je bolje živeti u neznanju? Neke tajne odlaze u grob, ali ih već izbledele ljudi drže uz sebe, u nedogled sutrašnjice.

 III
Jedno zlo  vuče drugo. Tako funkcioniše.
Jedna rana  previše je plitka. Oseti dublju.
Nekada, jedna ljubav umire, tek kada polovina nestane. Potom, ode za njom, daleko u bekraj dve granice, dalekog neba, i duboke zemlje.

IV
Ljubav nesebično daj, vratiće se.

Snagu crpi iz ljubavi, isplati se.
Živi život kao san, jedan je.
Jedan ceni kao dva, vredan je.

V
Ljudi mogu biti veoma veliki kada to iskazuju delima.
Kada ne traže dokaz, već pruže istinu.
Šta čovek može u okrutnom svetu veličina, kada je svaka za njega izazov?
Držati se puta i ne skretati sa staze, jer nema prečice. Početak je jedan, a gde nam je kraj?
Čovek je toliko mali i slab, a opet izuzetno moćan. Svako nađe svoje mesto u istoriji, pre ili kasnije. Jer svi smo ovde jednom i zbog jednog. Jer smo zaslužili da budemo ovde, baš mi, da osetimo bolje, i snagu svega iznad nas, i odemo jos više. Jer mi nikada nećemo biti ta snaga, mi smo zajedno, ali samo tako, moć.

VI
Sećanja polako blede.
Šta je bilo juče? Kao juče, možda juče.
Moji osmesi sede.
Život zna da istuče  i da boli.

Ne troši vreme uzalud.
Ovde si da učiš, da se mučiš, da poboljšaš, izgubiš i dobiješ.
Mada otvorena vrata znanja ne gledaju tvoj trud.

Jednom su mi rekli:
,,Odupri se lošoj sili, kao što sam ja. I ne posustaj, kada si opterećen, kao što ja nisam.
Ako ipak odustaneš, sigurno si hrabar da nastaviš, kao što sam ja.
Jer si bio da kreneš na ovaj put, isto kao i ja.“
Verovatno iskustvo, vremenom su stekli,
i pretočili u znanje.


VII
Potonuli kroz tračak svetlosti, u večitom mraku, ne znaju šta znači biti svestan stanja. Ali, greškom možda, podržaću ih. Jer ja od svesti nemam koristi, imam budućnost koja je samo obećana, nekim sićušnim mestom i znanjem da se sve ostvari jednom.
Moje mesto će se možda izgubiti, pod zrakom svetlosti tih istih ljudi koji tonu u medu greha, i sada kose i ubijaju, ono što su mogli da uživaju.

VIII
Želim da naučim da cenim, da volim, da poštujem.
Volela bih da se vrati dobro vreme i akcentuju prave vrednosti. Čovek je prazno biće, dobrog srca koje se tokom života popunjava i gradi od emocija, osobina, karaktera i dela. Ne od sitnih i krupnih, kovanih novčanica, lepih očiju i divnog osmeha, jer vreme nosi materiju. Ali kome to reći, zna se, ali ćuti?
Ljudi su naučeni da vole da propadaju, testiraju i pomeraju granice izdržljivosti. Nije sudbina kriva, a ljudi je krive, treba kriviti sebe. Treba izdržati, ne trku života, već trku najjačih. Situaciju ne menja pojedinac, situaciju menjamo svi mi, za naše bolje sutra.

IX
Baš smo pričale juče, koliko je blizina daleka, kraj beskrajan, a ljubavi nema. Kako sve uložene emocije, i sav trud ode pod zemlju kada i telo, materija, kada ime izgori. Jedno ime uništi na milione budućih.
Meni nedostaješ baš ti...Eto, tek na svojoj koži osetim kada vidim ljude sa slika, kako vreme brzo leti, kada delimo mesto i kada smo nasmejani. Navika je najgora stvar, ali se zavoli, kako-tako. Valjda smo zato naši. Ne beži onda od nas, dođi na još jednu jutarnju kafu, da osetim ćef, samo toliko. Progovori da ti čujem glas i drhtavom rukom podigni šoljicu, da ti ne zaboravim pokret. Potom se bolno nasmej  i nestani između zidova teških halucinacija, jer drugačije ne znaš, a ja drugačije ne mogu.

X
Miris vlage. Mahovina. Paukovi koji pletu mrežu, i po koja rosna kap na njoj. Sloboda u vidu visokog plavetnila i visoke mirisne krošnje. Hladno je u ovoj šumi. Mračno je u ovoj šumi.Strašno je u ovoj šumi. Nije više šarena i raznobojna.
Niz  tragove kojima su prošli seljani, može da se gazi. Sa svojom stokom, prljavih ruku  i sa tek malo hleba. Život.
Svetlost je izbijala sa ogranaka ogromne, pravougaone, lepo pokošene livade.A tamne ivice šume, zvale su me izazovno, preovladao je strah mojim telom. Sa štapom sam ušetao na zeleno prostranstvo i slušao poznati zvuk. Kao da vidim i osetim, a samo čujem.
Kada sam je ugledao, krik radosti je ispustio moje grlo, ona se vratila, hej!
Međutim, ćutala je, tamni pramenovi padali su niz njena ramena, a podočnjaka nije bilo. Bila je rumena, pravilnog, iskrenog osmeha. Ne, bio je to prividan osmeh.
Rekla je da se nije vratila, na šta sam gledao zbunjeno. Ali, video sam je. Negirala je moje reči, govoreći da nikada i nije dolazila. Nasmejao sam se na tu neumesnu šalu, ironično.
Ali, počela je da mi izmiče, kada sam posegnuo za njenom rukom. Koža joj je bledela, kosa nestala, osmeha ni prividnog, nije bilo. Oči joj postaše umorne i mutne, haljina je ličila na džak, kontura više nije bilo.
I uzalud pokušavajući da je uhvatim, shvatio sam, kraj je. Nisam mogao da hvatam prašinu, maglu i pogled. Uhvatio sam plavu maramu, i njen poslednji tanani, već lekovima predoziran glasić koji je govorio da nikada nije otišla, kao što nije postojala, da se nikada neće vratiti jer nikada i nije došla. Govorila je kako je nema, a ja sam ćutao. Ovo ne sme biti halucinacija.
Bila je halucinacija, probudio sam se u bolničkom krevetu. I nakon svih ovih godina, ne prihvatam istinu, a samo laži čine da se osećam lepo i ugodno. Hvala joj na lepim uspomenama, strahu stečenom samo jer sam voleo i volim, nezaboravnom umiranju.
Šapnuh da ću je voleti u svim vremenima. U komu sam upao, dok mi je nestvarna ruka držala mali prst. Traume nikada nisu prihvatale stvarnost, a ja sam bio pod okriljem istih.

 

 

2. Milosrdni anđele 

 

Oblaci prašine, smrti, straha,

Samo izvršena naređenja,

Ili sudbine spaljene do praha,

Zarad višeg cilja,

Ili decenijskog bdenja nad umrlom nadom,

Preko mora nekoliko milja,

Sediš mirno i hraniš se našim padom.

Reci iskreno, da li su to sjajna dela morála bila,

Neće zauvek ostati tajna,

Milosrdni anđele metalnih krila.

Životi su nevažno prekinuti,

Sudbine nemarno zakopane u jednom grobu bačene na skupinu,

Napraviše groblje, sahraniše Srbiju

Onog dana kad sa neba sinu

Tvoj znak,

A odjeknu na zemlji tvoj glas,

Ostavi ožiljak

I oduze pravo na spas.

Tada ti se usprotivi jedina naša sila,

Plašiš li se, Milosrdni anđele, slomiše ti krila,

Ona u koja se najviše uzdaše.

Čuješ li da naša zemlja još uzdiše,

Još na prošlost gleda,

Slika stoji,

Nije bleda,

Stradanje, ponor, propast, nada ne postoji.

Sada je sve prošlo, životi zauvek predati smrti,

Ko nam to sudbinu kroji,

Zar se još oko tebe naša sudbina vrti,

Kažeš da je možda greška bila,

Ali kud ćeš Milosrdni anđele, sklopljenih krila?

Zarad moralnih načela,

Zarad višeg cilja,

A šta rekoše tvoja dela,

Nemilosrdni anđele slomljenih krila.

 

 

3. Одувек сам се питала 

        

              Одувек сам се питала:  „Зашто увек добри и поштени људи страдају и зашто Бог односи животе недужних људи?“ Мислим да је одговор на то да свако за себе жели само најбоље.

             У овом случају то је била моја другарица Марија, преслатка девојчица дуге косе, бистрог погледа и стидљивог осмеха. Упознале смо се у јаслицама, играле у обданишту, а затим дружиле и училе у основној школи. Пружале смо једна другој несебичну подршку у свему. Знала сам да крај себе имам особу која ме ни у једном тренутку неће издати, која је увек ту само за мене, која се не смеје мојим неуспесима, већ ми помаже да их превазиђем. Надала сам се да ћу овакво једно пријатељство и овако вредну особу имати за цео живот. Међутим, пред прво полугодиште седмог разреда, Марија је почела да посећује зубара, чешће него иначе, али за све нас то је још увек била уобичајена појава. Након прве операције у појединим очима вршњака већ се могао приметити страх, па ми смо забога само безбрижна деца, одакле сада то?! Нико од нас није ни наслућивао шта се дешава док један дан није дошла разредна и обавестила нас да моја Марија болује од малигне болести и да пролази кроз тежак животни период. Шок и неверица, тишина, страшна тишина прекинула је дотадашњи жамор у одељењу. Очи су ми се напуниле сузама. Око себе видела сам само тужне погледе који беспомоћно очекују одговоре, не верујући у оно што су чули. Убрзо се за то прочуло. Сва деца, наставници и родитељи имали су само један циљ, акцију било које врсте којом би помогли Марији. Ни један тренутак више није могао да се чека. На нивоу одељења, школе и општине прикупљали смо новац за лечење болесне другарице како бисмо јој продужили живот још једну годину, месец, дан…Осећала сам да није само новац оно што јој недостаје. Недостаје јој друштво, смех, шетња. Недостаје јој све. Имала сам потребу да је обилазим, да организујем друштво,, шаљем поруке, будем ту за њу у сваком тренутку. На мору сам јој купила иконицу да је чува поред свих нас који молимо за њено оздрављење. Толику храброст и борбу за животом никад нисам видела. Имала је снаге да се смеје школским анегдотама које сам јој ја препричавала и да их онако чиста срца коментарише. Желела сам да осети колико је волим и да јој се захвалим за цео период детињства који ми је улепшала. Тада сам већ знала да другу шансу нећемо имати. Дани су одмицали, али за њу сат је одбројавао последње минуте. После нешто више од једне године борбе са опаком болешћу, једна млада преслатка девојчица напустила је овај свет.Хиљаду срца било је сломљено овом чињеницом, хиљаду младих главица било је окренуто ка небу и питало се зашто?! Тако нечујна и повучена успела је све да нас освоји, моја Марија.

                  Жеља ми је да сачувам Марију од заборава, и сваки пут кад упалим свећицу и помолим се за њен спокој, помолим се за сву недужну, болесну децу да се са болешћу изборе на бољи начин, да се заједно играмо, учимо, забављамо и да никад, никад  не болујемо. 

 

 

4. Sećaš li se

 

Sećaš li se kad hodismo onom starom stazom,

Obasjanom suncem, opkoljenom cvetovima,

Okovanom ledom i mrazom,

Govoreći o različitim nam svetovima?

Sećaš li se kako mi od hladnoće podrhtavaše glas,

A od tvoje blizine drhtala sam cela,

U tvojim očima toplog pogleda tražeći utočište i spas,

Znajući da to sebi dopustiti nisam smela.

I ti decembarski dani odneli su moje misli,

Na kratko sam prestala, nisam te se sećala,

Tebe, tvojih reči, staze kojom smo išli

I ponovo sam isto sebi obećala,

Bez ljubavi, živi bez podsećanja.

Sećaš li se kad kesten procva ovog proleća,

Kad poslednjih puta smeših se za sebe,

Kao da prošla su stoleća

Od kad to poslednji put učinih zbog tebe.

Sećaš li se kako miris kestenovog cveta

Obavi onu našu šumovitu stazu što nikada naša nije bila,

Kad upoznasmo naša dva sveta

I kada se više nisam krila?

 

Ja se sećam, sasvim jasno,

Sećam se mirisa što sa drveća padaše na nas,

Sećam se da sam znala da će jednom biti isuviše kasno,

Da me jednom više neće radovati tvoj glas,

Jer to je sve što mogu- da se sećam šta bi bilo da je bilo nas.

I sećaš li se ti, svačiji, tuđi, ko zna koji po redu,

Sećaš li se ti, jedini i meni zauvek prvi,

Sećaš li se uspomene na moju ponosnu bedu,

Sećaš li se moje prolivene krvi?

Sećaš li se, jer ja se sećam, kad dopustih krah svesno sebi,

Dopustih da priznam da ti nisam odolela,

Da sam hladna uvek ne bih li bila nežna jedino prema tebi,

Sad kad je sve prošlo, sećaš li se kad sam te volela?

 

 

5. Sva naopačke

           

         “Ne bojim se ja da budem povređena. Zaista ne. Ne krijem se iza zidova zbog toga”, rekla mu je jedno veče. “Mene je više strah da ne povredim druge. Nisam nikad volela, a da nisam bila voljena za uzvrat, ali se previše puta desilo da se neko zaljubi u mene, a ja sam potpuno ravnodušna. Znaš me… Štetiću sebi da bih olakšala nekom drugom. Osmehivaću se nečemu što mi nije smešno. Uzvraćaću zagrljaj i poljupce sve dok ne puknem jednog dana. Zato, molim te, prećuti to što si sada planirao da mi kažeš.”  Pokušavala je da zadrži suze. “Meni su potrebne godine da osetim nešto. Pričam o mesecima truda gde me svaka pogrešna stvar natera da se udaljim još više. Samo… , nemoj. Pusti me da boravim sama u svojoj kuli. Dobro mi je. Dok više ne povređujem nikoga… dobro mi je.”

 

 

6. Najdraži,

           

              Putujem stazama života, iza sebe ostavljam miris tvoj. Jer, kao da je svaka moja reč od tebe sazidana kad u svakoj se tako vešto kriješ… Toliko toga bih o tebi lepog rekla i priznala bih ti kako si u mom srcu kao niko, kao nikad, kao što ni sama ne mogu biti. U meni neka radost, rado bih poletela na krilima, samo da me donesu pred tebe, da ti jednim pogledom kažem sve ove reči koje teku na papir kao svetlost kad obasja ulice. Rado bih ti ljubila usne i najsitnije atome tvoje duše prenela u svoje srce. Razlažu me boje tvojih očiju. I kad ti ne kažem što osećam, ti to vidiš u meni. Jer događa se. Ljubav. Događaš se ti u meni. I postaješ nešto što niko nije. I ja postajem. Tvoja. Više nego ičija. I usne mi, katkad govore, a nekad  i slatko zaćute… i putevi moji vode me, iako putokaza nema. Srce mi je puno  i ono   je tvoje, jer je nebo mene dalo tebi.

 

 

7. Biram svoj put

         

          Prvi korak. Udarac. Drugi korak. Pad. Osećam tvrdu, suvu zemlju pod prstima. Ožiljci mi se otvaraju, a krv vlaži suvu zemlju. Bol je ponovo ovladao mnome.
          Hodam sam. Moj put vodi kroz polja Asfodela. Prilaze mi mrtvi. Ponekad zastanu, pričaju mi. Usamljeni su. Nebo  je mračno. Geja ponovo želi da dodirne Uran,   jedino ja stojim između njih noseći  teret neba. Kapljice znoja prave   brazde po mom prljavom licu. Neizdrživ bol  seče moje telo, noževi   otvaraju rane i krv mi   natapa  odeću. Jos uvek se nadam da će neko podeliti teret sa mnom. Izbijaju mi sede vlasi. Nema nikoga okolo. Da li je to tišina ili su se moje uši privikle na  zvuk iz one jame, na zvuk nirvane? To je moj put. Uska, neosvetljena staza, besciljno lutanje sa svojom   senkom  koja je podelila patnju života sa mnom.
          Zivot čine  izbori. Mi hodamo   stazama sledeći  svoje  snove.

          Odlučio sam da uzmem olovku i da se nadam da je ono što radim ispravno.

 

 

 

8.  У вртлогу времена

                      

 

                  Затворила је очи. Некако, свет је био лепши док није гледала. Није јој се допадала слика у огледалу. Одраз њеног изобличеног лица. Осећа се празно. Као да је изгубила сваку представу о томе како овај свет функционише. Жали што не може да пронађе речи. Преплављена бујицом збуњености стајала је укопана у подмуклој тишини, урољеној у бледој вечерњој тами. Гања је убеђење да живи у универзуму који се не покорава ни пред којим законима. Збацило је све норме. Потиснуло све људско. Постали смо извајане фигуре у рукама 21.века. Претерано сличне једни другима. Исувише обични. Савршено несавршени. Још једном, тешки капци заклонили су јој поглед на овај монотони свет. Она не припада њему. Као путнику кроз епоху у којој не живи, овај свет је све мање њен. То је један од оних тренутака када постајемо претерано осетљиви на себе саме. Ту смо. Осврћемо се. Не можемо да се вратимо назад. Напред не желимо. Можеш да је видиш. Баш ту испред себе, пролеће  последња прилика, насликавши некакав недефинисан осмех на твом лицу. Тело се претвара у лавиринт чула и врела жудње за оним изгубљеним временом. Пружаш руку. Желиш да га дотакнеш, али оно се претвара у прашину, која само проклизи кроз твоје прсте. Као да никада није ни било ту. Прилика се губи у ноћи, а требаш је. Животу су потребне илузије. Много илузија, очигледно. Много неистина, да би људска душа била сита задовољства.

            Неисправна сијалица позвала ју је назад, између четири поплочана зида. Наранџаста сенка плесала је на њеној препланулој кожи. Треперила весело преко испијеног лица. Један део њеног ума пркосно рече да је вечно осуђена на овај хладан живот. Постаје марионета своје подсвести. Мрзела је овакве невоље, које нас постављају лице у лице са нама самима. Мрзела је своје нејасне мисли. Замагљена сећања на оне лепше дане. Тражи само један разлог, који ће надјачати омражени глас савременог. Само један разлог, због којег ће одгурнути зацртано, али не види. Не види, јер смо сви заробљеници овог леденог доба, али душа није комплетна када је сама. Жртве смо сопствених умова.

            Пред њеним очима је мутна мрежа испреплетаних нити и чворова, који не дозвољавају да начини корак ка напред. Чине да не може да побегне од овог тренутка и учини могућим оно што јој до сада није било. Да промени свет.

 

 

9. Vapaj duše rodoljuba

           

            Sve što sam mogao videti bilo je blago crveno nebo, sunce koje u strahu odlazi i mnoštvo utisnutih stopa.   Sunce me je ostavilo. Ostavilo je mnogo krvavih potoka i bezbroj leševa koji se u njima kupaju.

            Čuo sam krike. Krike onih čija duša vapi za lakim i bezbrižnim životom. Onih koji poslednji put gledaju panoramu svoje zemlje pre no što utonu u večan san. Čuo sam vrisak majki, koje noseći svoju decu u naručju, tonu u blato gutajući ostatke rasprašenih bombi. Gledao sam ljude kako umiru. Video sam i one koji se smeju, nisu bili srećni, bili su ludi. Ludilo je tako brzo došlo i kupilo ih. Nepomično sam stajao uplašenog lica i posmatrao. Osećao sam se bolesno. Bio sam okupiran tamom koja je  gutala svaki deo mene. Kroz moje krho i iscrpljeno telo jezom je prolazila očajnička melodija propasti. Vukao sam sa sobom najteže ostatke olovnog bola, srce mi je bilo raskomadano. Moja duša je vrištala.

             Poslednje atome snage sprala je hladna kiša... A ja sam ostao sam, bez igde ikoga. Sam, prazne duše. Tako sam, a tako mlad. Sam, a tako željan mleka, jutarnje rose i zraka...

 

 

10.  Mislim, dakle, ne postojim

     

             Tumaram mračnim i pustim ulicama periferije grada. Prolazim pored niza veoma starih, napuštenih jezivih kuća. Sve izgleda tako hladno i tamno, baš kao i moje misli. Hodam. Pogled mi je oboren. Potpuno sam van sebe.

             Čini mi se da još čujem njegov glas i da osećam njegovu ruku na svom ramenu. Pred očima vidim sliku nas, kako se osmehujemo jedno drugom.Ali, onda me saseče nešto u grudima i setim se da je sve to nestalo u jednoj sekundi, dovoljnoj da kažeš samo jednu jedinu reč – kraj. Zašto baš to da se desi, a bilo je tako savršeno, kao  blistava savršenost vasione? S vremena na vreme zastanem i dva-tri puta duboko udahnem. Očajna sam. Prelazim ulicu, ali ne na prelazu za pešake. Iznenada, opazim blještavo belo svetlo koje mi se kao munja, neverovatnom brzinom približava. Zaslepljena sam i paralizovana.Čula sam bolan zvuk automobilske sirene. Automobil se zaustavio na korak od mojih nogu. Uh, tako sam imala sreće...U šoku sam. Otvorio se prozor na automobilu  kroz koji je ćelavi čovek proturio svoju poveću glavu, a na njegovom ljutitom licu videla sam besne grimase i energično pomeranje usana...nisam mogla da čujem sta viče, a ... i nije me bilo briga. Samo sam se okrenula i nastavila dalje. 

     Ni  sama ne zam kako, ali, iako sam bila svesna činjenice da je moj život malopre mogao da nestane poput raznesenog pepela na vetru, uopšte se nisam uznemirila.  Koračala sam opet, polako, noga  pred nogu, dalje u noć boje indiga i ponovo utonula u svoje misli.

 

 

11. Mogućnost

           

                 Ponekad sama sa sobom glasno razgovaram i razmišljam o tome koliko sam, zapravo, srećna. Do pre godinu dana,   budila sam se  namrgođenog izraza lica i sa negativnim razmišljanjem o životu. I onda se samo desilo, rešila sam da sve promenim, da sama sebi zadam izazov: da upoznam svoj svet i skinem sive naočare, da  shvatim na čemu bi trebalo da  budem zahvalna. |Bilo je potrebno toliko puno vremena da oslobodim tu svoju energiju i pustim tu lavu emocija iz sebe. Svemu tome je bila samo jedna stvar okidač. Ljubav. Kada nekome kažeš ‘volim te” a da to stvarno osećaš i govoriš iz srca, to je glavna stvar. Ali to je bila samo okretnica, smernica i shvatanje u kom smeru treba ipak ići. Prestala sam da na svoje mlade godine gledam jednosmerno, da ih shvatim kao vreme koje bi  trebalo iskoristiti na praćenje mase i odlaženje na žurke, mamurluke, prespavane dane i sl. Ne osuđujem nikoga, svako se pronađe u nečemu i svako nađe šta ga ispunjava. Ja sam rešila da upoznajem nove stvari, da više sanjam, postavljam veće ciljeve, da se okrenem   porodici, da volim. Da čitam, da budem na suncu, šetam u prirodi, ispravim greške, obnovim prijateljstva, upoznam se, da  želim, da se izvinim   za loše učinjeno,  da podstaknem ljude oko sebe, da se mirim, praštam, uživam u ovim energičnim godinama.

            Bitan je način razmišljanja kojim se vodimo, jer, bez pozitivnih misli, tonemo sve dublje, a ponor pravimo sami. Rešila sam da tražim svoja uzbuđenja i euforično drhtanje tela u opojnosti samim životom i onoga sto nam je pruženo, bez droge i alkohola. Niko me neće ubediti da je sreća nepostojana i da je vreme u kojem živimo loše, loši smo mi, ako tako gledamo. Svakodnevni osmeh  i stalno prisutni razlog za istim jeste moguć, ljubav je moguća. Postoji prava ljubav prema čoveku, samo je treba pronaći, a prvo mesto gde je treba početi tražiti jesmo mi sami. Možda me dosta njih ne razume, jer i ja sam bila skroz drugačija od onoga što pričam sada, pre nešto malo vremena, ali govorim ono što sada iskreno osećam. Možda će neko pričati da ću se jednog dana pokajati jer nisam na “pravi način” iskoristila mladost , ali ja sam sigurna da neću. Jer ovo je moj način na koji želim da tek započnem da živim svoj život.

            Da li sam bar u nekome  od vas   probudila trunčicu želje za razmišljanjem o putu kojim idete?

 

 

12. Sa druge strane          

           

              Prolazi jos jedna zima. Nikad mi hladnije nije bilo, možda su me samo stigle godine. Napolju je sve belo, sneg, pahulje, dečji osmeh. Stara zena, a raduje se zimskim carolijama. Na samu pomisao na ovo, samo blago nakrivim usnu, kao da želim da se glasno nasmejem, ali mi se više ne da, na mom starom, naboranom licu bi to jako čudno izgledalo, zato ga izbegavam sve češće. Umesto da sebi poklonim jedan glasan osmeh za sve one uspomene na svaku prelepu zimu u mom životu, meni se oči pune suzama, gutam knedlu , zbog samo one jedne proklete zime kada sam te pustila, kada si ostao nem ,a ja gluva za sve tvoje reči, kada smo od jednog bića postali samo dve prazne polovine, one zime kada si otišao. Ponovo sam dopustila sebi da se setim, još jedan glup potez, život je kocka, ja nekako uvek izvučem pogrešnu kartu, ali i dalje igram, ne odustajem. I evo, opet, po hiljaditi put u glavi premotavam film od te večeri. Naš stan, moja duga, maslinastozelena  haljina, biseri oko vrata, ponovo žurba, za pola sata počinje opera, a mi ponovo kasnimo, taksi je pred zgradom  i,  konacno, krećemo, nakon pola sata brzog spremanja. “Da li si poneo kljuceve ?”  “Nisam, nece mi trebati.” “Dobro imamo moje kljuceve, ne brini.” Ne znam zašto mi je u tom trenutku izgledalo kao da je sve u redu. Stižemo pred zgradu pozorišta, uzurbano krećem ka velikim staklenim vratima, delom jer je hladno, delom jer kasnimo. “Sacekaj !”  rekao si, okrećem se : “Ali vec kasnimo”.

            “Odavde ides sama. Ja ne ulazim sa tobom u to pozorište, niti na bilo koje drugo mesto više. Jaka si ti žena, izdržaćeš, a i razumećeš jednog dana, stvarno moram otići, i zbog tebe i zbog sebe. Voz mi polazi za 15 minuta, odlazim u Rusiju.Trebalo je ranije da ti kažem... “ To je   poslednje što zasigurno znam o tebi, da si otisao u Rusiju, ne znam kome, sa kim, ili zbog čega. Nisam ni pokušala da saznam, dovoljna mi je bila samo ta činjenica da si otišsao. To   veče ostala sam sama ispred pozorišta gledajući kako odlaziš, nisam imala snage da izustim ni jednu jedinu reč, a ni tvoje nisam čula u potpunosti. Zaboravila sam i na operu i da na sebi imam skupu haljinu i bisere, tako uplakana i izgubljena ušla sam u najbliži bar pun  pijanih muškaraca i sela da jednako pijem sa njima , makar da do jutra zaboravim. Međutim, nisam uspela, sama sam otišla kući, sama legla u krevet ,niko mi nije rekao laku noc i poljubio u čelo, to čak ni pijan čovek ne moze da ne primeti.

            Prolazili su meseci,godine. Čula sam dosta priča o tebi, da si se oženio, da si otvorio svoju firmu, da si se vratio ovamo... Tako sam se često pitala šta su tebi pričali o meni, da li da se ona   udala za prvoga koji je bio pristojan samo da bi te zaboravila i drugima nametnula sliku velike sreće, samo da je ne bi smatrali propalom ženom koja i dalje pati za tobom, jadnica. Verovatno jesi naišao na takve priče, ali ne znam koliko si u njih verovao. Jesam se udala za čoveka koji se pojavio nakon tebe, i mozda jeste bilo iz hira, ali sam ga kasnije jako zavolela, imamo dvoje dece , znaš, i bilo mi je lepo u životu. Bio si u pravu, jesam jaka žzena, ali ni dan- danas ne znam zašto si morao da odeš one veceri. I tako, dok mi kroz glavu prolazi milion razloga zbog kojih je to moralo da se desi, čujem unukin glas: “Bako, bako, zvoni telefon, ovo je već treći put, javi se!“  Toliko sam odlutala da nisam ništa čula. “ Halo ?“  znam pomalo Ruski pa sam shvatila da pominju pisma, poštu i da odem tamo, to mi je bilo dovoljno. Poslala sam unuku do pošte da podigne taj paket za mene. Stigao je. Cepam papir u kome  je paket umotan, svojim drhtavim rukama i srce mi sve više lupa, u velikoj kutiji nalazi se još manjih kutija raznih boja, kosulja koju sam ti kupila i zamotuiljak papira. Uzimam i čitam.

            “Zao mi je što se nisam ranije javio, mada nikad nije kasno.  Izvinjavam se zbog ružnog rukopisa,a li moja drhtava ruka bolje ne može, u 73 godini dobro je i da pišem. “ Pre tri dana ti je bio rođendan, ovo je pisano pre godinu dana, počinjem da drhtim. “Mislim da je vreme da konačno saznaš zašto sam one večeri otišao. Moji roditelji su želeli da oženim bogatu devojku u Rusiji, otac mi je bio bolestan pa mi je bilo jako teško da se na bilo koji načcin u tom trenutku protivim njemu, ali mi je isto toliko teško bilo i da odem te večeri, ali, mislio sam, otac je jedan, a curu ću drugu lako naći. I oženio sam je,b ila je ona dobra žena, ali sam čitavog života u njenim očima tražio tvoje, u njenom osmehu želeo da čujem tvoj, u njoj i u svakoj pored nje,  tražio sam tebe. Verovatno si čula da sam se vraćao, jeste, istina je, ni sam ne mogu da izbrojim koliko noći sam proveo pred vratima tvog stana sa svojim ključem u ruci, koji sam one noći ipak poneo, zželeo sam da uđem, ali nikada nisam.  Uvek sam nekako završavao pred tim vratima do jutra ubeđujući sebe, često i polupijan, pa  ujutru u 6, odlazio da me ne bi videla kada kreneš na posao. Taj sam ti ključ ostavio u zelenoj kutijici, sada mi više zasigurno neće trebati. Nikad neću moći sebi da oprostim sve što sam ti uradio. Posle tri godine od tog događaja, sa svojom suprugom, otišao sam da gledam istu onu operu koju je trebalo mi da gledamo, obukao sam košulju koju si mi ti kupila i čitavu sam operu proveo razmišljajući o tome gde si ti u tom trenutku. Svako veče pred spavanje,   ljubio sam  je  u čelo i milion puta mi je falilo da uz ono ‘laku noć’ izgovorim tvoje ime, ali sam se uvek suzdržao, ili me bar nikada nije čula. Imam dve kćerke, jedna   nosi tvoje ime. Verovatno si primetila i da ti nedostaje parfem sa velikog ogledala u hodniku, i njega sam poneo, da nikad ne zaboravim tvoj miris. Bočica ti je u žutoj kutijici. Dok budes otvarala sve te kutije, shvatićes koliko sam tvojih stvari imao samo da bih nekako sebi stvorio iluziju da si tu,  a nisi bila, opet, kažem, to sebi  neću oprostiti nikada. Tu je negde na dnu kutije i nasa slika sa zimovanja, verujem da si je dugo tražila. Samo bih voleo da znam da si bila srećna u životu, da ti je neko pružio sve što ja nisam mogao, tada bih mirno mogao da sklopim oči.  Jako sam bolestan, preživeo sam dva infarkta, ali sam sada u mnogo gorem stanju,d oktori mi daju malo vremena, imam neke bakterije u krvi koje su dosle do srca i sada ga nagrizaju. Dok ovo budeš čitala, verovatno neću biti živ. Žena koja te je pozvala jeste moja kćerka, ona koja se zove tvojim imenom, ona zna za nas i rekao sam joj da ti ovo pošalje tek godinu dana nakon moje smrti, nisam želeo da dolaziš na sahranu, zbog tebe, mene, u tom trenutku, ionako više ništa neće boleti. Znam da ćeš plakati, ali želim da znaš da je ovo, isto bolesno srce ono koje je čitavog života samo za tebe kucalo. Ponovo odlazim , samo ću ti ovoga puta biti bliže, sa neba se ljudi lakše vole. Laku noć, moja vilo, i oprosti mi za ovaj život. Znaš, ko te voli najviše, do poslednjeg daha. “'

            Moja baka je pisala  sve ovo. U trenutku kada je završila čitanje pisma,  na njenom sam licu videla suzu i olaksanje, kao malo dete   preturala je po velikoj kutiji, gledajuci sve te stvari, glasno se nasmejala, kao da je iz sebe izbacila neki veliki teret koji je godinama nosila na duši. Nakon cele te euforije njena je ruka mlitavo pala, oči su se sklopile i više nikada je nismo probudili. Kada sam i sama pročitala njegovopismo,  shvatila sam da je otišla na bolje mesto,da nije sama tamo, neko je čuva,  i sada, sa druge strane, prolazi sve ono sto je odavno ovde trebalo da se desi. Život je kocka, ona je igrala čitavog života, a kažu, oni najuporniji na kraju dobijaju, na ovaj ili onaj način, na ovom ili onom svetu.

 

 

13. Magija trenutka

 

            Sedimo u mojoj zagušljivoj sobi, čini mi se da samo mi postojimo. Mrak je. Nasuprot tmini oko nas, u meni je, do sada neviđena svetlost. Pričaš o nekom prastarom romanu, potpuno nepoznatog, ali  tvog omiljenog pisca. Smejemo se glasno. Shvatam da mi samo ovo treba. Ti. Ja. Tama u sobi i svetlost u nama. Magija trenutka.

            Iznenada zaćutiš. Gledam te zabrinuto, jer, ti nikada ne ćutiš! Međutim, tišina nije neprijatna, naprotiv, divna je. Nasuprot tišini u sobi, u meni je pesma. Shvatam da je ovo ono što mi treba. Ti. Ja.Tišina u sobi. Pesma u nama. Prosto rečeno, magija trenutka broj dva.

             ,,Hajde da gledamo film!’’ Glasno predlažeš uplašivši me iznenadnim predlogom. ,,Ja bih radije slušala  Bitlse”, negodujem. Sklapamo kompromis, pola sata po mom, a onda film. Smejem se i rugam ti se jer me ne možes odbiti! Ispunjena toplinom, grlim te jako. Stežeš me uz opasku: ,,Mogao bih doveka ovako!’’ Daveći se u ljubavi, odgovaram: ,,Mani se klišea, umukni i uživaj! Uživaj u magiji trenutka!’’ Ti i ja. Tama u sobi. Svetlost u nama. Ti i ja. Tišina u sobi. Pesma u nama. Ti i ja. Ludi kompromisi, neobuzdan smeh. Magija trenutka broj tri.

             23. jul 2050. Magija trenutka još uvek je tu. Pritom , oni koji je dele smo i dalje ti i ja, opijeni srećom. Mrak u sobi. Svetlost u nama. Tišina u sobi. Pesma u nama. Tihi razgovor o tome kako smo proveli dan. Magija trenutka kojoj, priznajem,ne znam broj.

 

 

14. Jedan, al' bedan  

 

            Uhvatiš sebe u zagrljaju sa wc-šoljom dok izbacuješ sebe iz sebe, razmišljajući ništa. Dok brišeš usnu rukavom od jakne, hvata te trip da si sve prošao što se moglo proći i da nema ko šta da ti govori. Ti si taj, ti si čovek. Ti si… Ti si dvadesetogodišnjak koji leži na pločicama toaleta na pumpi.

            Ustaješ i uzimaš polupraznu flašu sa sobom. Odvlaciš se do dobro poznate stanice i ulaziš u prazan autobus. Čudno za autobus da je u četiri ujutru prazan. Voliš taj autobus, imate mnogo zajedničkog, imate mnogo praznine. Vadiš paklu winstona crvenog i pališ cigaretu. Po šištanju i grebanju iz pluća verovatno je četvrta  pakla danas. Toliko si toksina uneo da bi dosad morao da ubiješ to što ti inače ne uspeva. Pitaš se, da li kad ubiješ te neke osobe koje žive u tebi, da li postaješ ubica  i… da li si ih zaista ubio? Znaš, te osobe su u tebi i ne vidiš ih, pa ti to dođe kao ono iz fizike sa mačkom u kutiji. “Zadnja stanica!’’ Izlaziš napolje. Svež vazduh za sekundu čisti tvoja pluća i glomazna žuto-zelena stvar napušta tvoju usnu duplju. Ispiraš je dobrim gutljajem i jakim dimom. Šetaš. Ništa ne valja. Sve bi ti to opet. Sve bi srušio, i zgrade, i ljude, i planine i mora, i sve bi opet sastavio, jer ti si TAJ. Ovaj  Bog  nema pojma! Vidiš kako je sve glupo sastavio. Mora su preduboka, planine prestrme, zgrade presive i ljudi preglupi da bi to shvatili. Besan si i zato šutiraš kantu za otpatke koja odleti. Bole te noge i sedaš na klupu pored reke. Uzimaš još par gutljaja. Sviće. Voliš to mesto i te prve zrake. Podsećaju te na osmehe nekih ljudi koji sad nisu tu, zato što ih je On uzeo. Gde će mu duša ?! Gledaš kako se grad budi, gledaš ljude  pun   čudi. Svi oni na ramenu imaju ta dva demona. Na levom je sociofobija, na desnom je dvadeset prvi vek. Gledaš kako im pune glave, sapuću im tajno o zemlji ideala, sapuću im o tome kako znaju lek. U očima ljudi vidiš da su očarani tom magijom, da misle da će tamo biti sjajno i bajno, jer tamo nema savesti da ti bude patrola, samo si broj, ponosni bar kod.

            Uzimaš flašu i bacaš je u jutarnje sivilo reke. Naći ćeš put do njih,do sebe, do svog boga . Ako ne,  napravićeš sebi jednog, kao i svi!