Spira mirabilis

Draga David                            

                                            IZA KATEDRE

 

Mimosa pudica  

avg.1995.

            „Drago moje sunce, i more, i planine, moje podneblje, tako bih da vas vidim, da osetim još jedanput slani miris vala, da čujem smeh plaže...” razmišlja mimoza u staklenoj bašti  gledajući crveni odsjaj sunca na zalasku. Isto je sunce svugde, ali ne može, eto, već godinama zaboraviti čarobnost trenutka uranjana sunca u more. Blistavi treptaji njegovog žara u večernjim valovima ostaše joj u oku i ona žalostivo skuplja lišće, okreće svoje grane ka korenu , skupljajući se u svom bolu, u svojoj usamljenosti. Sebično čuva svoje uspomene u genima da sledeće generacije mimoza mogu svojim unutrašnjim okom posmatrati liniju spajanja mora i nebeskog svoda. Da imaju svest o tome da , iako rođene u ovom zatvoru, pripadaju beskraju.

            Seća se napornog puta, još oseća na sebi grubu ruku koja ju je istrgla iz tog prostranstva. Mislila je da neće preživeti. „ Ako baš uvene koja usput, nema veze, ima ih dosta!” Ču nemilosrdnu presudu. U glasu se osećalo nestrpljenje i umor. Gleda ruku grabljivca s prljavim noktima plašeći se onoga što je čeka, ako preživi. Nije se okrenula  da još jednom zaledi sliku sunca u morskoj peni, kažu i ne valja. Urezala je putem u sećanje sve dotadašnje lepe trenutke, bezazleno se nadajući da slično privlači slično. Njene suze vozač je pomešao sa kapima rose  čudeći se odakle rosa po tom vrelom, usijanom danu.

            Seća se da su je bacili u jedan tamni ugao  bašte. Nije marila. Isuviše je tugovala za kućom. Mislila je: „Shvatiće me jednog dana, treba samo da budem strpljiva.”

            Brzo se oporavila od puta. Krenule su mlade nežne grančice i pupoljci. Bila je prvi procvetali cvet i radnici  su joj se divili.Konačno su je izneli iz njenog ćoška, dobila je viđenije mesto u bašti. Ipak, sačuvala je sećanje na slobodu , na šum talasa i milovanje prvog jutarnjeg zraka .

            Napadale su je bolesti tokom leta u zagušljivom vazduhu.  Sećanje na miris morskog plavetnila bi je izlečilo.  Razmnožavala se i njen lični život postade nebitan. Poslužila je svrsi.

            „ Sloboda, prostor, to je ono što njoj treba, ugušio ju je ovaj korov tu. Morate voditi računa o tome” reče jedan blagi , veseli glas u prolazu. Trgla se. Upravo je o tome razmišljala. O slobodi , o ljubavi. O životu. Zašto ona, baš ona ovde? Treba li i dalje da se stidljivo sakriva u senci bodljikavog bilja, ili... ili šta? Nema kud. Pustila je ovde korene, duboko, zakopala se živa. Ima mimozice koje treba podsetiti da su kćeri slobode, prostranstva, sunca. Neće izdržati bez nje. U genima im je zapisala žudnju za beskrajem, neće shvatiti šta im se dešava jer ne mogu ukrotiti zapisano. Mimoza je morsko bilje, plavih nepreglednih prostora. Ona nije biljka koja će zadiviti na prvi pogled, ona je blaga , stidljiva duša čiju lepotu razume samo neukrotivo more.

            Mislila je , kad bi je počupao olujni vetar koji često razbija staklo bašte, možda bi je nežno spustio na obalu mora gde bi počela svoj život ispočetka.

            Mislila je , možda će zapasti za oko nekom moreplovcu u prolazu, kupiće je pa će je povesti sa sobom. Ona bi kao zahvalnost prva procvetala, samo za njegove oči otvorila bi  nežnu krunicu cveta, dodirivala bi pocrneli obraz sramežljivim listićima. Nagrađivala bi ga mnogobrojnim mimozicama i kuća bi mu sva bila u mirisu njene nežne ljubavi. Kad bi... Snovi.

            A šta sa potomstvom iz staklene bašte? Nijedan vetar ih ne može sve otkinuti, raspršiće se tokom oluje , nikad neće stići sve do mora , do slobode. Čak i da ih neko kupi, neće ostati zajedno...

            Razmišlja... Nije ni čudo što su je nazvali mimosa pudica, bilje koje se ne primećuje na prvi pogled, ali koje je vesnik svačijeg proleća. Da je dobila naziv mimosa brava  ili  mimosa egoista ko zna gde bi danas sve bila...

            Ostaju snovi i sećanja... tamo se sve vreme živi u večnosti.

 

 

avg.1995.

            Leto , noć i svetla. Nisu svici. Svetlo je u meni. I noć  je u meni. 

            Vidim stazu obasjanu ljubavlju u toj noći. Nigde nikoga sem moje sene. Ja na početku staze. Privlači me taj put bez kraja. Šetnja u samoći bez neizvesnosti. Samo mir i cvrčak. Miris leta u svežini noći. Čak i svetlost meseca nije tako hladna. Toplo je u meni.      

            Ljubav u noći i u meni.

            Lepa slika , ali kako naslikati sreću ? Volim reči , volim umetnost reči – književnost. Napisanu vekovnu mudrost za onoga ko ume da shvati. Van vremena, van granica. Van svega. Samo osećanja. Potpuna sloboda. Biti ono što i ko jesi. Bez igara . Bez maske.

            Ja i ti.

 

 

29.1.1998.

            Mir, pomirenje, pomrčina u svesti. Tako se varnice jasnije vide kao poneki osmeh usred mraka zakopanog na dnu zemljine utrobe. Tamo zov – čeka. Ljudi  - figure, roboti bez prava na osećanja sem ona koja proističu iz dužnosti. Zima. Vrela makedonska pesma u uvu. Zov se budi. Za šta? Za kad?

            Bože, ko će razrešiti Gordijev čvor ako Ti nećeš?

 

 

Put kapi kiše          

16.mart 2009.

            Uja! Vidim te! Ti si individua bez obzira gde se sakrila. Sijaš, zar ne vidiš da presijavaš sve Njegove boje? U kosi su ti upletene i ljubav i varanje (ta žensko si!) kao i strah...

            Bojiš se pada?! Davno smo svi već pali, ovo je samo ponavljanje. Sad si nadomak Bogu, sad si dole... s ljudima, a onda se spustiš još niže...vuče te težina grehova s puta, Likijev kofer nosiš...

            Ljubiš bridove kamena tražeći spas. Paleozoik, mezozoik, samo menjaš krugove jer da si kod Hada , to je jasno. Vuku se za tobom kao rep komete -  dela tvoja , ako zastaneš, progutaće te vatra sopstvenog pakla.

            Hitaš Neptunu zgrožena jačinom patnje koja te zadesi i , gle, tamo se utapaš u masu sebi sličnih i misliš, SPASENJE! A već sledeći sunčev zrak govori ti da put tvoj kraja nema, vreme je za sledeću individuaciju. Doduše, repa više nema, ti si nebesko providna u uzdizanju ka Bogu svom. Mesec se iz prikrajka zlobno smeška jer zna da ćeš na kapiji večnosti zaglaviti, uostalom, jedan Njemu s desna sedi samo.

            Sledi ti hibernacija u nekom oblaku za vreme koje ćeš odsanjati svoje sledeće putovanje koje zavisi od volje jednog Gromovnika.

            Koliko takvih pročišćenja treba da bi se mir dosegao?

 

 

Pad iz raja 

5.april 2009.

            Koračanje dugom u suprotnom smeru? Ta nije ni čudo što je do nesreće došlo, pa traka je jednosmerna! Nema ni kamena stanca da umorno telo spustiš, moj Adame, a  pogled ti ostade prikovan za Njegovu ljutnju. Svi Kaini će dobro lekciju naučiti – vukovi postaće – za grabež samo znaće. A ja jedina žena...mora da otuda potiče ideja o haremu mada muslimani hrišćani nisu. Harem je raj naspram onog što mi ovi naši prirediše. Rob. Bez prava glasa, bez prava izbora, zaboravi da ličnost imaš, Eva, utopi se u mišljenje koje o tebi sagradi onaj prvi, isfrustrirani. Majku svoju imao nije, pa nema osećaj za ženu, jer baš toliko pokuda na adresu prve i jedine (žene) – ili drugu nemaše, pa sručiše, ti,  svu svoju Senku samo na moja leđa!

            Što se ne dohvati zmije da mi je znati? Ona je ženskog roda, bar kod Srba. Imala bih s kim da delim grdnje, patnju. Onako, zajedno bejasmo izbačeni, mužu moj i brate,a onda se ti izdigne gazeći po mojoj glavi. I časti. Ko će da me brani kad jedini jesmo?! Evo ni zmija se ne smeje, a mogla bi,  napravila nas je budalama, misle hrišćani, a ona samo mudrost nam je dala. Što li ne zagrizoh još jedan griz?

            Kako blješti ovo sunce naspram mraka mojih misli... Kad bejah u njemu, ne bejaše ni prevruće, ni presvetlo ili smo tek sad dobili osećaje. Dodirni me...svici trepere po tvojoj koži. To pokupi odande krišom. Šta smo još doneli? Smokvin list i delimičan razum. Strah od kazne – sledeće. Ni potop nije daleko , pomislih, jer onda, nekada, na prapočetku, svi proroci besmo.

            I kako da ti izređam reč ljubavi kad ti u očima vidim reči optužbe, kao da nismo sve vreme zajedno u igri. Što pristade ako si pametniji??? Skini mi se s glave više, ovo je svet u kojem ću se izboriti za sebe, za nas,žene. Ostani da kukaš za rajem (majčine utrobe) , ja idem da živim. T I gledaš prezrivo?! U svakom fitness klubu mogu steći tvoju snagu, a onda sa čime ćeš na megdan izaći? Ćutnjom?Prezirom čoveka koji više nema kud jer (j)opet od žena zavisi, zvala se ona majka , supruga ili kćerka.

            Šta sad kad smo ogolili istinu, crni Adame, hoćeš li se Njemu jadati? Hoćeš li stvoriti pravoslavlje da bi ženu kinjio jer ZNAŠ, bolji od nje nikad biti nećeš. Da, naravno, kazniće te Bog, pretiš, a samo nemoć deteta izbija na površinu.

            I konačno pad, DUUUM! i DUM! Daj da ti obrišem tu zvezdanu prašinu, od danas znoj i smrad toliko obožavanog tela postaće nam saputnik.

 ***

        Okrajak proleća u oku. Upiće pupoljci svu jeku leleka, zaglušiće radošću otupelo srce i krenuće...prva kao i potonja  radost,  kao i smrt. Izaći će sva bol, nota po notu, pretvoriće se u  krik zatočene mržnje. Nepravda kao i nesloboda guše jer sve ostaje unutar čoveka - niko nevinost duše da razume. I narcisa kad ima previše, nestaje lepote. 

         Danas je lep dan za oslobađanje mržnje.  ( 10.4.2019.)

 

Gospava

22.9.2009.             

            Oseti blagost jeseni. Mir pomirenja s padom lista. Mirišljavo žutilo kruške iz zavičaja mami sa stola. Oseti dodir sunca na usnama. I širi sklad. Širi lepotu trenutka. Širi ljubav. Nas kroz sva vremena. 

            Cvet cveta i posle odlaska onoga ko ga je sadio. Pokazaće svoju nežnost jutarnjoj rosi , dobovanju kiše i duša će se obradovati jer je ostala zapamćena. Ostaće pogled prikovan za prazninu terase, jedino  mi žuta krunica jesenje lale prijateljski dočekuje misao.

            - Uzmite, to cveta u jesen, a ovo seme posejte na proleće, cveta cele godine...

            - Ako dočekam proleće... – bez ljutnje, bez tuge odgovara glas bake Gospave u jesen, koje više nema u proleće.

             Ostaće cveće da prkosi smrti, da se širi i cveta koliko bude uspelo da se izbori sa zaboravnim naslednicima jer baka odnese ljubav prema cveću sa sobom.

            Smrt ponovo kolo igra...trebalo bi otići daleko, daleko... u mir, u ljubav, u večnost.

            Ništa se ne može isplanirati, sve se dešava, u pravu je Uspenski.

            Imadoh toliko lepih reči za blagost jeseni danas, a sve to iščeznu pred prazninom jedne terase sa osmog.

             Prolaznost i dalje boli. I dalje sam samo čovek.

 

 

Krstovdan

27.9.2009.

            Senke ponovo izdužiše  lik svoj, sunce se ponovo sakriva od naše terase. Još jedan krug Kruga , tačnije, još jedna spirala Spirale.

            Jesen jeste ponovo tu, ali ne liči ni na jednu bivšu, niti će jedna buduća ličiti na ovu. U svesnosti je razlika. Shvatam njenu jedinstvenost u svome životu, volim je svakog trena zato što je takva, blaga i sunčana, a nije morala biti. Ispraćam je dostojnošću starca.

            Ušao si u moj život igrom slučaja kao što se sve bitno i događa, kao što se događa sve što život iz korena menja. I mada si tu, sama sam. I mada nas je dvoje, jedno smo...

            Šta  reći jeseni svog života do reči ljubavi. Prenoćiš mi u mislima i često osvaneš u meni zorama. Ova jesen po tome liči na sve ostale jeseni. Gradim te od paučine želja da bih se smešila detinjskom radošću ako u njoj uhvatim po koji tvoj zalutali pogled, reč ljubavi koja je pretekla od drugih...

            Igra iluzija usred stvarne jeseni. Jeseni života.

            Čega li sve čovek mora da se odrekne da bi mu se ŽIVOT dogodio? Duša na nos izlazi i kaže: „Tu sam, gledaj, nisam varka! Ljubavi trebam!“ A ljubav se sakrila u nagoveštaju priznanja, u budućim maglama, u opreznosti uma...

            Nadmudrićeš sudbinu? To misliš, srce moje? A jesen sve kosije zrake šalje...Misliš. Prevarićeš žudnju svoju? Telo stari, ali žudnja u duši je, dakle, ona ostaje. Dakle, laž se kuje...

            Voli me,ne zato što te jesen života stigla i što nemaš kud, voli kao da jesen ne postoji, voli me ako ljubav zaslužujem. Ružno je voleti iz straha od samoće...

            Ako te budem pustila u svoj hram tišine, biće to zbog tvoje izuzetne jedinstvenosti, biće to zato što u datom trenu nijedan bolje ne odgovara onome što ja jesam, zato šo brišeš sve one koji su bili i sve one koji bi mogli biti.

            Tu, tu, pa tu...rane. Ne treba mi još jedna usled loše procene. Ja nisam jednačina sa  par nepoznatih, koje vremenom postaju poznate i, misliš, rešen problem . Nisam . Ja sam Ljubav. Odanost, ako se ima čemu. Vernost, ako se ima kome.

            Gradih ti puteve i ostadoh sama pohoditi njima, mada, čini mi se , duša te moja upila, razum te je moj shvatio.

            Još Toma u meni kad bi se uspavao...

 

 

 9.10.2009.                      

  Izgubljenost

( „izgubljene generacije“ Gertrude Štajn)

 

             Topovska paljba.

             TARAM – TA – TA ... Bubnjevi.

             Zastava se vijori.

             Krvava.

 

           - Sta radim ovde? – pita se seljak Arkadije iz puka Vukovog – ŠTA  JA, DO ĐAVOLA, RADIM OVDE?

           Šiknu mlaz. Krvi. Metak omanu glavu, ali pogodi grudi. »Trista crvenih ruža«, kaže Lorka, rascvetaše se... i umre ČOVEK u Frankovoj Španiji. Ljubav ostade da čeka...

           I Dafina čeka... Čeka svog Vuka, da bi u krevet svoj dočekala Aranđela. Sve dobro u zlo se pretvori. Kao i rodoljublje u smrt.

           Mutni Dunav nosi prljavštinu intime Isakovičevih.

           Plava grobnica sakriva i strah , i bol, i očaj...

           Izgubljenost u prostoru, u svemiru? Nije ni čudo, magla rata zbuniće i najvećeg rodoljuba... jer SMRT je SMRT, da li se za domovinu gine ili za Mariju Tereziju, Mesec ne pita – on jede, kaže narod.

           » Oh , dajte mi samo malo jutarnje rose«, vapi duša Dušana Vasiljeva, »ostalo vam na čast!« Samo, ko ostade?! I da li žele čuti eho svojih ratnih misli za preostale dane svog takozvanog života.

          Depresija. Krug iscrtan krvlju. Bezizlaz. Iz rata u rat . Iz tuge u očaj...a gde je zeleno?

          » Volim te, zeleno,« viče Španac. » Kume«, preklinje bar da je vidi, kad ljubav izgubi... i život.

          Majakovski sam presudi, kao i Hemingvej. Ta Bog je odavno ruke od nas digao, čemu se još nadati?!

          Izgubljenost, kal... krv do kolena...

           » ...a ja nemam snage, ili nemam volje..«  jer  »...star sam, a tako mlad...«

           » Utišajte hod svoj, galije carske...« između dva rata leži cela jedna izgubljena generacija.

 

            TARAM – TA – TA . Bubnjevi.

            Topovska paljba.

            Zastava ista.

            Kovčezi se pod njom menjaju samo.

 

 

 Život iz ugla smrti                           

 8.12.2009.

            Došla si sporo kao da su ti koraci okovani mrazom ledenih dana...Prosipaš svoje zlato, a srebro čuvaš za kraj...

            Lovim kriveći svoj stas   zrak Tvorca koji bi te odagnao. Uzalud trošim dah svoj. Vezana sam. Vezana korenjem greha praroditelja. I ni makac...

            Tamo šumi život, tamo žubori veselje, tamo buja radost ljubavi...TAMO... Ovde se noć sprema i ni  ispružena ruka distancu održati ne može, kamoli želja moja.

            Drhtim u ritmu tvojih vetrova, pulsiram u ritmu večnosti i znam da kraj može biti iza svakog ugla. Strah...dok list pada, dok iglica bora žuti, kora otpada kao gnjilo meso...Trulež čeka kao besni pas ono što se telo zvalo.

            A jasika il’ breza bejah... Kud se dede onaj život – naših želja kladenac? Rasipaju se dani kao dinari kroz ruke Blizanaca, kao da ih ima napretek, kao da ih nismo svojom smrću zaradili.

            Čekaš me? Što si mi nogom stala na rub crvene haljine?! Zgužvaćeš je...Makni se, ako moram dah svoj tebi predati, učiniću to svojom voljom, uzdignute glave. Svesno. Nećeš me u snu Viljarija uhvatiti. Ja ne nosim Likijev kovčeg i imam za čim žaliti. Premalo je Tvojih dana nama određeno, Gospode, a skraćuješ ih još! Kojim pravom i koliko nas još treba onu jabuku da plati? I od zlata da je...

            Iš! Iš!...Skloni se! Zadržaću svetlo u svojim očima, zelenilo u svojim udovima dok se ne nadišem života, dok ne naučim da se predam. Ha! Ne tebi! Greška! Večnosti.

            San snova.                           

 

 

   SIZIF,  DOK  SE  VRAĆA  PO  STENU...  

  18.2.2010.

              

Zalud tvoj trud, Sizife,

kameni smo, kameni san,

svet - okamenjena Euridika,

forma je tu ,

suština ode Bogu.

Šapućem,

govorim,

vičem

igli bora koja uši nema:

-Čuj, ...

danas ponovo Tvoja pravila krše,

ubijaju pticu u letu

dok maze ptičara kao nagradu.

Za ubistva nagrada sledi,

od truda i rada svi glave okreću

kao od nečastivog.

-Slušaj,

danas je opet nečoveštvo na delu,

majke prostituišu sebe u braku

govoreći da su žrtve,

a nemoć je velika...

Kamen... pomeri taj kamen, Sizife,

 promeni usud, ako znaš ...

Nad toplim srcem

vise otrovne strele zavidnih.

Nad čistom ljubavlju

senka se sumnje baca

tek da ne poleti...

Sjaju tvog oka, o Bože,

suprotstavljamo ljudsku kal

i busamo se u grudi

da smo veliki...

-Zastani, oslušni vapaj

bogomrsca,

sagni se nad bolom

ubice,

uteši glupost... Sizife?

Sizif :

-Pobedih li ja ikada čoveka u sebi?

 

                               

Neponovljivost života                         

 8.mart 2010.

Prolazi struja misli...dakle, živ sam ispod ove zaleđene kore .

Poželeću danas trešnje, a tek je mart. Oblik je tu, još ukus dočarati... Misli nepokretnog tela...

Letim...sa lastavicom koja još stigla nije, sa rodom...možda one stvarno skupljaju duše buduće dece usput...Gde moju nađe?

Zrak mi se probi do zenice, sve boje neba u njemu – ko kaže da raja na zemlji nema?

Slan miris mora osetiti još jedanput, svežinu planinskog jutra...osetiti sopstveno telo...

Koji je oblik ljubavi? Kako izgleda dodir duše? Dah nežne reči? Potreba za drugim...dopuna...

Osećam dodir pogleda, ponovo su tu.

- Izašla sam sinoć sa onim kretenom!

- I?

- Šta i?! Zaboravio je da mi čestita Osmi mart!

- Pa dobro, nije smak sveta!

- Debil!

Je li to ljubav za kojom čeznem? Laž pogleda, a pogled treba poeziju da piše... Hej, čujete li treptaj zelenila koje se s mukom probija do lišća ovog trena, osećate li ukus martovske zore u krvi, snagu misli posvećenog? Čujete li me????

- Pomeri ovog morona dok mu presvučem posteljinu!

Misli...Da li joj je lepota tela u skladu sa lepotom duše? Da li sam to ja od ranije? Mora li slučaj – nesrećan – da iz tela izmami one najsjajnije zvuke, jedinstvene zvuke –neponovljivost duše?

Kako li izgleda ukus rastanka i boli?...Napusti me dašak svetla, ostavi prazninu – rastanak...

 

 

 Dok čekamo proleće...                     

10.3.2010.

            Pahulja koja ti miluje danas uvo šapuće nežne reči proleća.

            Čekaj...

            Čekaj da vetar smiri uvojak nabreklog bršljana.

            - Čekaj proleće... – uzdiše grana, cvili i greda – čekaj...

            Danas je sve protiv tebe, vreme , ljudi, a i ti sama. Danas se svako uvlači u svoju ljušturu rešen da istrpi, zar zimu samo? Spusti se oblak  na glavu, ne čineći oreol. Pritiska olovom. Sabija osmehe vraćajući ih izvoru, a na licu grč samo... čekanja...dokle, Bože? Dokle će kovitlac držati zarobljene uzde sudbine na stand by- u?

            - A tako bih se sunca nagledala – vireći iz zime govori ljubičica. Visibabi se smrzla čaša u lelujanju. I šišarke led kiše zakova  za grane i ni makac.

            Teskoba vlada dok čekamo proleće.

            Jedino se zima zabavlja.

 

 

Hod vremena                                                    

17.3.2010. 

                                

            Škriiip...škripe čizme vremena po blatnjavom putu života. Mog. I tvog.

            Gaze sve što je neotporno, sve što misli da još  pravde ima, sve milo...

            Fljus!...poprskaše bljuzgavica tvog življenja život najmilijih. Eto neuroze!

            - Šta?! Ti ćeš da mi kažeš?! Marš!...

            Savremena komunikacija. Lepe se reči u gvožđe  kuju ne istrajnosti radi, no da ne zaraze koga...Zaturene spavaju snom pravednika. One, te... MOLIM TE...OPROSTI... VOLIM  TE...DUŠO...  Možda će neupotrebljene ostati večne. Aha! To radi štednje samo, da ih ostane za buduće generacije. Ostavićemo im okovane lepe reči, neka se snađu šta će s njima. Tako to uvek bude: red lošeg, pa red boljeg...rat pa mir...brak pa razvod... Samo što smo mi sada u minus fazi i samo što to sada baš se oduži...

            Hod vremena...Nezaustavljiv donosi i odnosi sve mene Meseca , sve erupcije Sunca. Budeš pa nestaneš...Pljus! obrisa te ruka vremena, melju te njene štikle, a ti, nit’ znaš kad si živeo, nit’ znaš što si prošao.

            Nesvesnost – kako suzbiti tu epidemiju kad niko budan neće da živi? Svi bismo da u spavanju dočekamo smrt kao da nismo već mrtvi u svojoj nesvesnosti.

            Hod vremena...Tap-tap...Ističemo...

 

21.avg.2010.

 

              G r r r... m r r r...š š š ...f š š ...smetnje u prijemu. Adrianin Uran naopako položen danas. Moj Mars u Biku ponovo pao. Ponovno odvajanje energija. Šumovi. Ubijaju me šumovi, nigde tona...Tačka rastanka je neutralan teren, ni moje, ni tvoje, ničije, a svačije...

              Golubovi i dalje lete, grade svoj dom , gaje potomstvo... Čudno, život ide dalje uprkos mojim suzama... I leto je i dalje zeleno, samo ja moram otpatiti svoje.

              Dođe i ode, kao poplava. Deo svojih snova prepoznah u našoj svakodnevnici. Energija koja spoji bi bistra, bistra poput suza, a opet, u ovoj ravni postojanja nas nema, niti imamo išta zajedničkog. Baš ništa, samo ta energija sa nebesa koja veže (ukoliko smo zajedno u kadru Boga) više nego ijedna ljudska realnost. Zbog toga suze. Tuga još jednog rastanka - ono čega se plaših još nisam diplomirala.

              Reče:

              - Pao je teret, osećam se...

              - Slobodnim? – dodadoh.

              - Da, slobodnim – reče.

             Dakle, ispisano je i to u vazduhu , samo je trebalo da padne zrelo kao kruška – toliki je bio deo našeg puta.

             Lepo je bilo. Idemo dalje...dalje...

 

 

Nepovezanost 

25.8.2010. 

Gledam punoću meseca ovog 25.dana meseca avgusta.

Žena sam o kojoj se sanja, kažu, a ja kažem da oblak iluzija jesam...

Topli pljusak ohrabri puža da ispruži svoj korak.

 

14.9.2010.

            Obučen u crno, sede kose širi svoje ruke prema suncu. Boga slavi li?

            Jedan se stidljiv  zrak prikrao mojim mislima.

            Toplina se širi iz mišica tvojih. Zagrljeni postajemo celina.Udišemo jednim udahom jesenju lepotu. Spokoj preplavljuje udove i nema želja jer sve je tu. Cela budućnost u tebi.

            A opet postajem Ja tek kad nam ruke spojene nisu. Vraćam sebe sebi tek kad te udaljujem iz svojih misli. Želje se onda druge jave, za daljinom, za neiskazanim, za onim tamo negde, iza ljudskog oka. Tamo gde je jedan sam sebi dovoljan, gde je jedan jednak nuli, univerzumu, Bogu.

            Volim kad ne razlikujem dodir vetra od dodira tvojih prstiju u kosi, kad me nežnost pomiluje iz tvog glasa. Volim...

            A isti ti vetrovi na raskršća mirišu, o odlasku pevaju.Videti i ono što se samo slutiti može. Biti uvek i svugde istovremeno, držati u zenici oka orlov let...Orao biti...

            Sve je veća potreba za uranjanjem u tvoju blizinu, za izviranjem iz tvog naručja. Strah. Da to neće potrajati. Da sve svoj kraj ima.

           I beskraja ima. Tamo negde, iza magle uma, iza misli, iza postojanja. Samo stići treba . A da bi se dostiglo, krenuti se mora. „ Put od hiljadu milja počinje prvim korakom“, kažu ...

            To je korak našeg odvajanja.

            Da li će magle ostati isto toliko lepe i posle? Da li će horizont blistati mirisom mora i tamo negde u samoći koja se deli s pticama? Ili je to konačno poslednji korak ka mudrosti kad i jedan sam kao jedinka opstaje?

           

              Slutnje...Strahovi...nemir...

 

 

 20.9.2010.

 

Reči, reči... izgovorene, pisane... dobronamerne, zlonamerne... reči ljudske  i reči Božije... Reč – suština koja pokreće delo.

Reč je izraz suštine. Svaka reč ima kao odjek delo,“ kaže prof. Radmilo K. Stojanović. Indijska filozofija uči da misli oblikuju duh, izgovorena reč – dušu, a delo  (telesni postupak) oblikuje telo (kroz reinkarnacije). Dakle, uzročno-posledični niz je MISAO – REČ – DELO .

Znaš li ti da riječ jedna ruši gradove? Na riječi sazdan je ceo ovaj Božiji dunjaluk.“ Podseća Andrić, a u Bibliji se kaže:

I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost.“ (Postanje, 1:3) „Potom reče Bog...“  i sve što on reče to i bi, tvrdi se dalje... Moć Božiju koja se kroz reč manifestuje potvrđuje se i u Davidovim psalmima: „Neka se boji Gospoda sva zemlja i neka strepi pred njim sve što živi   po vaseljeni, JER ON REČE, I POSTADE; ON ZAPOVJEDI, I POKAZA SE.“ (33:8,9)

Govorimo, govorimo u svojoj nesvesnosti, gomilamo značenja bez da razmišljamo o smislu, bez da razmišljamo o posledicama pokrenutog. Idu zajedno reči ljubavi sa rečima kletve... rvu se , prepliću , potiru se ili pojačavaju, a onda se pitamo što nas Bog zaboravi.Što li Bog baš mene kažnjava?!Pitamo se:“Gde pogreših, Bože?“ dok nas oblikovane u materiju stižu naše sopstvene reči...

Štedimo reči kao bisere kad ih iz usta prosipamo, okusimo im značenje, promislimo o sušini koju pokrećemo, valjajmo ih sve dotle dok se ne izbruse kao belutak, dok se ne izbele kao svetlost, dok ne plamte ljubavlju...Delimo ih kao da zlato delimo  i tkajmo njima talase dobrote i razumevanja da niko više nikad ne nastrada, pa ni onaj koji ih izgovara. Jer tvoja loša reč ne obitava u mojoj duši, no u tvojoj, ti zračiš njenim mrakom, a ne onaj kome si reči uputio.

Da svako prosvetli samo mrak svojih reči, ovaj bi svet sinuo kao nebeski svod hiljadama zvezda!

 

 

23.11.2010.

                             

           - Ko si ti? – pitaš me jezikom nama znanim.

           - Putnik kroz svoj život jesam, kroz svoje vreme grehove okajavam i , bojim se, nove stvaram...

           -Ne reče otkud na stazi mog bistvovanja tvoji koraci odjekuju.

           - Vaskrsavam nadu...

           - Nadu?

           - Dođoh dodir tvoj da budem, hlad mislima tvojim, brana koja neće dati da se ljubav u tebi okameni da bi gordost preovladavala...

           Okrenu glavu , on, sa sobom suočen kroz nas.

           Skupivši sav svoj prošli život kao mantiju pokušava uzmaći pred istinom , za koju, kaže, jedino se bori.

          - Otkrij se, rana koja stalno krvari ne može zaceliti. Moj dolazak plodan biće jedino ukoliko prihvaćena budem...Ako ti sevne misao o slobodi, o snazi mladosti, to ja sadih u vinograd tvog razmišljanja i taj čokot. Sad ide zima, ali na proleće  krila zefira podariće mu drugi život preko  oproštene prošlosti  i on će sa osmehom mudraca prihvatiti da sve što dođe, mora i proći, da se prošlost mora voljno pustiti  da bi se stvorilo mesto za novog sebe. Radosnijeg, vedrijeg, spokojnog.

          Tek će se onda naše misli presresti na mostu želja, lebdeće u oreolu našem čekajući let ka večnosti.

          Evo, vetar već miluje duše naše.

 

21.12.2010.

            Držim u oku horizont

            ptica ga seče osmehom.

            Jačina oslobođenog krika

            uznemiri njeno jato

            i nebo se napuni krilima.

 

           Glas projavi radosnu vest:

           Oslobođena  duša vlada.

 

 

 Dan zaljubljenih

14.2.2011.

                    Dolaziš

                    vedrinom neba

                    najavljen.

 

                    Svetlost

                    za sobom seješ,

                    nadu...

 

                    Uzvišenost

                    tih velikih trena

                    baca u zaborav

                    prazninu

                    malih dana.

 

                    Zlatnu,

                    zračnu  prostirku

                    pletem,

                    možda te i dočekam.

 

 

 Raspuklo se proleće   (simbolizam)

22.mart 2011.( na času sa lll 2 )

                        

             22.mart je spustio svoja krila na crne grane, na mrtvi let vetra, na zanemeli pokret gugutke. Možda je krv Libanaca zatočila karmin cveta u pupoljku. Možda je radioaktivni oblak u svojoj ležernoj šetnji po svetu zaledio proleće ljudske rase. Pre no što se raspukne , mora se planeta očistiti. Od korova. Od vašiju.

             Strah caruje.

              ...

             Srce! Tik-tik-tik...TAK-TAK-TAK...DUM-DUM-DUM... Buuum!

         Ljubav! To je  ključ !

              Milovati još neizgovoreni poj prirode, moliti se nad crvenom zemljom Bliskog nam Istoka , dodati iz šaka zlato suncu milom .

              Roditi . Sebe. Dete. Roditi proleće ovoj zemlji.

              Raspuklo se , konačno...   

 

 

Mladost - nezaustavljiva mašina (futurizam) 

22.3.2011. (na času sa lll 1 )            

               Otpor misli i volje.

               Bacakaju se s leva na desno, pa u blato. Dižu, kao ponosno, glave, a zaglibljeni. Šamara ih sopstvena budućnost proizvedena današnjim besom, a da i ne primećuju. I kako su im krivi danas stari, sutra će im biti krivi njihovi mladi. A odgovornosti nigde jer suočenja nema. Sa sobom. Sve sama projekcija sopstvene nemoći.

               Mrzim! Mrzim red! Predsednika države, profesore, oca svog!!!

               Mrzim sebe jer ne želim da se promenim. NE ŽELIM! Kunem se u majku svoju, mada nju još jedino...ma, LAŽEM ! Volim sebe isuviše. Precenjujem svoju pamet - usled neznanja, precenjujem svoje fizičke mogućnosti - jer mi iste budale od roditelja omogućavaju lagodan život . Još me i plaćaju da ostanem takav! Oni misle - plaćaju znanje, školu, a ja znam da sebe nisam dao ni za nokat, sve vrišteći i cvileći, ako drugačije ne može, sve psujući i pljujući upravo  po grani na kojoj se sedi.

              A trebalo bi kao mrav da SADA gradim svoje sutra, trebalo bi da ponizno ljubim mudru ruku i kad šamara , da se zahvalim nebu i suncu što još postoje jer... eho detonacija Fukušime Daičija okvir su mom danu. Gladni NATO brundajući opet obrušava svoj čelik...a veče se završava bilansom telesa. Postade svet patološko odeljenje sa težnjom da preraste u krematorijum. Uz milost Božju , proći ćemo i kroz gasnu komoru,brže se gori bar.

              Mladost je zaista nezaustavljiva mašina, neumorno kopa sopstvenu raku.

              A tako malo za promenu treba...

            

 

  Ogled iz ekspresionizma

22.3.2011. (popodne)  

             Okružen srebrom svojih dela  lebdiš u fioci mog razuma. U drugoj su fioci spakovani svi tvoji zagrljaji. A tvoje namere vise na ofingerima vremena.

              Jesi li još uvek za igru? Ti budi sunce moga neba , a ja ću biti svetlo tvojih noći.

              Neka igra počne!

 

 

 Zaustavljen trenutak  ( nadrealizam )

23.3.2011. ( na času sa lll 4 )

           Dvoumljenje

               U zbornici tenzija  Sindikat   Uzeli nam pareee   eeej     ŠTA  o n i   misle nikad dosad nisu     Bolji je bio i Milošević 

               baš se pitam da se vrati sa kim bismo ga poredili možda sa Hitlerom taj je bio gori definitivno

               nego, lepo beše   - ne što se nije radilo - greše ljudi  nije u tome uživanje bilo nego pazi i mi vaši uzdigosmo se iznad ljudskog čak ceo mesec prkosimo režimu pazi ne stidimo se svoje profesije i mi smo Ljudi

               a onda nam bezobzirno kod prve sačekuše rafalom po džepu pokazaše za šta je Moć sposobna i padosmo za samo 5000 i nešto   ej  ejj  a da je u pitanju žrtva za život nečiji ? man' se junaštva Richarde , daj konja pa da spasim kućni budžet ej će struju da mi iseku ej će mi ostanu deca bez leb ...doduše malo lufta od interneta im ne bi škodilo bar za početak...

                Daj rezon brrate kolega sad bismo se i klali samo da nam znači vrate koji dinar  ejjjj ma kako ih nije sramota 12% da oduzmu pa ni školska uprava ne radi svaki dan 

                radi li ikad ?

                a sebi ne oduzeše samo zato što se nigde potpisali nisu da štrajkuju dakle potpis košta  nego šta si mislio a laž uvek prođe

                po čemu bismo inače prepoznali našu milu domovinu  pitam se u predahu između dve opaske koje me umiše nekulturom  Pare brate Pare   ej ej ojjjjjjj

                A obećah lll4 da imamo danas pismeni pa se još zamenih sa koleginicom da jadna deca ne nastradaju usled naših 30 min pa eto im 6o više nego što bi inače dobili jer onaj s rasporedom pravi ga prema sebi a srpski ne predaje pa ne zna šta je jad kad za 45 min moraš izvući iz glave udicom za ajkule običnu misao prosečnu

                ej ejjjj trudih se ja danas da poštujem njihova prava i zaboravih na Sindikat na svoja prava čoooveče blesavo  totalno blesavo

                 i šta sad da radim razmišljam ja ne duže no što bi munja bljesnula

                 moja prava

                 njihova prava

                 njihova  ...         moja   ...   i

                 odoh na čas

                 ne zbog prava

                 nego ne može se porediti 30-tak mladosti koje bi da iskažu sebe sa 5000 i nešto koje bih spasila možda   Poverenje je ono što bi se izgubilo jer rečeno je jedno  a onda po čemu bih se ja razlikovala  od onih koji mi pasije oduzeše kćerkine patike ovog proleća sve pod izgovorom da ja radila nisam a oni pa kao jesu 

                ej eeeejjjjjjjjj

                 džabe ostati Čovek među neljudima   Njima pare meni čast a od časti se teško živi

                ali se zato uspravno živi .       

 

 

Borba za čoveka (romantizam)

25.3.2011.              

             I dok negde bitku biju za crno zlato, a sve po grbači Libijca, Egipćanke i meleza deteta, dotle se u Japanu vodi nadljudska  borba da se spasi život planete. Ravnoteže ima svugde , samo ne treba biti deo njene ekstreme.

             Samuraj - čelična volja. Poznavanje sebe i svojih mogućnosti u prvom redu. Neustrašivost volje pred nevoljom.Nažalost,  kose oči Japana gledaju danas u smrtonosni dim, u glad i žeđ.

             A mnogo se htelo. 14 nuklearki sa 56 reaktora , a šaka zemlje.I još vulkanski aktivna. Mislili su da je ljudska volja i preciznost iznad Božijih namera. Oni stvoriše velesilu, Bog stvori Zemlju, izmaći će tlo onda kad se ravnoteža naruši. A narušena je davno, još iz Drugog svetskog rata krv traži osvetu, kletve sazrevaju...

            Sad treba imati samilosti, treba shvatiti , treba pomoći. Treba. Da, treba imati snage i oprostiti im samosvest, egocentričnost...Deo smo iste celine majčice nam Zemlje, i supervolja i otečeni trbuh Afrike.

            Nadajmo se da će bar time što se ovde zlo dogodilo, na nekoj drugoj strani planete dobro zavladati.

 

 

15.4.2011.

            Proleće prosipa svoje latice potaknuto aprilskim vetrom. A ti, gde si ti?

            Prazno je jutro osvanulo bez tvog pozdrava, zato nebo spusti svoje kapke. A moglo je biti radosnog susreta. Ali, gde si ti?

            Nežnost  nestade, lepe reči se stopiše sa kapima kiše . Izgleda da mi je ipak stalo, više nego što imadoh vremena čak i sebi da priznam. Nego, hoću li imati snage da preskočim prag svojih strahova? Taman priviri srce, tačno na vreme da vidi zamišljena leđa u odlasku.

            Božiji darovi ostadoše neotpakovani.

                                        

                                               ***

            Kako došlo, tako otišlo.

 

 

 Trinaesti apostol

9.5.2011.                                    

        Biti Juda. Juda sebi. Boriti se za cilj, za rast , za napredak, pa odustati.

           Zbog nedovoljno snage? Zbog drugih ?  Zbog sebe.  Ulazi se u borbu bez razmišljanja o cilju. Cilj se kristalizuje kad se spoznaju okolnosti. Prebira se : ovo vredi, ovo ne vredi, ovo je za mene, a ono baš i nije...Na kraju ostaje raščišćen u svoj svojoj veličini cilj.

           Učiti škole...učih..., ali i čitah mnogo knjiga radi sebe. Steći diplomu, al' ne stekoh njome i željeno znanje. Udati se da bi se rodila deca, kao da se ne bi mogla roditi i bez udaje, ali svet... Zaglupljivanje... da ona stečena nauka bez prisile kroz megalomansko čitanje ne vrši pritisak na stvarnost. Puccccanje! Kvrcccc...Raseče se dan na ono što su neki od mene želeli i na ono što ja stvarno jesam.

            Više ne izdajem sebe. Izašla sam iz magle tuđih htenja, moranja, nametnutog tzv. morala.

            Volela sam jer sam htela.

            Saznavala sam i dopunjavala sebe , ostavljajući deo po deo stare odeće koja je stezala i gušila.

           Još nisam svoja potpuno, ali znam cilj. Beskonačno znanje, beskonačno čovek. Svoja.

           I da hoću, ne mogu izdati sebe više.

 

 

Ali ja nisam ja( Lorka)

 9.5.2011.

                Dan pobede danas. Nad sobom.

                Sputavana. Vezana lancima kodeksa čijem usvajanju nikad ne prisustvovah . Opterećena željama koje nisu moje bile, ambicijama svih žena u svom rodoslovu. Grcala sam. Gušila se, tražila oslobađanje od drugih, nikad od sebe i svojih predaka.

               U meni čitave horde vape za osvećenjem. I ona žrtvovana još kao dete, i ona Muslimanka usvojenika što je imala, i ona koja ljubav brata svuda po svetu traži još i danas, i ona što je sebe celu za ljubav dala, pa ona koja je ljubav samo iz inata uzimala, osvetnica ko zna koje...

              Nižu se u meni u neprekidnom maršu  još od Lilit. Hoću li im ja svima suditi? Hoću li načiniti kraj tom veličanstvenom maskenbalu gde niko svoju rolu ne igra? Hoću li ih uspeti raskrinkati sve? Hoći li ispuniti želju svima da konačno budem ja ?

             Ili sam ja sve vreme samo one i bez njih svih ni mene nema...

             ...Nirvana je spas.

 

 

 11.5.2011.

        Pesma si  koja je prošla kroz ruke i onih koji su svirati umeli, ali i onih koji su se drali kao jarčevi pred parenje. Od njih zavisi šta su slušali.

        Pomera se grad u ogledalu prozorskog krila. 

        Sve je refleksija, kako gore, tako dole.        

 

 

1.jun 2011.

             Verovatno se ružne stvari događaju da bi otvorile duše ljudi, da ih ganu i da oni pokažu pravo lice.
             Povreda od ponedeljka je izazvala eksploziju pozitivnih dešavanja. Tako sam osetila ljubav i pomoć svojih najbližih , ljubav i brigu kolega, komšija, ljubav bivših učenika. Kakvo god da je vreme , humanosti ima. Danas se zbi nešto što me ubedilo da ovaj svet ima budućnosti. U posetu su došli moji učenici , tek prvi razred, ali su dokazali da su upisali pravu školu. Pored pomoći koju su nudili imali su i toliko razumevanja da pošalju "delegaciju" u ime razreda, jer nije cilj smetati...
             Ovih par dana imala sam priliku da osetim pravu ljudsku brigu i ljubav za čoveka koju je zatim lako razlikovati od one druge, lažne...

 

 

8.6.2011.

           Današnja oluja isssssscccccccccepa nebo mog dana ... Otkrivam da je i bol reka, kao i život, kao i radost. Umiješ se u reci radosti zaboravljajući da već u podne možeš dopasti šaka delti tuge. Ne kraju zaspiš u koritu reke života. Večnog, ako Bog da.

          - I budeš i prođeš, čoveče - rekao bi orao pri širenju  krila  gledajući tumaranje ljudsko od jedne do druge reke dok mu se dani rasipaju sa brojem njegovih koraka.

          " Sve bih dao da si tu , da jedan tren bar večnost bude..." - vapi Oliver s radija. Milimo po dnu misleći da smo veliki , misleći da dajemo, dok nam se uzima jer sve što imamo , dato nam je još pri rođenju.

          Ujutro gledaš kako se nazire put, u podne se on otvara širom. Proguta te ukoliko si neoprezan, nikad ni ne kročiš njime , ukoliko si isuviše oprezan, a onda sa žaljenjem gledaš kako se uveče sužava, horizont se magli, nestaju sve obale, i tuge i radosti.       

          Svetlost se vraća izvoru. Sledi konačno prebrojavanje... Jedna radost, dve tuge... dve radosti , pet tuga...

 

 

9.9.2011.

               Pad - povreda ruku. Šta htede time sudbina reći?

               Juče grom u kući - objava Boga.Nek se javi onaj ko razume govor Božiji! Možda i ja slutim , ali neću da znam.

                                     * * *

               Što si se rasuo u toliko likova? Polomih se tražeći te po krivinama ovozemaljskih staza.

               Brkovi, puni, nastrešnica usana i osmeha. Odoše tamo , daleko , a tako blizu jesu. Mladost ostaje večna samo u uspomenama.

              Ruke mislioca koji fizički rad zaboravio nije. Ona tananost prstiju u sebi krije svu jačinu muškosti, a nežnost šapuće u predvečerja...

              Oči , prodorne i  mirne. Pogled koji obuhvata sva vremena . Telo i dušu. Slobodna, a opet njime okovana . Sputan let moralom i principima.

              Glaaaaaas. Onaj čist ton koji poziva i u mislima kad se čuje:" Gago! "  Godine ga pretvaraju u ššššum: " Idi!"  Kuda? Kad nebo svoje mislih da nađoh...

             Stas koji natkriljuje moj, koji odaje ispravnost stavova, koji se saginje tek toliko da sasluša ili odobri, a onda opet sune uvis napajajući se snagom bogova.

             Pamet , ona koja zasenjuje sve prethodno rečeno. Iskre duhovnosti koje imaju snagu ruku, prodornost vida, nežnost glasa, punoću brkova, uspravnost stasa. 

             Što li si se rasuo u toliko likova da mi jedan život nije dovoljan da te skupim, sastavim i oživim?!

             

               Epilog       

               Chidananda rupah…

           

                             

4.jul 2011.

            Nisi me ni primetio! Tvoje astralne visine možda imaju svoju istinu, ova ljudska je bar topla, puna empatije prema bližnjem.

            Jednom ti samo čuh pravi glas. Beše tako mladalački da se pitah s kim sam sve ovo vreme pričala. Avaj ! Zaista , ljudska je istina puna ljubavi i razočarenja.

            Nisi me shvatio ozbiljno! Video si lepu ženu, reče, a lepota je tren u svemiru, tačno toliko koliko mi beše posvećeno.

            I ne smeta to što dušu video nisi. Tvoje je pravo. Kao i moje da odbijem. Sve što vređa.

            Smeta gluma. Kao znamo se, kao pričamo, kao ...šviiic! Presek! Gde li je Čovek u svemu tome ? Čoveka nisam ni upoznala. Srećom, možda.

            Pomislih, on je predviđen za sledeći život. Sad pravimo puteve, ispipava se puls...I ostavih te onom Tamo, nekoj budućoj frekvenciji.

            Sad znam da bih te eskivirala , ako je moguće, u svim budućim otelovljenjima . Nemam poverenja.  Od samog početka. Jednom si samo skinuo masku i čuh ti pravi, nenamenski glas.Toliko. Sve je ostalo zakulisna igra tvog mozga.

            Možda te izbegnem, poučena igrom derviša, za sva buduća življenja jer slutim bol koju mi donosiš. 

 

 

„Potrebna si mi...“

           Grgolji,žubori reka u levom uhu i ljudski mrmor u desnom.

           Dogodio se susret.U divljini, na kamenu, u vodi reke bez imena. Znam da se dogodio Susret kao što znam da će ova reka svoj žubor pevati večnosti.

            Otvorila sam se.Otvorili smo se, posvetili  smo sebi pet svetlosnih krugova sunca. A onda jedan ode dalje u potragu za idealima. Mada osvestih želju da se pridružim traganju, odustah. Ovo je bio tek prvi susret. Za narednih 300 godina svako od nas ima šansu da dokaže sebe .Namo je zakazan  drugi susret na istom mestu.

            Pa, ko dođe.              (6.avg.2011.)

 

2.9.2011.

              Volim te, upravo tebe, zamišljenog kao idealnog, ovekovečenog u eksploziji boja zalazećeg zraka.          

              Donosiš mi mir, dugoočekivani, prilaziš blago, kao starost što dolazi, opipavajući talasnu dužinu na kojoj bivstvujem, da bi je usaglasio sa svojom , nebeskom.

            Čini li mi se ili si me dodorivao par puta krilima po obrazu ( ničeg ljudskog u tome nema), pokušavao si me izvući iz mene same, hteo si da ti duša bude viđena... možda sebi da me  povedeš?

            Slabe su moje moći, tek dodir zapamtih, ni lik ne videh, ni glas ne čuh...

            Koga onda da sanjam? Kako onda da pratim zvuk tvojih reči, kako da te spoznam?!

            Tu si , a nisi sa mnom. Osećam tvoj mir , a ne mogu dopreti do tebe. Zrak Ljubavi mog srca je nedovoljan da strgne velove maglenih oblaka koji nas razdvajaju.

            I dalje živim u moru htenja, u blatu ljudskom umesto da se s verom prepustim i dodirnem te, da uđem u tvoj svet i tamo i ostanem.

            Još uvek me suze ljudske krase... Nigde još nisam ni pošla, a kamoli stigla.  Usamljenost utvare stvara večeras kad mi je Nebo bliže no Zemlja. 

 

 

Tebi koji me čekaš 

3.9.2011.

       

Tebi koji me čekaš na sedmom nebu mojih iluzija,

tebi koji čekaš uporno da i paperje mojih misli sazru,

tebi se obraćam u svitanje svog videla!

Doći ću ti  ,

odmotaću prostirke svog neznanja,

rešena da to susret života bude.

Osvetljavaš mi put Ljubavlju koje iz oka izvire

i jedino čista Ljubav može da je susretne.

Doći ću ti , da oko telesno zadovoljim,

da znam , da negde tamo,

iza sedam gora i sedam mora,

postojiš, sed i zamišljen

nad ovom decom zemaljskom.

Sad znam,

jedino ja stojim na putu naše odvojenosti

svojom nesavršenošću. 

 

 

8.10.2011.

 

            Sručiću brdo svojih emocija na tvoje ruke , skupi ih, prosipa se Nežnost kod kažiprsta, zadrži Ushićenje palcem i ne uguši Veru domalim... Razigrala se duša moja na dlanovima tvojim ne shvatajući nastali ples.

            Putniče, zaustavi trk svoj , upri pogled na drugu obalu, oslušni , onaj val žamor usana mojih ti prenosi. Prenosi čežnju prepoznavanja. Uspori, okreni misli svoje mislima mojim, neka naprave stojeći talas iščekivanja nasred okeana, talas taj nek' snagu cunamija ima , nek' pokrene morfogenetsko polje i raseje sreću svima. Sutra će svi zaboraviti glavne junake u priči, ali neće zaboraviti osećaj blaženstva, reći će : "Poklon je  s neba  pao na duše naše!" Samo ćemo mi znati da smo posejali  srž razumevanja po srcima svojih bližnjih uz osmeh ljubavi.

             Zaneo si se pričom? Skupi ruke, ti koji mi pohodiš noći, i ne daj da se prolije zlato ljudske duše! 

 

 

 Don Kihot savremenog sveta

18.10.2011.                       

         - Dođi...ššššššššššššššš...

         - Destul, mergem...fffşşşşşşşşşşşşşş...

         - Jesi li... – reč se gubi u šumu...

         - „Only...” , valjda you , žubori sa zvučnika nešto što se utapa u opšte šuškanje, mumlanje, zujanje...u jedno nerazumno more reči bez mirnih talasa pesme. Zvrndanje engleske pesme stapa se sa govorom deset srpskih autobusa koji su „aterirali” tog jutra u Temišvar, tako da rumunska reč na svom tlu postade sporadična. Sve se pretvara u zzzzzum, šššššum, žžžžamor nečega što bi ljudsko trebalo da se smatra.

          Sedim udobno zavaljena u mekoj fotelji novog shopping centra donkihotski se nadajući  da ću čuti svoj maternji jezik kad već u Rumuniji jesam. Naoštrila sam uvo kao antenu, ali samo na kosmičko zujanje evropskog unijaćenja miriše. Zar ni na rumunskom tlu rumunskog više nema?!

          Uhvati me panika. Napolju hladno kao pred zimu bez obzira na oktobar u toku, unutra laž na laž se dodaje. Strane reklame sa zidova gutaju  mi oči, uši zapuših voskom Odisejevih mornara. Skupih u sebi ono malo rumunskog što još ostade  da se ne razbeži pred „New Yorkerima” i „ Praktikerima” savremene civilizacije. Gledam Temišvar koji se sliva u centar Orvelovog tipa, jezik im se obezličuje, gube toplinu ognjišta ...Rumunija postaje bezlična masa bezličnih ljudi uključenih u sistem korporacija, trustova... Holokaust – žrtvuje se jezik u ime profita, a  bez jezika naroda nema, ostaće mu ime da zveči kao prazna ljuštura na vetru. 

          Kako to ne primetih kod nas samo?! Ovde sam ja u jurnjavi za preživljavanjem, nema se kad razmišljati o gubljenju identiteta.

          Da li ginuti za stvar kao Don Kihot? 

 

                                                                    

                    Agape                                  

                     ( Timişoara, 15 oct.,2011)

 

 

Igra svetlosti i tame    

24.10.2011.

            Još se nisu prekinuli lanci vremena.

            - Kog vremena?!- pita začuđeni eho moje duše.

            Uz škripu vrata ulaziš spokojnog koraka, ali  sa svešću iz doba našeg detinjstva. Svetlosna lopta razdraganosti u mom krilu si ti. Devojčice uvek brže sazrevaju da bi mogle da vas, vitezove svojih duša,  sačekaju spremne u času kad biste poklekli. Zaista si neobuzdano sejao smeh ulicom naših dana.

            Sa istog dvora bejasmo. Zblenuto dečije pozdravljali smo svetlost na istoku i nijedan poveren posao, zajednički odrađen, težak nije bio. Šetnja do izvora u avanturu se pretvara. Glas nam se stapa sa talasanjem prirode...šum bosih stopala po prašini puta...hladna voda još čuva grleni kikot detinjstva. Zvuk naših reči možda je ostao zapisan u godovima javora, koje, kao i mi, još deca bejahu.

             Nije bila ljubav to što nas je spajalo. Mi jesmo bili jedno. Čak i onda kad se postalo svesnim da muško i žensko postajemo. To nije bila razlika, to je tek celinu za sebe činilo. Ako je jedan povređen bio, i duša drugog je patila.

             Razgrnuti zavesu tame stoleća da bi se pojavila bistrina svetlosti  jednog otelotvorenja. Zapamti li iris tvoj stas i hod moj?

             Iz mekih dunja prošlosti izrasta bistro oko u kome se more ogleda. Rat i razaranja. Tražiš smeh svoj među uvelim danima kao veverica lešnike za zimu što skuplja. Razbežao se smeh kao što su se razbežali naši dani pred surovošću ljudskom. U tebi sam , to znaš, za sva vremena, ne možemo se izgubiti.

             Ne želim se setiti bola danas. Ne želim se setiti kidanja iz tvog naručja, iz paperja detinjstva. Ne , ne želim ... Ovo je dan ljubavi i ponovnog prepoznavanja, što kopati onda po bolu svom... Dozvao si me usamljenošću duše svoje. Danas je veliki , svetao dan, svetliji no svi sveci zajedno.  Prepoznao si me uprkos ogledalima vremena.  Ni telo moje , ni telo tvoje obrise svoje ne čuvaju.Jedino osećaj pripadanja i sloboda ophođenja  ostaje kroz sva vremena.Da li je ispod jastuka ostala sačuvana tajna o vremenu ponovnog susreta?

              Svakako silnik koji nas razdvoji pohotu je svoju namirio. Telom mojim. Nisam plakala, tvoja ruka u mjoj je bila i onda.

              Neću se danas setiti ni bola roditelja koji žrtvovano devojaštvo sahraniše. Ni straha od ledene grobnice, neću se setiti ni leta  preko humki tebe da nađem...Sva ta očajna bol nek’ ostane u tami vekova.

              Danas je osvanuo svetlosan dan usled našeg zajedničkog smeha.

                                * * *

              I sad , kad smo se prepoznali, hoćemo li dopustitit vetrovima da nam razveju korake predelima neznanim? Hoće li nas razdvojiti ono glupo ljudsko u nama kad već večnost nije mogla? Kad se već kameni san razbio, pruži  ruku da nežnost moje duše prihvatiš i da je vratiš u  dan svoj.

              Delići svetlosti tamom se prekrivaju i svaki put svesnost mora biti na straži. Razgrnuti što više amorfne mase radi videla, radi nastavka i izmirenja. Zasecanjem u bol osvestiti slabost i ona neće više vući ka Zemlji, ka rađanju. Proživeti onog drugog do dna sebe, a onda je pretvoriti u radost  davanja. Smeh namenjen tebi  pretvoriti u krila nesebične ljubavi prema svemu što stvoreno je.

              Pričam ti tako  o večnosti, o lelujanju jadnog lista našeg na krhkoj grani vremena, što bi Vasko Popa rekao, perem senku svoju u moru ljubavi iz očiju tvojih. Pred tom istinom svaka filozofija  suva je. Dlan na dlan se naslanja, sa njih beži i strah i nemoć. Duša se duši vraća slaveći život jer još s ove strane meseca jesmo , a naš dan iz onog doba produžićemo u dan ovoga vremena .

              Tišinom uma pozabaviću se možda me i čuješ večeras.

 

 

 Za neuklopljene

 okt.2011.  

            Dolazak i odlazak sa ovoga sveta zahteva žrtvu.

            Provrištala je čim je svet ugledala. Eno je vrišti i sad za svaku stvar koja joj nije po volji. Opterećena sudbinom , reklo bi se, a šta da kaže ona baka u jučerašnjem gradskom busu u duplim džemperima koja na ramenu  okačenu o palicu ima oveći ceger pun grana. I sve to nasred Beograda! Gđa njenih godina  preko puta skreće svoje suve našminkane oči , a baka istinu u lice sipa: „ Ne vidiš me,a?... Hvala ti , ćero!“ obraća se već drugoj. Ko je tu čime opterećen i ko se zaista suočava sa životom?!

            Ona , dete još, a našminkana od rane zore, ima svoj ego! Bira svađu sa svima da bi neurozu iskalila.Bes je njena srž, iskaliće ga na prvom ko joj pređe put. Kriv, nekriv. I kad se ispostavi da je krivica njena , i dalje ona ima problem!

            Jedino zajedničko za sve nas i njih je nebo pod kojim hodamo i zemlja po kojoj gazimo. Do sledećeg vriska...

 

 

 Treperenje misli

6.11.2011.  

            Budim se svesna škripe tavanske grede. Košava se polako pretvara u severac, jesen u zimu.  Još se talasa šarenilo lišća,  ribice u moru drveća Narodne bašte.

            Dan pre... Modrina oblaka pritiska snenu maglu  koju mrzi da se pomeri. Reklo bi se da je zaljubljena u Pančevce nalik velikim majkama Laze Lazarevića koje guše ljubavlju  svoja čeda.

            Klackalica. Rekoh više no što je trebalo i odmah mi aerozagađenje ( koje je prevazišlo sebe ovih dana) oduze glas. Zar ni pravo na odbranu nema onaj ko je na Put krenuo?

            Leti oživelo lišće niz vetar premašeći  visinu devetog sprata, lete i moje misli bočno odbačene košavom ka tvojoj obali. Šta postigosmo ?  Poput valova smenjuju se osećanja u nastojanju da se dve obale okeana spoje. Iluzija. Nešto mora most da bude, a on je uvek znak žrtve. Od žrtvi je život sazdan , jedino tako se raste. Prvo moraš videti dno da znaš koliko si se visoko popeo.

            Šta će biti žrtveni jarac ovog puta?

 

 

18.11.2011.

 

            Sakriva se kasna jesen u magli dok je zima, nejaka još, za skutove vuče.

            Miris ludaje  u nozdrvama vraća delove pokreta, krpe rečenica, što se iskradoše zaboravu, od dragih nam likova. Selo.

            Čovek odmerenim korakom šeta predmet svoje ljubavi na uzici. Grad.

            Oštar potez očiju , kao vetar kad nenadano ošine, i dragi lik više nije drag pa makar i davno s Bogom so delio. Uzica ostaje nevidljiva da caruje jer pas i slobodan oko istih nogu gospodara skakuće.

            Telefon ostaje gluv u ruci . Čkilje nesporazumi k’o ulična svetiljka pred budućom vejavicom.

            Ljubav prema suprotnom polu  jaka je koliko je jaka uzica telesnih želja.

            Telo je jako koliko su jake neostvarene misli.

            Misao je jaka koliko ju je um kadar zadržati.

            Um je jak koliko je jaka tišina koja u njemu vlada.

            A kad se dostigne tišina, ljubav menja smisao – samo postojanje ljubav postaje. Magla postaje naručje neočekivanog. Svet isplivava u duginim bojama u umu nas samih.

 

 

 Život nije apsurd, Merso! 

( 28.11.2011.)

            Ta famozna šoljica bele kafe! Eno je , stoji  ispred mene, primamljiva kao sanjiva sreća, doduše, malko miriše na neosetljivost. Ko bi mogao progutati i kap vruće-ledenog šamara?! Zar da sebe pogubim? Zar da me proglase otuđenom zbog čokoladne boje jednog napitka?  Isto je da li posle noći provedene sa strancem ili na sahrani svoje majke...

            Imponuješ mi , Sizife, zvani Merso! Ti si je uspeo progutati ne razmišljajući da glavu u torbu stavljaš zbog njenog medenog ukusa. Prihvatao si stvari kako dođu uz nonšalantno „svejedno mi je“ jer iz ugla Boga svi smrtnici -  kažnjenici jesmo.

            Stojim ukopana strahom, buljavim očima gledam isparavanje arome koja tako podseća na izlazak duše u trenutku pogubljenja. Stomak mi se grči refleksno ledeći ruku dopola ispruženu već ka grehu, ili ka onome što neki smatraju za greh. Gde li se pravda zaturi? Zar ne reče da si nam izbor ostavio, Bože? Dakle, biti ili piti?

            Uspela sam da oslobodim čak toliko prste grča da mogu dohvatiti šolju. Gledam je pomahnitalim očima dok iz mozga bije glas: „Giljotina! Giljotina! Sve što radiš protiv tebe je upereno!“

            Užas! Sad se ne mogu ni šolje osloboditi! Priklještena je šaka usled panike uma za dršku jedne šolje sa belom kafom! Više nije primamljiva, iz nje sam đavo progovara! Evo , izbečio je jedno oko, otvara zlurada usta... „ Ne! Ne dam ti svoju dušu, iako ćeš glavu da mi uzmeš!“ Kažem svom odrazu u šoljici, nekada zamamne bele kafe.

            Ruka napravi pokret kao da će ispiti taj gorki sadržaj ponuđenog, ali usled grča, on se prosu po nekadašnjoj belini kreveta ili po majčinom sanduku, svejedno je.

            Šta reče, Merso? Život je apsurd? Život nije apsurd , moj Merso, on je još gori od toga, on je parodija apsurda usled straha da i taj apsurd proživimo.

 

 

 15.12.2011.

            Da li je bitno iz kog ugla gledaš svet?

            Nekada kroz prozor sobe, udubljena u svoj svet, gledala sam cvetanje jabuke na uglu, budio me je cvrkut veselih vrabaca iz krošnji voćaka posađenih vrednom rukom oca. Njihova grana bi dodirivala moje detinjstvo preko igre svetlosti i tame kroz rupice roletni. Koliko radosnih jutara su donosile te ogromne oči moje roditeljske kuće! 

            Danas gledm iz ptičije perspektive raspoloženja neba prema gradu . Osećam se pritisnutom kapom oblaka kao da sam i sama visoka zgrada koja se bori sa vetrovima ove naše Panonije.. Plačem s kišom  i smejem se sa zracima blagougodnog jesenjeg podneva. Pozdravljam sunce pri zalasku budeći u sebi svesnost o prolaznosti.

            Jedno se nije promenilo...Vetar i dalje hara mojim sobama kao u detinjstvu prenoseći mi ljubavno gugutanje nekada tatininih golubova s ambara, danas golubova s moje terase.Isti vetar hara i mojim životom, donoseći i odnoseći dane...

                                                                     

                                                

Derviški ples

            5.3.2012.

            Oči sjajem lima sevaju iza jedne tezge hrama znanja.

            Oktobar u toku. Mrtva usta pisaca mame svojom odštampanom mudrošću umor mozgova kasnih posetilaca. Neki padaju na najnoviji bestseler uparađen šljaštećim koricama, ipak većina je nošena masom centralnim delom, a da im zevajuće oči uspeju samo okrznuti poglede ležerno naslonjenih Andrića, Selimovića, Balzaka...

            I moje oči šetaju bačene slučajem sa tezge na tezgu... Posao je završen čim uvedem decu u halu. Oni se tamo rasipaju  kao klikeri među ostalim dovedenim klikerima, gubi im se svaki trag dok se opet ne dokotrljaju, tačno u 15h, vaskrsli od dodira tolikih umova u prolazu, do autobusa.

            Sloboda! Letim nezainteresovanim zenicama preko nafrakanih gluposti koje se obično nude za najviše para. Nikakva energija ne izbija iz njih, mrtvo je slovo pre nego što je i napisano.

            Vonj starih vremena zadržan je u kutijama sa nalepnicama „ dve za sto“. Vidim stotine ruku koje su ih prevrtale, pretumbale. Stoj na glavi izvodi kabalista Šolem, dok je Dis okrenuo leđa ne samo svetu u kojem je živeo, no i nama.

            Ništa ne zadovoljava jer polica se kod kuće puni nepročitanim knjigama. Već godinama unazad lovim osećaj. Pogled baulja, s lica koja šetaju, na lica koja čekaju da budu primećena, izmerena, kupljena, a možda , jednom, čak i pročitana. Od silnih reči koje zujeći lebde iznad glava, najpametnije je izabrati tišinu. Uma.

            Prepuštam miru u sebi da uputi moje korake  u pravcu određenom za mene za taj dan.Ničeg na vidiku što će dušu da zove. Grešim. Zov i zagrljaj kažu da sam na pravom mestu, ali prodaja je bitnija od susreta, zato odlazim. Svaki put se isto ponavlja već pete godine zaredom... Ove godine se oprostih , u sebi. Tu gde je počelo, nek’ se i sahrani. Uspomene će ionako dobijati nove latice u mašti. Dakle, to je bilo oslobođenje uz tugu, ali ne i dvoumljenje. Raskrsnica i jeste tu da bi raskrstila.

            Dalje...Tražim ono što samo kao slutnja u vijugama stoji. Pun pogled. Ispitivačke oči  koje me ošinuše jednom samo, ledeći svoju sliku na memorijskoj kartici mog mozga, a već za par minuta me ne prepoznaše, jer, vratih se kao bumerang kad se pusti iz ruke. Prvi put je pogled uokviren smislom bio, drugi put se gubio među autorima sopstvenog štanda ne prepoznajući ništa u meni. Ipak, oprez se javi u ruci pri pakovanju knjige koju kupih jer je kesa u toj ruci odala da sam ovde već bila. Očekivala sam pitanje koje je izostalo. Ali imadoh utisak da vreme usporava. „Slow motion“ je potrajao dovoljno da upamtim boju kamena u očima prvi put, a drugi put, odlučni pokret mišice i polunagnute pršljenove nad knjigama koje odaju gipkost derviša.

            Svraćam već godinama u taj deo sajma privučena čelikom pogleda iz sećanja... Kupih Kur’an ( koji , držeći se za ruke sa Biblijom, čeka dolazakTalmuda) , pa sledeće godine Sufijski put ljubavi, pa Rumijeve stihove...I ne čitam. Pozvali me i u Sarajevo da svratim, popričali o Dželaludinu...sve sa tuđim usnama tražeći pogled sa jasnim namerama koji ostaje sakriven iza vela života i rada svih onih autora kao iza bedema.

            Možda više nikad i ne sretnem ta dva ledena brega moje uobrazilje. Ali znam da, budem li ukrstila još jednom mač svog pogleda sa njima, stajaću s mirom kao i prvi put, ali ću se okrenuti i otići tek pošto budem rekla: „Našla sam vas!“ Toliko samo reći očima jer ono što mi je dato upornim obigravanjem oko sarajevskog štanda već se useli sa moje police u moje srce   i tamo igra svoj večni derviški ples. 

 

 

Memento mori 

15.3.2012.

           Noć često donosi prosvetljenje naročito  kad čoveka jedan uzdah odvaja od smrti. U tim trenucima postaje se magarac između dva plasta sena: da li učiniti i poslednji napor i izdahnuti ili zadržati taj dah u sebi, produžavajući agoniju gušenja u strahu pred neminovnim…

            Osećam tvoje misli i kad su kao dašak duše tek rođenog deteta i kad navale silinom cunamija na moju stvarnost rasterujući sve što smeta tvom oku. Vodenični se kamen mog života onda okreće vrtoglavo. Svet mi postaje ružičast, korak je lavovski, a prethodni tren ispari prekriven svesnim zaboravom.

            Danas preko svog disanja pratim tvoje ustajanje i tvoj počinak.

            Dozvolio si sebi da postanem igračka koju možeš priuštiti i onda rekoh svojoj duši, sekući po svom zvezdanom nebu , da vredim više. Sebi vredim sve. Vraćam svoje dane  u korito svog života , a da bih to uradila , morala sam ostati prazna – jedino se tako udica tvojih misli mogla vratiti bez ulova. Ubih u sebi ljutnju i uvređenost, ali i ljubav. A ona se mrtva okrenu protiv ubice , ispunjavajući namerno stvoren vakuum duše. Sad tu njen duh caruje gušeći.

            Migolji se odustajanje u mislima , silazi do ždrela, odande se spušta u srce, ali glas ne pusti. Suši se volja za ma kakvim pokretom unutar ćelije. Odande smrt kreće. Podbunjuje limfni sistem i on odustaje da se bori , krv se zgrušava…

                                                         *

            Šetaše nekada dve senice granom drveta, činila im se niskom, poleti jedna na tanju , ali višu granu, koja ne može dve udomiti. Mužjak ostade da brani gnezdo, ptići poleteše, a sa starošću izgubi volju za višim letovima, limfni sistem odbija da brani više život, krv se…

            Ptići su , zahvaljujući njenom primeru  i genima, lako doleteli do više grane koja je za sve to vreme ojačala pa je , bez da ih oseti, mogla udomiti sve.

                                                        ***

             Jednog će dana pogled uprt u oblak tražiti više i šire podneblje. Svaka će poleteti ka svom određenju oživljavajući ljubav u sebi koja će oslobođena poleteti u susret budućim generacijama.

 

 

  Ko sam ja usred ovog saobraćaja misli?” ( Rumi)

         april 2012.

            Hodamo užurbano, uzburkni okeani  boja. Materija deluje autistično , ponavlja određeni broj pokreta: sreću se ruke u zagrljaju , pri rukovanju, u tuči, noge savijaju kolena, dignu stopalo, odupre se druga noga, spusti stopalo za pola metra ispred, ispravi koleno...’ajd sad opet...O tome čovek razmišlja tek kad postane invalid...

            ...Podzemni prolaz mojih misli. Bezvreme. Krugovi ruskih babuški, u njima vri.

            Istovremeno, na istom mestu konačan broj njih – odraza božijih promisli. Vodoskoci auričnih nijansi. Energija vampira i njihovih žrtvi, zajedno, u metrou glave. Ta  noćna magistrala kanališe boje duge: crvena sustiže narandžastu, obe gurkaju žutu koja daje žmigavac zelenoj...a do plave samo korak...Čekaaaj, sad će  eksplozija plavog i zlatnog!        

            Rendgenski snimam mutni oblak zagnojene žabokrečine koja vuče glavu kao drogirani  napred dok mu telo zaostaje  za korak. Pravo je mučenje u tom neskladu nepriznatog u prethodnim inkarnacijama. Često brisanje rukavom čela ne može iščupati koren vira. Na pešačkom sudaraju se dve prljavosive magle odbijajući se  kao pijanica i stub. Jači  magleni vir vuče ka babuški boje japanske trešnje u cvetu, a ova prestala da se smeje pred silinom teškog sivila rupe koja joj upija do poslednjeg fotona radost. Kao krpu preskaču je zeleni valovi verujućih kad ljubav stupi na asfalt mojih kreacija uma. Sve se uskomeša na tren , prebledevši za nijansu u strahu od moguće promene . Tamne nijanse boja  beže u još mračnije  kutove  vrebajući zlo koje bi ih podržalo.Zato se ostavlja prostora hrabrom kraljevskom žutilu pleksusa solarisa. Pod njegovim uticajem  neodlučni plavkasti pramenovi pretvaraju se, uz „Volim te” i „Trebaš mi”, u bujno zelenilo timusa. Smireno  talasajući stabilizuje se svetloplava nijansa Filo Sofije. Ono što je na pomolu bilo od ljubičastog , pretvori se u  prodiruću modrinu vidovitog. Onda se sve stiša, kretanje se usporava, boje postaju prosvetljeno jasne. Rađa se most Mlečnog puta , prolaz ka ... sebi.

            Ponovo sam rođena. Renata.

 

                     Na početku beše reč...samo reč ostade i na kraju

            Na početku bejaste IV 4. Ta reč se kasnije delila na nadimke: Plavuša, Simka, Milunka, Bica, Drvo, Mando...na osmehe, na suze...na sudbine.

            Tako izađe smušeni Ćamil iz tamo neke klupe dok sa katedre razroki Karađoz deli na manje krive i one za smrtnu kaznu...Dakle, opet će Ćorkan da tresne godinu, ma, i nije bila neka, možda će sledeća razredna biti velikodušnija po pitanju neopravdanih, a i ne mogu dve Nade na istoj godini razredne biti...

            Ju-ju, naopako, tetkice zaboraviše da zvone jer, naravno, onaj dežurni dežura u „Petici“ već, pogotovo na sedmom času  koji inače za maturante postoji samo pod pretnjom giljotine!

            I dok poslednji klovn napušta scenu , iza bine se već sprema nova reč, novi I4 koji će jednog dana postati IV 4 , reč koja se deli na nedimke, osmehe , suze...na sudbine...

            -Dalje! – ovog puta neumoljiv je Gospodin Komedijant Krležin, praćen pojem slavuja iz Narodne, budućih nadrealista, sumatraista, možda čak i Svidrigajlova, Raskoljnikovi ionako u ovo vreme spavaju u bunilu ( zbog fb-a J ), čekajući krila svojih Sonji u kojima će sanjati proročke snove o Sibiru. Mersoi će i dalje jarački tvrdoglavo ponavljati  svoje „Svejedno mi je“ čak i kad ih zatiču sa puškicama ispod kontrolnog...

            „Umro je kralj!“ -  „ Živeo kralj!“ predstava se nastavlja sa novim Hamletovima  kojima blede Ofelije Remboove neće biti dovoljan podsticaj da ne postanu ubice ( svojih snova).

            Antigona vešto baci onu propisanu šaku zemlje preko dnevnika i klupa škole poštujući olimpske bogove ,  okrećući se na štiklama elegantno novim idolima . Jeleni Trojanskih ima  na svakom koraku, a glupih Pariza , čini mi se još više , pad Troje je usled toga neminovnost jer na početku beše reč, a reč ostade jedino na kraju .

            Reč o njima , junacima svih priča iz doba mature , ostaje da kola Prokletom avlijom  podsećajući da sve bude i prođe - i njih u našim životima i nas u njihovim.

             ( 16.5.2012., na času poslednjeg pismenog zadatka IV 4)

 

 

                            Vibracije imena  Δραγα

 

         Trojni zrak Δ obasjava jutro prvog slova. Δ kao drag, Δ kao duša... Δ kao dušmanin. Sebi. Δ – trojstvo postojanja: Bog-dobar, đavo-loš, čovek-most, večiti stradalnik, mesto transformacije energija. Vibracije ritma imena: Δραααγα , Δρρραγα, Δραγααα...!

        ρ  kotrlja telo nas Sizifa ka nebu koje nikad neće dosegnuti.Večiti pad u crno rezervisan je još od svetlog Lucifera. Za gorde.   ρ – palacanje jezika zmije, žena u Evi budi eros Adama kroz davanje. Materija – nova forma egzistencije – zove.  Rodiće se treći , akcija, koji će dati bratoubicu. A onda će se svi prisetiti Ljubavi, ne umejući, doduše, više da je primene. Zaturila se začarana formula u prepletu korenja drveta života. Ovde njene boje ne dopiru.  ρ – treperenje zlatnog na plavoj pozadini prolaznosti.  I dalje sam žena koja prlja svoje dane  crvenilom mesa dok sanja prozirnost α .

         α je početak. Svršetka.  Izvor okrenut Raku u nazadovanju – ka sebi.

         γ– skup vibracija sopstvenih boja . Celokupna ja, veza sa sobom. Tamo.

         α kao svršetak početka ovde...

   

                                                   *     *    *

 

Δ – Trojna priroda

ρ – iskotrljala je svoja jutra kroz ispraznost vremena

α – datog od Jednog jedinog

γ – kao gama vibracije boja. Sveukupnost  svega

α – je tamo odakle smo došli. U anarhiji. Čovek je harmonija , ako se prepozna.

 

                                  ( Sa časa pismene vežbe sa III 5 , 12.10.2012.)


 

         Čuje se simpatično francusko rrrr...Ana je na času ! Muklo udara crnogorski Sašin bas, dakle, svi smo na okupu. Cijuk, vriska , nervoza... Sastavni su to delovi naše prolaznosti, naše vladavine kao profesora, naših majčinskih osećanja, naše empatije sa nekadašnjom sebe.

        Gledam u lica budućih svojih negovatelja... Skrećem pogled.

        Sunce u jutru jeseni zabuja besom žarećeg leta ustreljeno zeleno.Ne stigne ni san sa jastuka da siđe, a slana već, na točku Fortune, crveni vidik Beloj Zimi.

         Svugde prolaznost.

                                                                            (okt. 2012.)

 


 

Mali i Veliki ili dualnost Božjeg stvaranja

            Veliki Čovek je izuzetno retka vrsta na našoj kugli zemaljskoj. Teško je primetiti i ono malo unikata što postoji.

            Zato se Mali Čovek na svakom mestu  prvi primeti. On se uvek nađe uvređen, jer je , naravno, sve njegovoj „veličini“ namenjeno. Kad i otvara usta, on kritikuje, doduše projektujući isključivo sebe. Svugde  se nađe, pogotovo gde ne treba, očajnički se trudeći da bude primećen. Stas mu je novogodišnja jelka, a glas krešti usled nagomilanih emocija koje nije u stanju da suzbije ni posle prvog „šamara“. Ima se utisak da je stvoren samo da bi ometao, usporavao i zatupljivao ostatak stada Božjeg.

           To bi sve bili razlozi zašto se Veliki Čovek slabo primećuje. Takav nema potrebe da izazove pažnju, dovoljan je sam sebi, njegova egzistencija zavisi samo od njega. Čak i kad bi hteo nešto reći , nema kome šta da kaže: Velikom Čoveku nemaš šta reći, on već sam shvata, a Malom Čoveku i kad bi se nešto reklo, on ne bi razumeo. Zbog toga su Veliki Ljudi i  veliki usamljenici. Srećni su oni  Veliki koji u svom životu naiđu na predane učenike posvećene Znanju.

           Veliki Čovek i Mali Čovek dele istu tragičnu sudbinu. Dok se jedan ceo život vrti u svinjcu svoje gluposti, onaj drugi hoda glavom kroz oblake. I mada žive u istom vremenu, njihov svet je paralelan, nedodirljiv.

            I tako teče Život između Dana prvog  i  Dana poslednjeg  dok ne postanemo ponovo Jedno.         

                        (10.5.2011./ 11.11.2012.)

 

Kiše su sprale, a snegovi zatrpali tragove jedne hrabrosti

                 ( sa časa pismenog zadatka sa I 2)  

                 I bi jednom žena patuljak koja poželi da postane džin. I napravi večiti patuljak svoj prvi džinovski korak... čime otvori provaliju Pandore.

                 Samo klizi...ni sanke da ima ne bi brže stigla do dna šamarana puzavicama, izgrebana trnjem samoniklih ruža, divljanjem veprova... Krikovi gavranova zacrniše joj jutra, veče je samo po sebi bivalo utočište. U mraku samoće i džin postaje mali. Preispituje se  u strahu pred svaki sledeći, pa i mišiji iskorak. Pod lupom je , jer jednom je zgrešila (misle oni).Sve sledeće se poredi sa ono bivše – žena ne postoji, a  sloboda, u čije je ime i napravljen iskorak sa utabane staze predaka, dobi gorak ukus utamničenja. Nema sledbenika koji bi potvdili pravilo, nema takvih sa  kojima bi delila otrov dana. Hoda kamenicama kojima joj oblažu stazu, sad već skrušene hrabrosti. Čini se neki put da bi i smrt bila milostivija... Sve, u ime čega se odrekla“pravog“ puta , valja se s njom na dnu, gušeći je... Srozani ideali.

             I gle, sve kiše i svi snegovi koji su otad padali  na život, izbrisaše sećanje na taj prvi džinovski korak. Ipak , ona se nije predala, nisu je slomili , niti je umrla, ona je čak preživela kamenovanje isfrustriranih i , gle, okret glave joj otkriva  da je za njom još jedan puž pokušao da bude zec i umakne učmalosti ustaljenih staza. Za pužem još jedan mrav napravi svoj džinovski iskorak družeći se sa čvrčkom pri letnjoj serenadi... Sve odzvanja od reči : MOŽE SE ! Život nije kalup, svako može da ga steše po sopstvenoj meri , po svom ukusu, po svojoj pameti i da bude zadovoljan!

             -ŽIVOT JE LEP! – viče patuljak koji zaista postade džin probijanja normi. Neka se zna da ne postoji više sećanje o tome ko je bio prvi, odakle se krenulo, kako se prolazi kad jednom skupiš hrabrost da kao patuljak napraviš džinovski korak, ali svetli trag iza pokazuje da je smisao postupka ono što traje -  svaki patulajk može postati džin, ukoliko istraje u dokazivanju svoje istine, a onda mu ne mogu nauditi ni kiše ni snegovi jer  je put, kojim sad i drugi hodaju, postao istina većine...

              A onda se sa te, nekada nove, staze odvoji patuljak  u želji da postane džin...

                                                              22.2.2013.       

 

             

               Šaputanja...

             

            -  I šta će se desiti?

            -  Idem dalje...idem dalje...idem... – odzvanja  hodnikom već poznati kraj još poznatijeg početka.

            Susret misli. Pokušaj da se bude lepršav tamo gde leptira nema. Ne trepće oko iza mutnih stakala. Bezizražaj. Oklop kornjače nije za lirske note osmišljen. On tupo zveči pri svakom pokušaju otvaranja.

            Premeštanje u prostoru. Šta ako ja tupo zvečim  pri svakom dodiru tuđe misli? Teskoba. Zid, zid plača, a nismo čak ni u Jeruzalimu.

            -  Odlazim... – vraća mi tavanica sopstvene reči toliko puta izgovorene – ...odlazim čak i pre susreta.

            -  I šta će se desiti onda?

            -  Ovog puta grešiš...grešššiš ... – šuška šapat u meni.

                    (Na času pismenog zadatka sa III 3, 19.mart 2013.  )

 

 

 

Nečujno teče  muzika života

I nebitno je puca li se ili se umire, moje misli teku...

Sanjam... Misao gradi scene koje mi dan uskraćuje – sve lebdi od sreće, sve cveta od nežnosti. Rez! Java se javlja kao da nikad sna nije ni bilo. Misli sinoć prekinute nastavljaju da predu svoju paukovu mrežu u kojoj se sva umrsim. Pobegla bih zatvaranjem očiju u san, ali izmiče  mi noćna paukova mora, a samo pre deset sekundi bejah ja kraljica svog sveta, izdavah naređenja čak i reditelju svog sna.

I šta je to što spaja sve priče mojih snova sa mrežom dnevnih obaveza?

Muzika. Visoki tonovi opaski koleginica pretvaraju se u resko suprotstavljanje slugu iz sna...Uhvatim tu vezu nota u onom treptaju odlaska sna i upada jave.

Smenjuju se svetovi gradeći nečujno muziku mog života.

23.4.2013. (Na času pismenog sa III 3)

 

 

 

                Iza rešetaka ili Biti Don Kihot

Igraj se sa mnom! Potrči, razvedri namrgođeno čelo, razbij okove dnevnih obaveza, iluzije kao što se razbijaju – jednim mahom ruke!

Kaži da nije bitno hoće li danas baš sve biti zavedeno, izvedeno, dovedeno u red, sređeno. Ućari život od sebe samoga.

Lepršaj nežno na vetru kao pogled što ti po meni leprša i zasijaj sjajem maja da se i ja okrepim na tvojoj svetlosti.

Lebdi na krilima sopstvenog zadovoljstva i zaboravi mrak dana punog obaveza, cinizma i zlobe.

Prosini kao što ljubav sija. Zasvetli svojom dobrotom nasred crvenila sebeprozvanih ruža. „Ozeleni sa mnom“, viče proleće u tebi. Zaželi me se! Ispruži se prema meni kao da „Titanik“ od potonuća spasavaš. Iz ove jame bezdanje vapajem čežnje te dozivam.

Vidi me! U bljesku lepote tek osvešćenog trena  ja tebe čekam. Ja ,onaj koga ne priznaješ kao dela sebe.  Ja,iza rešetaka stvarnosti, umirem.

Otvori vrata meni u sebi, daj mi ruku vodilju, zavoli me! Biću ti, biću JA, ONAJ KOJI JESAM.

                                        (Na času pismenog zadatka sa I 1 , 29.4.2013.)

 

      

 

 

                Soba s pogledom na groblje

                                                            Nebojši

Ulaziš u fazu mira. Napetost napušta mozak, mišići vrata postaju meki na dodir, ali nogama si još čvrsto na zemlji. Staješ , jer unutrašnji mir ne zahteva kretanje. Pogled samo odluta ka povišem krstu Ristića, prvog mi komšije.

I na krstovima tvojih pokojnih nečiji pogled počiva. Negde daleko, tamo gde je ostala čežnja tvoje mladosti.

-Ti nećeš više dece, je li? – pitam...

Isto i isto – svaka nam zamagli pogled  porivom  za potomstvom , a onda bračni okovi samo škljocnu, kupovina kuće, kola ( itd., itd...) ide u istom paketu, jer, čemu si živeo kad nemaš ni imena dece da nabrojiš, da nabrojiš  stanove  koje si im ostavio (da  li za njihovo dobro ili kao hrana sopstvenom egu, to ti odluči).

- A kad ćemo nas dvoje proživeti?! – odgovaram ja na njeno ćutanje. Pitanje ostaje neshvaćeno jer dedi je govorio često: „Odmoriću se u grobu, onda(k)  ima vremena.“

Ne, dedi, onda nema vremena, vreme ostaje iza nas, to je jedino dobro koje niko ne može da ponese sa sobom , ma kud išao.

Gledam te sad, lepo ti stoji ta kovrdža nehajno pomerena vetrom do luka obrve. Jesi li našla mir? Da li to nazirem na dragom licu ljubav prema večnosti? Da li me još voliš?

Ostavio sam ti vreme kojeg nikad dovoljno nisi imala. Osmehe sam razdelio deci da bi ih , makar testamentom,  ostavili mojim unucima. Ti ćeš im ostaviti zidove u španskim pločicama i priče o sticanju.

U sobici s pogledom na groblje gledam kako bršljan melje mermer krstova. Tek kad se bude izbrisalo svako slovo  o  postojanju, ovo mesto će zaista biti „ORT DER RUHE“ *   kao što piše na mojoj  sadašnjoj kapiji u Ružinoj bb.

                                                                      ( 22.8.2013., Pančevo )

*Mesto mira

 

 


Jabuka sa tuzlanskog prozora

 

Leto koje odlazi s kišom

i ono nasmejano koje dolazi

gledaju na isto stablo jabuke

u zrenju.

 

I sonet da napišem

o istom bi zborio:

Ja nikada neću znati ništa

o bivšima Ja.

 

Shvatam – put je neprimetno

promenio smer,  ka Tamo,

iza nas ovih ovde.

 

Kratko zamirišemo,

Bog nas nije stvorio za večnost,

no zarad užitka stvaranja.

 ( Tuzla, 8.8.2013.)

 

 

 

                SEBI

 

Leptirić ulice si bila,

                                 osmehe na uglu delila,

žmurke sa oblakom igrala,

                                 životu se nevino smešila                                                              

 

Grub očev glas... Mame nema u kući...“Kome ja pripadam?Jesam li ikome bitna?“ Pita se, dečije, po prvi put u nastalom vakumu.To je smrt zakucala na vrata  nove kuće. Jasno  oseća  – povratka nema. Dekina soba odiše prazninom.

Spušta se zavesa posle prvog čina. Kao na slici prepelica ukipi se detinjstvo u  oku. 

                        Čin sledeći 

Vreme je kad se potkožna mast topi nečujno, u mlazevima znoja probija se oslobođena voda noseći sa sobom toksine   bivših hedonističkih grehova. Oko 40 Celzijusovih u plusu. To se detinjstvo upravo istopilo .

Oksidi. Kiselina. Kazna. Indija. Sunce. Ljubav? Kad god je nanjušena na vidiku, hirurški precizno bude odstranjena, ni ne stigne da progleda. Ionako boli svaki put.

                         Zavesa tek odškrinuta za međučin. 

Podeliti misao , prvu jutarnju , još u krevetu... Dok čekamo bolje sutra, ode i današnji dan.Ponovo otključavaš vrata koja si sama zaključala, nit' „dobar dan“ nit' „laku noć“ kome... Ni svađe , ni nežnosti pomirenja.

                         Sledeći ( čin) 

Zbir cele priče je prljava učionica, odvaljen malter, izbledela tabla i čupave glave koje misle da mi ZNAMO.

Vratiti se u klupu da se zavara život da smo još deca, da rastemo ponovo da bismo videli gde smo zabasali. Iz kod dela duše sumrak vreba, san se iselio, ptičiji poj se raspršio...Kojom čarolijom spasiti ono malo što je do konačnog mraka ostalo?                                                 

                         Poslednji čin

Očistiti svoj put bacanjem tuđeg smeća.Videti kuću svoju k'o na dlanu čistu, kao na porođaju nevinu i ...početi iznova? Iznova iskusiti muku i patnju? Istrošiti sebe celu da bi mrak, kad dođe, imao gde da se nastani. Da ne boli taj dolazak i naš odlazak.

Smena generacija.

„Alo, alo,“ vičem genu iz DNK naslednika dok nestajem,   „seti se da si po mom liku nastao...!“

 

                      Lava Tolstoja 6 ,Pančevo , 24.11.2013.

 

 

„Voskresenja ne biva bez smrti“ Njegoš

Misli se sudaraju ispod slapova svih boja duge. Zamišljene obrve pišu svoj drugi pismeni zadatak. Krišom razmenjuju se pravopisna pravila. Danas niko ne plače, teme su za to krive.

Sunčan dan ulazi u pretoplu učionicu da rasvetli zbrku dobacivanja i galame sa hodnika. Običan školski decembarski dan. Ipak neponovljiv.

Miličin poverljiv osmeh, Ninin turski sed za bolju inspiraciju, Vladimirovi „biseri“ razbacani kao krede po učionici čine da ovaj dan blista nestašlucima, opuštenošću, ljubavlju, a radom.

Svi su došli na čas jer su tako izabrali. Neobavezno izjašnjavanje o gradivu, povezivanje obrađenih tema i motiva sa životom izazov je na koji imaju pravo čak četiri puta godišnje.

Šta je ispravno?Proveriti prvo ideje kroz život, a onda ih naknadno učiti  u školi? Učiti u školi, nezainteresovano, zaboravljajući pravila do prvog ćoška i, opet, proveriti ih kroz život? Da bi se dosetio da si to negde, nekada od nekog čuo...Naknadna pamet jeste divno osmišljena sintagma za sva ta stanja. „Umreti“ da bi  ponovo  sebe „rodio“...

Alternativna škola postavlja pitanje:  „Čemu  li sam ja služila na ovom času?“

Šaljem im svoje misli pune ljubavi da ih podrži na putu stvaranja sebe, jer zaista ne biva vaskrsenja bez prethodne „smrti“.

3.12.2013. ( Na času pismenog zadatka sa II 1)

 

Lava Tolstoja 6

U ovoj noći kad jedino dim govori da života ima iza toplih zidova moje misli se kreću od bivših do tek otišlih sa kojima srce i dalje vodi svoje monologe.

U prazničnim iluminacijama radost ostaje da se sluti za neke buduće dane leta, za buduće osmehe sanjane ljubavi.

Tačno sam tamo gde i treba da budem, znam, a opet ništa ne valja. I jesmo se prepoznali , jesmo čak i pokušavali tek da vidimo koliko smo u suštini različiti, koliko je san daleko od jave.

Sve je moglo, a ništa neće biti. Čeka se da Jupiter skupi svoja krila i odjaše poput Pegaza u nebesa. Sledeći sastanak je zakazan tačno za 12 godina. Ja ću na nekom drugom mestu  koji podseća na ovo ovde sresti svog tadašnjeg Jupitera, onog kojeg budem zaslužila i koji me bude zaslužio.   Slično derviškom plesu otplesaću svoj susret  sa moćnikom, oženjenim , naravno, koji će pokušati da shvati način bivstvovanja jedne duše kakve još nije sreo , ali s kojom ne zna šta će jer se ne uklapa ni u poziciju , ni u opoziciju, ne uklapa se nigde jer je odavno napustila sve pozicije zarad mirovanja suze u oku.

I dok oni sanjaju o zagrljajima tela, ja sanjam vazdušaste susrete duše. Sanjam lelujanje oblaka  u oknu prozora, dodire istovetnih misli, lepršavost milovanja iskrenih reči. Koliko je lepote u eteričnom! Ko je spreman za jedan takav susret neka mi ne javi porukom u inbox-u jer ću njene vibracije osetiti i biću spremna da je dočekam .

Koliko li ima vas koji plovite na leđima benefika Jupitera večeras slušajući muziku mog srca? Da li je onaj jedan spreman da se odrekne sebe da bismo bili mi?

Želje trepere poput zvezda u noći , ne znaš da li se ista upalila ili je već davno zamenjena drugom...

Kako god, Venere mirno sanjaju svoje poslovne uspehe, čudeći se što na svetu ima i svitaca čije svetlo nije zaustavilo, ali jeste odnelo  vreme,  pa im je promakla poput dobre investicije. Sve dođe i još brže ode, ni ove večeri sutra više nema. Duša ostaje zakačena za misao o miru koji je mogao potrajati da smo se uklopili.

Večeras samo još brkovi dima govore o životu iza toplih zidova.

                                                                                (21.12.2013.)

 

Nevidljivi

(ili odgovor Ljubomiru Simiću)

 

A gde smo mi?!

 

Mi, oni koji nismo vi?

Šta s dušom našom?!

Mi, oni koje ste ostavljali,

koji smo darovani kao roblje

u miraz.

Mi, koje ste pripojili

seckajući nas,

k’o papir pred pir,

prilikom pregovora –

 za trbuh podobne.

 

Anatemom

il’ besnilom da se projavimo?

 

- Nikad nećeš biti predsednik

 države, jer nisi…- kažem sinu –

tvoj glas je šapat,

malobrojan je.

 

Ljubav je zato velika.

Odgajaću na stotine

malih onih raznorodnih,

koji nisu vi,

u duhu prosvetljenja

koje iznutra briše

sve granice, da se ne moraju

nikad

prodati za vidljivost.

25.9.2014.

 

Nova – blagostanje ili kazna?

            Ja, ja, ja, pa ja. JA !

            Ispuštena sam moneta na trotoaru. Sjajna sam gomila u kir-Janjinom kovčegu, grumen neobrađenog zlata u planinama Sjera Nevade, klimavi ( zlatan ) zub u ustima starice…Moć! Prestiž!...Sve sam to ja. Zaluđujem svet svojim vrckavim zveckanjem, mamim šuškanjem, obožavam njihovu ljubav!  Zatim im uzimam ponos, trujem im dušu, život mi daju kao da su mačke sa još osam rezervnih i rastem, rastem u svom zlu koji prekriva ratom ceo svet.

            Da okrenem list…

            Drhtim u rukama bake dok čeka u redu za lek, plačem u suzi na smrt bolesnog deteta u bolničkom krevetu. Prelamam boje depresije one ratne udovice koju si juče uvredio, da, ti, baš ti, a ona je i sina svog dala za tvoju slobodu ili … za njihovu  moć?

            Merilo sam za čoveka danas. Odlučujem kao Bog o biti ili ne biti čovečanstva, a ja sam, zapravo,  samo nešto što nikada nije ni trebalo da se rodi. Daš mleko, dobiješ hleb, daš vunu, dobiješ košulju, pružiš ruku, dobiješ osmeh. Sreća i spokoj – jesam li ja kriv za njihov nestanak?

( 15.10.2014. na času pismenog zadatka   II 3)

 

 

Pismo iz detinjstva

            54-i divan dan. Retko koji je  bio divan, ali su svi bili dani.

            Stara kruška se povija pod letnjim pljuskom. Kao nestašna deca zeleni plodovi virkaju u paru iza mokre zavese od lišća. Zadivljeno posmatram ples kadulja i belih rada koje čas ljube zemlju pod teretom kapi, čas odskaču razigrane ulevo, pa udesno, nošene haotičnim vetrom.

           Ja i dalje gledam baštu tvojim dečijim očima, u meni još plešu dečije želje, velike kao Golijat pre Davidom – jesi li mi ih ispunila ? Veseli oblaci plutaju nebom detinjstva. Ispraćam ih pogledom koji tka legende o zmljama koje nikad nećeš videti. Čekaju li moji snovi i u tvojim danima na ispunjenje ?

          Čujem graju s ulice, Belka zove, Damjan je, izgleda,  već započeo igru. Fali nam još jedan, ideš ?

( 20.10.2014. , na času prvog pismenog zadatka I 2 odeljenja)

 

Smisao istine 

 

Da li je zeleno zeleno?

Da li sam ja čovek ili odsanjani leptir?

Da li istina ima smisao?

 

- Zašto nisi prepisala ocene ponavljača?- pita glasom iz 2010.godine prosvetna inspekcija dok pregleda Matični list jednog mog učenika.

- Takva je bila zakonska moda 2009.godine, kaže moj glas u nadi da je to taj pravi odgovor.

 

- Zašto  si kod ovog prepisala ocene, a zatim si precrtala ocene ?!- glas je istih, pri istom poslu, ali 2012.godine.

- Takva je bila zakonska moda 2011.godine, odgovara moj obnevideo glas od silne papirologije.

 

- Kad dobiješ ponavljače, preuzmi njegov Matični list od pethodnog razrednog starešine, jesi li čula ?  

-  Čula sam, samo… imam pitanja…

- Pitaj !- odgovara strogoća glasa iz 2014.godine.

- Da li je to najnovija zakonska moda i koliko će potrajati? Znate, ne bih da grešim Vašom krivicom i ovog puta…

-Stvarno nemam reči za njeno ponašanje, em greši, em se buni!

Je l’ neko spomenuo reč istina? Ima li ona smisla ili   je i to rasprodato za stranačku fotelju ? 

(okt.2014., na času I pismenog zadatka IV 1)

 

Poslednji pismeni   ( naturalizam)

           Prosuta creva, izvađeno srce, izbeljene kosti skeleta, sve se to beči na moje rečenice o prolaznosti, o smrti.

           Materica sa tek začetim fetusom podseća da priča o raju ima smisla, ukoliko nije silovanje u pitanju.

            Sa zida se razliva lavirint kralja Minoja u obliku sive moždane kore nekadašnjeg čoveka, sad junaka priče.

             Izvajan izdvojen torzo, zadimljena pluća, čirevima začinjen levi obraz - sve to čini bodlerovsku lepotu pisanja poslednjeg pismenog maturanata medicinske struke.

             (na poslednjem pismenom zadatku u IV 1,  april 2015.)

Čovek je dobio život, ali ne i vlast nad njim

            "Danas ću postati Napoleon", kaže Raskoljnikov nadajući se da će enrgiju smrti rasterati kao oblak muva iznad svoje sedme čakre. Fikcija.

              Sve ove glave koje sada gledam jednog dana biće sen. Fakat. Fakat je i da će malobrojni imati smelosti da priznaju nezadovoljstvo sobom. Živeće u nedosanjanim snovima, u ideji o sopstvenoj veličini, dakle, fiktivno.

               Ima li izlaza?

               "Napisaću "Enciklopediju mrtvih", kaže Danilo Kiš, stavljajući još za života sebe mrtvog, kao glavnog junaka. Fakat u fikciji..

              (na poslednjem pismenom zadatku u IV 1,  april 2015.)

 

 

Unutar sna lovca na snove

P=3a²+6aH ... Njegove oči prate vrh olovke koja ispisuje samo njemu razumljivu formulu. A šta ako a nije stranica prizme već odjekvrištećeg početka nečijeg života? A H bude hujanje vetra koji donosi ljubav? Zamislio se nad sopstvenim mislima.

Možda nije prizma ona koja rešava problem.     

  P=4r²π

Površina. Koža. Ožiljci – biti lopta i otkotrljati se bez ogrebotina kroz sopstveni život lako kao leptir. Zaštićen nukleus. Pomeri se od stola, sklupča se i napravi dva puta kolut napred i nazad. Prebroja svaki pršljen pri dodiru sa dotrakjalim parketom sobe. Bol. Zar ćemo se sećati? Zar nisam zato postao čovek od nauke? bežim kao voda kroz pukotine kamena obale. ..Neće me stići nikad. Čak i da je ovo san, a jeste san, što bih se ikad probudio? svet neće nikad biti ono što odsanjah kao dete.

Lak dodir prostruji kosom na temenu. Ona je tu, sa svim svojim loknama i  dvostrukim palcem. Ovog puta na nozi. Vezani. San nije nikad bio prepreka za nju. Uvek bi me pronašla, treba samo da poželi. Pomiren pratim reč papagaja sa njenog desnog ramena. Papagaj sa levog ramena odbrusi onu drugu grublju starnu iste reči i rat počne u njenoj kosi. Iznervirana nestade...ovog puta.

Naravno, uvek mogu uskočiti u drugi san, bez buđenja, odšetati u drugu realnost koju ona još nije otkrila. Baciću češalj pa će nastati divlja šuma misaonih obrazaca kojima  ona jo nije otkrila smisao.

P=2r²π+2rπH     Da! Ovo će biti površina mog sna! Dok se ona bude valjala po krugu, ja ću već ući unutar valjka, a onda    P= rπ+ rπS, onda mi uvek ostaje kupa na koju će se njena dojka ubosti pri padu, možda baš u oblasti srca...hm, kolac za vampire? Ne, kupa za lovce na snove, a onda...onda ću konačno biti slobodan!

Samo...samo što ja sad trenutno više ne znam u kom sam svom snu niti kojom formulom da vratim sebe stvarnosti. Uostalom, za stvarnost ja sam odavno mrtav, sad tamo slave moja dela.

 ( Na času pismenog sa IV2, 17.2.2016.)

 


U odajama princeze Ateh      

Pramen vatre u tvojim mislima

podgreva ljubav.

Podsećam:

večnost kuca iza svake minute.

 

Ulaziš lepršava u moje oko,

san  se na san nadovezuje,

Ahilova peta

postajemo  jedan drugome.

 

Zbog nas progovoriće

tišina tvojih odaja, jer ...

- Ja sam tvoj kagan!

- A ja tvoja princeza!

( Na času pismenog sa IV1, 17.2.2016.)

 

San u snu zvanom život

Šetaju ruku pod rukom obalom Reke Razdvajanja neosetljivi na ujede zlikovaca kojima su večera.

To je taj san! Čudesna toplina, čiji je centar spoj ruku, širi se njihovim telima podržavajući život. I moj i tvoj, u kasne dane ovog bivstvovanja.

Ide novo proleće. Koliko će ih još prolepršati mojom kosom? Sad, u ovom snu zvanom život, moglo bi ih biti bezbroj.

San postaje ljubičasti pramen, zatim se lenjo   stapa  sa obzorjem jutra. Dobijam još jedan dan, milion novih iskrica.

Vredi živeti da bi se čovek nagledao lepote ljubavi. Nje ima samo u tvojim očima za mene dok plešemo neosetno ka drugoj obali Reke Nerazdvajanja.

( 12.3.2016, na času pismenog zadatka II 3)

 

 

 

 

                                     Nazad na Svitanja